Kako je učenik osmog razreda OŠ “Jovan Popović” dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Kako se jedan profesor ljutio kada su njegovi učenici u domaćim zadacima, pišući o proleću, pisali tužne tekstove, s crnim pogledom na ljude i život oko sebe. “Vi ste mladi, brige su daleko od vas. Mladost je vesela i šarena..” – govorio je taj profesor.
Toma Slavković, nastavnik maternjeg jezika u Osnovnoj školi “Jovan Popović” u Obrenovcu, nije imao ovakvih problema. Kod učenika svojih sledio je njihove sklonosti i samo ih, s merom, brusio, trudeći se da postigne onaj sjaj koji je na takvom dragulju moguć.
Hoće da ubije vreme
Pre četiri godine, tako, u petom razredu, primetio je da su zadaci jednog crnokosog, za svoje godine prikladno izraslog dečaka, drugačiji od svih za koje je za svoga nastavnikovanja čuo. Taj mališan je, kao i ostali učenici, pisao dnevnik. I ništa se njemu nije izuzetno dešavalo, nego ostalima, ali je on imao sklonosti da sve događaje komentariše.
Stalno je u tim svojim pričama nešto gunđao, nešto kritikovao i izrtao, ali takvim obrtima koji su izazivali smeh u razredu. Poneko bi se i naljutio, ali niko nije ostajao ravnodušan. Najviše su se, naime, ljutili njegovi roditelji i najbliži u familiji, jer je najčešće pisao o njima i u jednom delu svog dnevnika ovako ih je skicirao: “Mama ovih dana često poželi da zavrne šiju nekom dosadnom preklapalu ili da udavi neku stranku da ne bi bila udavljena. Moj teča, dok rasprema razbacane stvari, neprestano viče: ”Ubiću te. Ubiću te!” – a kad hoće da bude strašnija, podseti me da se ona ne zove uzaludno Ljubica. Tata ne grdi, ne psuje, ne preti – a i što bi, on je veterinar. Njegovi pacijenti ne pričaju i ne žale se na visok pritisak i niska primanja. Tako nastrojena porodica meni naređuje da se bavim – većanjem. I ja, pomislite samo, moram da vešam: svoj kaput, pantalone, prsluk – a ja sebi taman dodelim drugu ulogu: hteo sam i ja da postanem ubica, da ubijem vreme.”
Tako je nastavnik Toma Slavković otkrio da u Vladimiru Đokiću, dečaku koji piše neobičan dnevnik, raste humorista – redak spisatelj u školskoj klubi. “Biti humorista ili satiričar, nije baš unosan posao”, oprobavao je nastavnik svog učenika. Ali, on se na to nije obazirao. Ni onda kada je pretrpeo ljutnju jednog školskog rukovodioca jer je iskritikovao školsko letovalište na moru.
(“Morali smo da spavamo u naftalinskim sobama, na krevetima o koje se otimaju veliki svetski muzeji. Ormani su širili prijatan ukus buđi, a celo dvorište je mirisalo na trulež… Od tuševa sa hladnom i toplom vodom u umivaoniku ostala su samo dva od kojih je jedan ispuštao tu retku i čarobnu vodicu… Doduše, ovde je kuvano sve po tablici, ali šta to vredi kad smo mi navikli da jedemo hranu, a ne tablice…”)
– Lepo si, bogami, počeo. Daleko ćeš da doguraš – rekao mu je u šali nastavnik.
Bilo mu je, u stvari, milo što dečak ima oštro oko i vešto pero. Zapažao je ljudske slabosti i mane i nije se dvoumio da ih i ismeje. Pišući o doživljajima kada je kao član školske foto-sekcije krenuo da snimi stočnu pijacu, pecnuo je i jednog taštog službenika: ”Bio sam u jednoj prostoriji gde mere stoku. Čudno me je gledao službenik koji naplaćuje merenje. Iako sam fotografisao stoku, službenik se stalno smeškao uveren da snimam njega.”
Ovaj neobičan dečak kritikuje školstvo, pa i svoje nastavnike. Pišući o novogodišnjem slavlju, na kraju je zabeležio: “Vratio sam se u sobu čekajući Čkaljin “telefonski poziv” da mu se izjadam što imam za novogodišnje praznike da rešim brdo zadataka iz aritmetike i geometrije, napišem studiju celog biljnog sveta, naravno malo dužu od Darvinove. Imam još da nacrtam Zair, napišem dnevnik, lektiru i zadatak kako sam veselo i bezbrižno proveo novogodišnje praznike…”Pošto je opisao kako je nastavnica na času prve pomoći objasnila kako izgledaju mrtvaci i kako se davljeniku daje prva pomoć, dečak kome “očigledno ništa nije sveto” je zaključio: “Naši nastavnici su prionuli da nam dokažu kako se mrtvačke pege, zamućene rožnjače i ukočenost mogu dobiti i posle sedam časova provedenih u školi svih dana sedmice. I tako mi, sedmostruki (m)učenici, čekamo da prođu takmičenja i da nam neko uduva spasonosni vazduh u pluća i malo radosti u srce.”
I ne smo to. “Zimske čarolije” na Sajmu za njega su – razočarolije, a što mu je školska foto-laboratorija smeštena u predvorju budućeg WC-a, što učenici večernje škole psuju, ne sviđa mu se što pojedini roditelji “čuče” pred školskom kapijom i sačekuju nastavnike da bi izmolili prelaznu ocenu za svoju “neshvaćenu decu” i tako u beskraj.
“Humorista je sigurno”
U kući svojoj , u Ulici Mila Manića u Obrenovcu, Vladimir Đokić, međutim, ne izgleda ni nalik na autora oštra jezika, kako smo ga zamišljali čitajući njegov dnevnik pod naslovom “Kad ustanem na levu nogu”. Miran je to dečak koji strpljivo sluća šta se u kući priča, i samo ponekad izgovori po koju opasku.
Tetka njegova, ili majka, tada kažu:
– Vladimire, nemoj da se izmotavaš. Budi ozbiljan.
Nije zloban Vladimir Đokić ni u životu ni u svojim početničkim humorističko- satiričnim tekstovima. I u njegovom životu i u njegovim tekstovima izbija ljubav prema čoveku i svetu. Želja, u stvari, da on bude pravedniji i savršeniji, težnja koju u sebi nose mnogi dobri ljudi kojih, ipak, nikada nije dovoljno.
Vladimir Đokić je, ako se ne varamo, jedini humorista koji je dobio Oktobarsku nagradu, jedini humorista u školskoj klubi, a humorista je sigurno jer život shvata veoma ozbiljno.
24. oktobar 1976.
Slobodan Stojićević
Hronika male varoši
