Aleksandar Šišić – virtuoz, legenda, majstor… i mnogo više od toga. U krugu najbližih bio je tih, uzoran porodični čovek, dobar prijatelj i komšija. Izvan porodice, istinski zaljubljenik u muziku i umetnik na violini. Violona je bila njegov nerazdvojivi životni pratilac. Njegova sudbina. Njegovo najveće bogatstvo. Njegov život.
Rođen je u Obrenovcu 17. avgusta 1937. godine. Još kao dete slušao je zanosne zvuke violine koju je svirao njegov otac Milivoje, maštajući da je svira. Kada je od oca dobio violinu, njegovoj sreći nije bilo kraja. Ta violina bila je prevelika za njega, pa je sviranje predstavljalo istinski napor. Ipak, ovih početaka svog sviranja rado se uvek sećao. Događaji su kasnije tekli uobičajenim tokom. Došla je i violina koja je odgovarala njegovom uzrastu. Sve je bilo kao u bajci: dečak i violina. Dva bića u jednom. Za ceo život. Niko više nije mogao da iz razdvoji. Čak ni škola. Iako bez školske i muzičke diplome, krčio je svoj umetnički put sâm, sledeći porodičnu tradiciju. Pored toga, imao je obavezu da svojoj porodici zaradi za život. Zahvaljujući violini zarađivao je da ih prehrani. Uz sve teškoće, siromaštvo i beznađe, i svi lepi trenuci bili su vezani za svirku. Bilo je aplauza i bakšiša na brojnim svadbama, svetkovinama i bekrijanjima da porodica ne oskudeva, ali i za učenje kod proverenih majstora violine. Kasnije, upoznao je Micu, svoju prvu i veliku ljubav, oženio se, došla su i deca: ćerka Gordana i sin Pantelija.
Posle obrenovačkog kulturno-umetničkog društva, lepih godina u znamenitom “Krsmancu” i predvodničke uloge u “Poletu”, nastupa pod šatorima i na kafanskim veseljima, što je, kako je sam govorio, bila nezamenljiva škola za mnoge znamenite ljude iz sveta narodne muzike. Zatim je svirao u otmenijim lokalima, kao što su “Taš”, “Gradska kafana”, “Ineks”. Zahtevi su bili veći, ukusi publike prefinjeniji: od izvorne i komponovane narodne muzike, do šlagera i džeza. Tu je pekao zanat. Bila je to zamena za muzičko obrazovanje, škola za samouke, koju završavaju samo istinski talenti, sa prefinjenim sluhom. Njih krase upornost i neizmerna ljubav prema muzici, koja se najmanje svodi na posao. Ona se pretvara u način ponašanja, način života. Muzički stručnjaci su mu pripisivali “akademsku preciznost”, jer je nepogrešivo registrovao svaku pogrešno odsviranu notu.
Put ga je odatle vodio ka daljem usponu. Najpre je znameniti harmonikaš Toša Elezović prepoznao u njemu muzičkog znalca i poveo ga sa orkestrom na veliku turneju po zemljama Latinske Amerike. Sa jednakim uspehom ovaj orkestar je gostovao širom sveta.
1960. godine susret sa Miodragom Jašarevićem označava prekretnicu u njegovom daljem muzičkom uspehu. Najpre su mu Jašarević i Milan Đorđević potpisali KV kvalifikaciju. Zatim je decenijama bio stalni član i solista Narodnog orkestra Radio Beograda. Nizali su se koncerti, snimanja ploča, gostovanja. Aplauzi i priznanja. Pohvale novinara i muzičkih stručnjaka. Osamdesetih godina stiče i zasluženu penziju, što je značilo samo promenu statusa, ali ne i rastanak sa muzičkom scenom i violinom.
U muzičke vode vratio se na velika vrata zahvaljujući snimanju dva CD-a sa njegovim kolima. Time se dokazao i kao vrsni kompozitor. Tokom višedecenijske karijere pratio je sve naše znane i manje poznate pevače. A onda je došla bolest, podmukla i nenadana. I tada se trudio svim silama da se vrati svojoj najvećoj ljubavi – violini. Ali, iako je čitavog života bio borac, iz ove bitke nije mogao da izađe kao konačni pobednik. Umro je u Beogradu, 2. jula 2007. godine.
U našem i njegovom Obrenovcu nekoliko godina su priređivani programi u znak sećanja na Acu Šišića. Uz podsećanja na kola koja je komponovao, bile su to prilike da se predstave brojni violinisti koji ga imaju za uzora. Predlog da ulica u Muzičkoj koloniji nosi njegovo ime očekuje svoj konačni ishod, već tokom ove godine. Uz to, i organizovanje jednog takmičenja mladih violinista.
Ivana Janošević
