Pre nekoliko dana sam se šetao kroz Beograd i kod Terazijske česme sam video mnoštvo ljudi koji razmenjuju sličice fudbalera. Očevi i majke doveli su decu i svi su sa papirićima u ruci na kojima su ispisani brojevi sličica koje imaju ili koje im nedostaju šetali oko česme i razmenjivali ih. To me podsetilo na detinjstvo i sakupljanje različitih sličica. Od fudbalera, sa kojima smo igrali tapke, do sličica za albume “Životinjsko carstvo” ili “Zemlje i gradovi sveta”. Naravno, svi su skupljali i markice sa “Kandit” čokolada i popunjavali album. Za takav popunjeni album bi se dobijao paket “Kandit” proizvoda i niko srećniji od nas dece kad vam poštar pozvoni na vrata i donese punu kutiju slatkiša. Sakupljali smo i sličice filmskih glumaca koje su bile u kutijama žvakaćih guma, a one bile u obliku cigareta.
Pored toga, puno dece je sakupljalo i poštanske marke. Sećam se da sam tek krenuo u školu kada sam dobio svoj prvi album za marke i malu kovertu u kojoj je bilo stotinak poštanskih markica. U to vreme su se mnogo pisala pisma, jer je to bio jedini način komunikacije među rođacima i prijateljima. Svakodnevno su stizala pisma i razglednice, a ja sam sa nestrpljenjem čekao da dođe čika Voja poštar i ubaci pošiljke u sanduče za poštu. Imao sam sreću da imam rođake i prijatelje u inostranstvu i da imam puno tzv. stranih markica. Sasvim slučajno sam početkom osamdesetih godina došao do jedne izuzetno lepe i vredne kolekcije maraka. Tada su autobusima organizovano dolazili na obrenovačku pijacu Rumuni koji su prodavali sve i svašta. Za dve, kako su oni govorili, črvene kupio sam dva albuma sa prelepim markama uglavnom iz istočno evropskih zemalja. Za odlepljivanje markica sa pisama i razglednica postoji specijalna tehnika, i ja sam brzo naučio kako se to radi. Potrebna vam je mlaka voda, malo sirćeta, suvi list papira ili novina i dosta strpljenja.
Imao sam mnogo duplikata, pa sam ih menjao sa drugovima. Bilo je pravo zadovoljstvo ređanje markica u album,
proučavanje motiva i, naravno, redovno brojanje koliko ih imamo skupljenih. Sećam se zimskih raspusta koji su trajali po tri nedelje i tokom kojih smo u toplim sobama, uz pucketanje uglja u peći, moj drug Raša Veljović i ja razmenjivali markice, ređali ih u albume i smišljali kako da dođemo do novih i neobičnih maraka. Nama, deci su bile posebno interesantne trouglaste markice koje su dolazile iz dalekih zemalja. Ko je imao takve marke bio je glavni dasa.
Prve ozbiljinije stvari o filateliji naučio sam od čika Ace Šegovića, učitelja u penziji, koji je živeo u glavnoj ulici, u maloj kući u blizini Zmajeve škole. Voleo sam da odlazim kod njega i satima slušam kako se ređaju marke, kako se vrednuju i klasiraju… Imao je mnoštvo velikih crnih albuma u kojima su bile pažljivo poređane marke izuzetne filatelističke vrednosti i posebne lepote. Od njega sam dobio dosta markica, a sećam se da mi je dao nekoliko maraka na kojima je bio Hitler. Nisam smeo da ih stavim u album, jer sam se plašio da će neko da kaže kako imam fašističke marke. Čuvao sam ih u dobro sakrivenoj koverti. Gde god da sam putovao obavezno sam donosio poštanske markice i popunjavao kolekciju.
Filatelija je izuzetno lep hobi. Družite se sa dalekim zemljama i krajevima, upoznajete se sa značajnim ličnostima, pratite dostignuća nauke i tehnike, proučavate floru i faunu. U vreme kad nam mnogo toga nije bilo dostupno i kada smo imali puno slobodnog vremena, filatelija nam je bila prozor u svet.
Još uvek imam veliku kolekciju poštanskih maraka, čuvam je iako znam da sigurno nema neku veliku filatelističku vrednost, ali za mene ima veliku emotivnu. Sigurno ću, kad odem u penziju, i budem imao više slobodnog vremena da se vratim ovom divnom hobiju i sredim svoju kolekciju markica.
Danas retko ko piše pisma ili razglednice. Teško je doći do poštanskih maraka, ali ja sam i dalje ostao ljubitelj filatelije i volim da dođem do lepe markice. Ne znam kada sam poslednji put čuo da se neko bavi sakupljanjem maraka, ali se nadam da će se naći neko ko će zavoleti ovaj lepi hobi.
Bojan Pešić
