Кad su đaci obrenovočke škole učenika u privredi nasledili bivšu zgradu Gimnazije — njeno dvorište se za vreme kiša pretvaralo se u baruštinu. Ako ovih dana posetite njihovo učilište, u dvorištu ćete zateći igrališta za rukomet, odbojku, košarku, strelište, skakališta u vis i u dalj, sprave za gimnastičke vežbe…
Predvođeni nastavnikom Bogdanom Perićem, sve su to u slobodnom vremenu uradili, vični raznim veštinama, mladići i devojke Škole učenika u privredi.
„Šipke za ovaj razboj – priča nastavnik Perić, pokazujući na spravu na koju pada jesenje lišće – nabavili smo na „Otpadu“ za 10.000 dinara. Da smo razboj kupili u prodavnici, stajao bi nas 80.000. Obilazći naselje, u jednoj bari našao sam iskrivljen električni stub. Sa deset učenika preneo sam stub težak 200 kilograma u naše dvorište. Deco, to nije krađa, govorio sam mladićima, stub ovde leži godinama. Ipak, dva učenika su pobegla kad nas je sreo jedan milicioner. Stub smo isekli na četiri dela. Dok smo savijali konstrukcije koševa, predložio sam da zovemo majstore. Nemojte, rekli su mladići, možemo sami. I primitivnim alatom savili su čelik“.
Pošto su betonirali postolje za nosače koševa, učenici su se razišli kućama. Kiša je počela da pada. Budući kamenoresci Boško Кavgić i Marinko Vasić, došli su noću u školu i slamom, zemljom i krpama prekrili beton da ne ispuca. Tablu koševa napravili su od dasaka isekavši ogroman trupac što je trulio u njihovom dvorištu. Na koševima su uštedeli 70.000 dinara, na karikama 70.000, na ogradi, na vratilu… za dva meseca uz igrališta za košarku, odbojku, rukomet i mali fudbal, izgradiće borilišta za boks, rvanje i džudo.
„Pešić ne izbija iz škole, kaže direktor Milan Vuković. Osnovao je sportsko društvo „Mladi radnik“ u koje su se upisali svi đaci naše škole plativši po 240 dinara. Na njegove časove gimmastike dolaze i učenici Gimnazije…“
„Ukoliko ne dobijemo salu STV „Partizan“, zimus će biti teško – kaže Perić. U ovoj dvorani više niko ne može da vežba. Кrov joj je propao, a prozori polupani. Sprave su skoro sve razvučene. Кad bi je međutim, sada nama dodelili, mi bismo popravili patos, zastaklili prozore i moglji bi, uskoro, u njoj da vežbaju i naši i đaci osnovne škole „Jovan Popović“.
Кad sam ovde počeo da radim — govorili su mi: To je Obrenovac — smiri se. Odradi svoje, pa beži. Pecaj ribu, ako nemaš pametnija posla. A ja ne mogu. – Nemoj da se uzalud mučiš. Ovde nema uslova — tvrdi li su – A, ja tvrdim da svuda postoje uslovi.
Eto, za republičko prvenstvo spremiću dve ekipe od učenika naše škole i Gimnazije. Ukoliko dobijemo staru dvoranu, Obrenovac će za nekoliko godina imati prve predstavnike u gimnastici“.
Jovan КESAR
Borba, 19. novembar 1965.
