Poprilično sam zagazio u petu deceniju, i iako se tako ne osećam, mora više da se vodi računa o zdravlju, bar tako kažu stručnjaci. I tako odem ja da prekontrolišem sebe. A rezultati biohemije ne baš sjajni: trigleciridi i nekako, al’ holesterol dostigao zvezdane visine. Savetuje mi doktorka da korigujem ishranu i da što više šetam. Ovo prvo ne znam kako ću ispoštovati, a za šetnju, to ću već nekako i preživeti. Da se ne lažemo, šetnja po Obrenovcu i nije baš neki izazov. Imamo sad uređenu pešačku stazu do Zabrana i Zabrežja, pa ko voli da šeta ima i kuda. Ja sam odlučio da prošetam gradom i obiđem mesta koja su na jedan poseban način obeležila moje odrastanje u Obrenovcu.
Za nas sa periferije, Obrenovac je počinjao čim bismo prešli preko mosta na Kupincu, a jedno od prvih mesta u koja smo obavezno svraćali bila je poslastičarnica kod Redže. Poslastičarnica „Gazela”, svima poznatija kao Poslastičarnica kod Redže, nalazila se na raskrsnici ulica Mila Manića i Vuka Karadžića, preko puta samoposluge „Dunav”, a danas „Maksija”. Bila je jedno od omiljenih mesta Obrenovčana. U nevelikom lokalu sa nekoliko stolova sa mermernim pločama i okruglim metalnim stolicama dominirala je velika staklena rashladna vitrina. A u njoj… praznik za oči, a i stomak: krempite, šampite, tulumbe, baklave (grčke i egipatske). Pored nje frižider za sladoled i automat za bozu i limunadu. U Redžino carstvo poslastica svraćalo se pre ili posle škole, nakon odgledanog filma u bioskopu „Pobeda”, i obavezno posle vašara. Prava senzacija je bila kada je Redža nabavio prvi automat za sladoled na„točenje” marke „Caprigiani”iz koga su, po želji, izlazili sladoled od vanile, jagode ili mešani, a koji je „točen” u male i velike kornete. Kakvo je to čudo tehnike bilo za nas, naviknute na običan sladoled koji su nam u kornete stavljali kašikama koje škljocaju. Tiho, bez mnogo buke, poslastičarnica je zatvorena krajem osamdesetih godina kada su se Redža i njegovi sinovi odselili iz Obrenovca. Danas se na tom mestu nalazi poljoprivredna apoteka.

Hodajući dalje, ulicom Vuka Karadžića, dođoh do Doma zdravlja. Bacam pogled prema nekadašnjem porodilištu gde sam ugledao svetlost dana krajem maja sedamdeset i neke godine, sada već prošlog milenijuma. Plakao sam tada, što je i normalno, a plakao sam i kasnije, svaki put kad su me dovodili na injekcije, koje su tada bile nezaobilazne u lečenju upale pluća ili grla, angine i sličnih dečjih bolesti. Za trenutak mi se učinilo da na jednom od prozora pedijatrije vidim sestru Jelu Beljinac kako mi maše jednom rukom, dok u drugoj drži veliki špric. Samo sam se stresao i nastavio dalje. I tako stigoh do još jednog zanimljivog mesta…

Poslastičarnica „Magarac”, u lokalu izgrađenom u sklopu naselja Staro igralište, nalazila se preko puta zelene pijace, sa prostranom baštom ograđenom plavom metalnom ogradom sa lampionima. U vreme kad je otvorena, bila je jedno od retkih mesta okupljanja mladih u Obrenovcu. Nikada nisam saznao kako je glasio pravi naziv ove poslastičarnice, a urbana legenda kaže da je naziv „Magarac” ili „Kod magarca” dobila tako što su se Beograđani nalazili i okupljali „kod konja”, a Obrenovčani, eto, kod magarca. U vreme mog odrastanja „Magarac” i nije imao neku reputaciju, jer se stalno pominjao u pričama o trovanju mušterija sladoledom. Poslednji put se to dogodilo sredinom osamdesetih godina kada je stradala reprezentacija Kuvajta, Ujedinjenih Arapskih Emirata ili tako neke sportske velesile, koja je bila na pripremama u Obrenovcu. Priznajem, jesam jednom jeo sladoled u „Magarcu” i ništa mi nije bilo!

