Današnja deca sasvim sigurno ne znaju da je do pre dvadeset i više godina na relaciji Obrenovac – Zabrežje – Obrenovac saobraćao voz. Zabreški voz! Po toj železnici jedna ulica je nazvana Železnička. To ime, ruinirana i vlažna zgrada železničke stanice i magacin poslednji su tragovi nekadašnje živost i poleta. Mala zabreška železnica!
I pre i posle rata Zabrežje je bilo napredno mesto. U strugaru su Savom stizali, čak sa Drine, balvani, a iz strugare prerađeni vozom su putovali do Obrenovca, na dalje. Lale su skelom do Zabrežja prevozili lubenice, brda lubenica, kukuruz, konje, utovljene svinje. Sve to tovareno je u voz i putovalo do Obrenovca, pa onda dalje, mnogo dalje. I Zabrežje, nalik na strelu zabodenu u Savu, na ruku ispruženu Sremu, na lice okrenuto severu, no splav vezan za srbijansku zemlju, bilo je tom osporavanom i ukinutom uskom prugom povezano sa celim bogovetnim svetom: sa severom i jugom, sa morem i planinama, sa naprednim i zaostalim varošima, sa hercegovačkom sirotinjom i dubrovačkim gospodstvom, sa prestonicom beogradskom, sa bosanskim kasabama i Sarajevom.
Iz razonode i razbibrige sedali smo u voz, pa pravac Zabrežje. Otac je povremeno radio u zabreškoj železničkoj stanici i mi, da ga iznenadimo, sednemo u lokomotivu, pored čika Ljubinka, pa šišaj: Ponesemo ocu ručak: frtalj hleba, glavicu crna luka, dve ljute paprike, tri paradajza i u kantici još vrućeg pasulja. Dok manevarka manevriše i dok otac ruča, mi lunjamo zabreškim kejom, obilazimo “Solaru”, gledamo čamce i lađe, mašemo parobrodima i upijamo u sebe miris reke, miris vode, miris zemlje i soli.
Sredinom reke veslaju kajakaši. U vreloj izmaglici ne razaznajemo im lica. Mirno ogledalo vode seku dva dvojca i jedan četverac. Od sremske strane keju se približava skela. Čuje se jednolično kloparanje motora koji je vuče. Na pramcu su kola, konji i ljudi… Prošle godine smo skelom išli u Srem, u posetu boljevačkoj školi. Čudno je to da mi, recimo, bolje poznajemo dečake sa mora i iz Slovenije, a da naše vršnjake iz “Preka”, iz istog ovog Boljevca, niti znamo, niti viđamo. A oni su samo na drugoj obali peke.
Vezu između ljudi na dvema obalama održavaju skeledžije, Zabrežani koji na drugoj obali, imaju njive i pobožni svet koji o Preobraženju ide u manastir Fenek. Osim ptica koje lete iznad naših i njihovih šuma, iznad naših i njihovih polja, sve ostalo nam je tuđe i nepoznato. Eto, dok gledamo, sedeći na keju, kako skela postaje sve veća, pitamo se ko nas to odeli. Nije valjda reka Sava. Pa ona nam je zajednička.
Otac sedi ispred stanice i puši jednu od pet komada cigara što mu ih je majka po nama poslala. Vraća nam platnenu torbu u kojoj je ono što je pojeo da ponesemo kući. On će sa zadnjim zabreškim vozom oko pola osam. Guga, moj brat, gura ruku u torbu, a u njoj tri jabuke i tri ratluka zavijena u telegrafsku hartiju. Dobri naš otac.
Gura nas u furgon kod čika Milomira i mi uz pisak lokomotive ulazimo u Strugaru. Čuju se gateri, odjekuje pesma sa razglasa, pesma o Titu, Partiji, radu i jednakosti, pesma o blagostanju. Vide se mali sićušni ljudi pod ogromnim brdima građe. Iz Save jedno slabašno i olinjalo konjče izvlači višegradsne trupce, mokre, crne i teške. Radnici u vagone tovare letve, grede, gajbice, prozore i vrata, daske, krstove i mrtvačne sanduke. Na obali se dvoje ljube. Iz daljine čujemo tamburaški orkestar. Pod lipom ispred upravne zgrade učitelj Slavko, Mija Ćorlomanović, Branko Lozo, Mića Rašković, Belja i Moci pominju KUD i Progare. Ne razumemo o čemu pričaju. Oni se zaneli i govore uglas. Tad se začu sirena. Odjednom potrče radnici na kapiju. Sa druge strane mnoštvo žena i dece. Donele žene ručak muževima. Provuče čovek ruku kroz kapiju da uzme jelo: krompir, kupus, pasulj. Posle radnici čučnu sa ove strane ograde i jedu, a žene i deca sa druge. Čuče tako i gledaju se, smeškaju se. Odnekud se stvori Abija i pošto siđe sa malog motora, zalepi plakat za film koji će igrati u vatrogasnom domu “Nema imena na metku”. Odi Marfi! Pa, šta čovek više da poželi!
– Vidiš sine, to je socijalizam! – kaže čika Milomir. Mi ne znamo šta je stvarno socijalizam. Ali, eto, počinjemo da razabiramo. Socijalizam to je ovaj sićušni voz, i ono ogromno brdo građe, i ovi ljudi sa jedne i druge strane kapije, i taj KUD i taj Progar i ta pesma o Titu, Partiji i blagostanju. Valjda je socijalizam i naš otac što pola jede, a pola vraća kući, valjda su to i one jabuke kriomice stavljene u staru platnenu torbu, pa i mi, “zašto i mi ne bismo bili socijalizam, pa mi nikad nikud nismo mrdnuli iz 0brenovca”.
Potom ce natovareni voz vrati na zabrešku stanicu. Pred njom nekoliko kola dupke natovarenih lubenicama i dinjama. Mahnemo ocu i krenemo. Za pet minuta smo bili na kupinačnom mostu.
Otac ce vratio oko osam sati. Mala zabreška stanica preko noći je bila zatvorena. Posle su je drugovi i rukovodioci ukinuli da unaprede, kako čika Milomir reče socijalizam, da zabrekće električni “vlak”, da krenemo u novo doba progresa. Sad je stanica zapuštena i zaboravljena. O obećanju, onom električnom, niko ni da zucne.
Kad deca iz komšiluka jedu jabuke, ja se setim očevih i zabraške male pruge. Nekad bilo, pa se zaboravilo. Novo je doba, zar ne.
Iz knjige “Umiranje pruge”
Pavle B. Nikolić
