Klikeri i klikeraši
Jedna od omiljenih igara mog detinjstva bila je igra klikerima. Sećam se da smo svi čekali da prođe duga i hladna zima, da se osuše dvorišta od zaostalog snega i kiše i da zasija prvo prolećno sunce. Kao po komandi smo punili džepove klikerima i odlazili u obližnja dvorišta i provodili sate igrajući klikere. Tako se zvala naša omiljena igra, jednostavno "klikeri".Read more
Kako smo pucali na karbit
Nekada je u Obrenovcu bilo mnoštvo mesta za sakupljanje sekundarnih sirovina, poznatijih kao otpadi. U samom gradu bilo ih je nekoliko, a u kraju u kome sam živeo kao mali, tj. u ulici Vojvode Mišića i ulici Vuka Karadžića, bilo ih je 5. Sećam se da su to bili veliki placevi ispunjeni gomilom kojekavog krša i loma, u čijem bi se dnu nalazila kućica za radnike ispred koje je obavezno stajala ogromna vaga koja je služila za merenje donetih ili odnetih stvari. Moj tata me je kao malog dovodio bar jednom mesečno na merenje, jer je vaga navodno bila vrlo precizna, u šta sumnjam, a i hteo je da vidi da li dobijam u težini, jer sam bio vrlo mršav i pravio sam roditeljima probleme sa jelom, a oni kao i svi roditelji bili zabrinuti za moje zdravlje.Read more
Priča o jednoj ulici - Ulici zaljubljenih
Kada su posle velikih društvenih promena početkom dvehiljaditih političari odlučili da promene nazive većine ulica u Obrenovcu, ni slutili nisu na kakve će muke staviti Obrenovčane. Valjalo je tada skinuti sa tavana i izneti iz podruma antologije književnosti i stare udžbenike istorije i obnoviti gradivo: ko je ko u srpskoj literaturi, ko je kome u istoriji bio deda, otac ili sin, ko je, kada i dokle vladao, sve zarad opšte kulture i informisanosti. I tako pisci, carevi i carice, kraljevi i kneževi, ničim izazvani, proteraše narodne heroje i žrtve fašizma.Read more
Vinetu - junak našeg detinjstva
Verovatno može da se nazove velikom srećom živeti u istoj zgradi u kojoj se nalazi i bioskop. Ja sam imao takvu sreću, kada sam u jesen davne 1961. godine došao u tadašnju ulicu Maršala Tita 115, gde je bio i bioskop "Pobeda". Sećam se da me mama vodila na premijeru filma "Solunski atentatori", kojom je i počeo život novog, savremenog bioskopa. Bioskop je bio jedna od malobrojnih institucija gde se provodilo slobodno vreme. TV prijemnici su bili retkost, u kafane su odlazili stariji, a mi deca smo provodili slobodno vreme, nakon pisanja domaćih zadataka i učenja, igrajući se ili odlazeći u bioskop. Naravno, novac za ulaznice smo morali da zaslužimo dobrim ocenama i primerenim ponašanjem. Džeparac nije imao niko od nas i bila je prava sreća da vam dođe u goste neko od familije i, onako, umesto čokolade, da vam da koji dinar za bioskop. Tih ranih šezdesetih godina kinooperater je bio čika Miloš Vuleta, koji je poznavao moje roditelje i ponekad sam zahvaljujući njemu mogao besplatno da uđem u bioskop i pogledam neki dobar film.