Dom JNA je bilo zdanje pored koga se prolazilo skoro ćutke, pa i sad prođoh tako. A tu se, nekad, nije moglo ući u farmerkama, dok je kravata bila obavezan deo garderobe. Gotovo da nije bilo većeg grada u Jugoslaviji koji nije imao ovakva zdanja čija je uloga bila da poveže lokalne vlasti i stanovništvo s vojskom, tj. armijom. Zbog toga su u njima organizovane različite kulturne manifestacije, koncerti, predstave, filmske projekcije, predavanja, književne večeri i slično. Sve do izgradnje Doma kulture, Dom JNA bio je jedino mesto u Obrenovcu u kome su se mogli održavati ovakvi programi, a spisak svih onih koji su tu nastupali bio bi poduži.

Naš Dom JNA imao je veliku prostranu salu idealnu za ovakva dešavanja, ali i restoran sa prelepom baštom, kuglanu itd. Prvi put sam kročio u to zdanje negde 1982. ili 1983. godine kada sam u prostorijama kluba pročitao sastav napisan povodom Dana armije, koji se slavio 22. decembra. Ne sećam se baš svih detalja, ali se sećam da je bilo mnogo ljudi u maslinasto-zelenim uniformama, kao i onih starijih, u civilu, za koje su nam rekli da su bili učesnici u ratu. Takvom sastavu publike verno sam opisao vremenske prilike u Rudom tog 22. decembra 1941. godine, toliko da je pažljivi slušalac mogao da stekne utisak da sam lično bio u stroju Prve proleterske brigade, ispred koga je bio još jedan Koča, i to Popović. Nekoliko godina kasnije pojavio sam se, kao srednjoškolac, na nevelikoj sceni u sali Doma JNA i to kao glumac u pozorišnoj predstavi povodom Dana škole. Moja uloga nije bila bog zna kakva, ali je bila dovoljna da društvo počne da me oslovljava sa: „’De si glumac?”. Zgrada Doma JNA je zatvorena pre nekoliko godina i sada je u fazi konverzije, ili fazi propadanja, ako baš hoćete.

Nastavivši šetnju ulicama Obrenovca, stigao sam do Ulice Vojvode Mišića i „Sedmice”, čuvenog i jednog od prvih kafića u Obrenovcu. Ni nje više nema, sada je tu uslužni centar obrenovačkih javnih preduzeća. Prolaze mi kroz glavu slike prepunih trotoara ispred kafića gde smo obično stajali, male bašte sa par metalnih stolova i drvenom ogradicom, ponovo sam mogao da osetim neodoljivi miris procvetalih lipa. U „Sedmicu” bismo dolazili vikendom, kada bismo izlazili „u grad”, pre ili posle škole, u nju bi se, takođe, odlazilo kada se bežalo sa časova, ili bi se svraćalo na kafu ili piće pošto bismo prethodno zamenili kasete u video klubu „Lila”, koji se nalazio u dvorištu iza kafića.

Moja pešačka tura po Obrenovcu ne bi bila potpuna bez glavne ulice jer su se u njoj nalazila još neka mesta meni posebno draga. Skrenuo sam nekadašnjom ulicom Bore Ćirića do glavne. Siguran sam da je veoma malo mojih „ispisnika”, onih malo starijih, a i onih malo mlađih, koji među svojim fotografijama nemaju crno-belu sliku napravljenu u foto-ateljeu Luke Prodanovića, čuvenog Luke slikara, ili u fotografskoj radnji Nemanje Babića. Oni koji su je čuvali u kartonskoj kutiji od cipela ili košulje na najnižim policama regala u dnevnoj sobi su, možda, bez nje i ostali jer ju je odnela poplava. Moj veliki uramljeni portret, napravljen kad sam imao godinu dana i na kome sam obučen u najlepšu odeću nestao je, ali mi je, na sreću, ostala jedna takva ista slika, samo mala, kao svedočanstvo o jednom bezbrižnom detinjstvu i kao dokaz da sam nekad imao mnogo više kose nego sad. Sad je neko drugo vreme, nikad više škljocanja i slikanja, a nikad manje fotografija…

