Kafane, mehane, hoteli i javne kuće u Obrenovcu

Ne znamo koliko je bilo kafana, mehana, javnih kuća, ali razvoj banje na samom početku XX veka doveo je do toga da se podižu i hoteli.
Najpoznatiji hotel podignut je u samom centru Obrenovca 1886. godine. Podigao ga je Rista Antonović, a posao je razgranao sin mu Stojan.
Poslovi se šire, a ugled i bogatstvo porodice Antonović rastu. Postali su vlasnici rudnika u Velikim Crljenima, jer je ugalj bio važan energent za tada dve velike fabrike “Industrijsko-trgovačko AD Suvobor”, Obrenovac i “Parnu strugaru i automatske mlinove Mitra S. Simovića i sinova”, Zabrežje. Početkom XX veka, Stojan će usvojiti Mirka od majke Draginje, rođene Antonović. Mirko je nastavo dobru tradiciju i sačuvao imanje, uredio i dobro vodio. Mirko će ratne godine provesti u nemačkom zarobljeništvu, ali će već 14. maja 1945. godine biti uhapšen zbog prekršaja Uredbe o vojnim sudovima i Uredbe o zameni novčanica, pa će od strane Vojnog suda Kragujevačke vojne oblasti pod brojem 512/45, od 22. juna 1945., biti osuđen na 3 godine prinudnog rada (valjda je u nemačkom zarobljeništvu lenčario) i biće mu oduzete građanske časti u trajanju od 3 godine. Kao “neprijatelju naroda”, usledila je i konfiskacija celokupne imovine.

Iza samog hotela Antonovića, nalazio se Grand hotel, u Ulici Kralja Petra br. 63. Hotel je osnovan 1912. godine, a vlasnik je Popović Mladen. Hotel Grand nalazio se na parceli veličine 14,45 ari i bio je od tvrdog materijala. U prizemlju je imao jednu veliki salu i jednu pred salu i jednu kuhinju i kelneraj. Na spratu je imao 8 soba. Takođe je posedovao i veliki podrum. U sastavu Grand hotela bila je još jedna kuća od tvrdog materijala, koja je imala dva lokala sa ulice, tri sobe, predsoblje, kuhinju, šupe i podrum.

I da napomenemo, pored dva navedena hotela u Obrenovcu je bio i veliki broj kafana. Među najpoznatije kafane spadaju “Mali Pariz” (u nju je dolazio i Moša Pijade, visoki partijski i državni funkcioner u posleratnoj Jugoslaviji), “Zlatiborac”, ispred te kafane bila je polazna stanica za fijakeriste (sada je tu stambena zgrada i zadnji izlaz bioskopa Palež), “Kod Cincarina” koja je najviše pružala usluge kiridžijama, “Zeleni venac” i mnoge druge. Neka ostane i zabeleženo da je u kafanama “Kod Paje ćoravog” i kod “Zemunca” bilo najlepših dama koje su se bavile najstarijim zanatom. Cena usluge kretala se od 10 do 12 dinara (prost fizički radnik u Simovićevoj strugari na Zabrežju za 8 časova rada zarađivao je 12 dinara. I danas se u Zapadnoj Evropi (Holandiji i Nemačkoj) cena tih usluga naplaćuje uglavnom u visini radničke dnevnice). Mogu se zamisliti setni osmesi i duboki uzdasi vremešnih Obrenovčana. Iz priča savremenika saznajemo da je bilo i dama koje su bile nedostupne za sve sem za bogate Obrenovčane, koji su ih izdržavali i plaćali stan, hranu, odeću, nakit, novac. Za obalske radnike na Zabrežju malo “ocvale” dame usluge su naplaćivale 5 dinara.

 

Izvod iz Priloga zanatstvu, saobraćaju, ugostiteljstvu i trgovini u Obrenovcu…
Milan Đurđević

Comments

comments

This entry was posted in Obrenovac nekad.

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

*
*