Lepo uređenim trotoarom stigao sam do lokala u koji smo kao deca gledali sa divljenjem, a u koji smo ulazili samo onda kada bismo dobili dovoljno novca za rođendan ili za odličan uspeh i primerno vladanje, pa smo od toga mogli da kupimo patike. Dobro, vodili su nas tu i pre početka nove školske godine jer nije red da dete ide u školu u starim patikama. I vi sad kao ne znate o kom lokalu pričam, je l’? „Lovac”, koji drugi! Prodavnica sportske opreme, opreme za lov i ribolov u glavnoj ulici, preko puta bioskopa „Pobeda” bila je prozor u svet, bar kada je u pitanju bila naša potreba da pratimo trendove u ovom domenu. Vreme do početka filma u bioskopu kratili smo tako što smo otvorenih usta zurili u izloge i divili se izloženoj robi. U „Lovcu”je moglo da se nađe sve što vam je bilo potrebno – štapovi za pecanje, udice, plovci, municija, dijabole za vazdušnu pušku, trenerke, sportske čarape, dresovi, šortsevi, reketi i loptice za tenis i ping-pong, lopte, znojnice za oko ruke i oko glave, kopačke i, naravno, patike. Sve „Adidas”, nego kako! U zimskom periodu iz izloga su nam zazubice pravile „Elanove” skije i sanke, „Toperova” i „Jasina” ski odela i jakne, kape, naočare za skijanje. A tek „monterice”! Prvo one svetloplave i zelene, a posle i u drugim bojma. U lokalu dve tezge zastakljene odozgo, sa leve i desne strane, na rafovima uredno složena roba, a pod obložen crno-belim vinas pločama. Miris… evo, i sad mogu da ga osetim. Sa koliko smo samo uzbuđenja ulazili u tu radnju. Molili smo Boga (mada u to vreme to i nije bilo tako popularno) da Džomba, Vida ili Tika neće reći da baš našeg broja patika nema i da će stići tek za nekoliko dana. A kada bi se svetloplava kutija sa tri bele štrafte našla u našim rukama, niko ne bi bio srećniji od nas.

Prolazim dalje pored zgrade Pošte. Tu se nekad nalazila prodavnica u kojoj je bio i neki ekspres restoran sa visokim stolovima pored kojih se jelo stojeći. Tu su se prodavale kuvane viršle, koje su prodavačice vadile iz aluminijumskog lonca i ubacivale u zemičke. Tačno sam znao, ako mi kupe to, ili pletenicu u nekoj od prodavnica na zelenoj pijaci, ne ginu mi injekcije u Domu zdravlja… Ko zna o čemu pričam, sve mu je jasno.

Miris kuvanih viršli u mojoj glavi meša se sa mirisom mineralne vode iz Obrenovačke banje. Sa leve strane u nizu „Central”, stara apoteka, restoran „Sutjeska”, a na mestu gde se nekad nalazila prodavnica „Dečija radost”, sada se nalazi moderna zgrada sa staklenom fasadom. Preko puta nje je mali lokal u kome se prodaje obuća, a koji je u „moje” vreme imao sasvim drugu namenu. Bila je tu radnja Stanka sodadžije, u kojoj je on osim soda-vode pravio i klaker i kabezu—jedina bezalkoholna pića do pojave „vitasoka”. Pošto se špricer u to vreme nije mogao zamisliti bez soda-vode, a klaker i kabeza su se prodavali kao alva, gazda Stanko je imao pune ruke posla. U izlozima radnje osim praznih sifona i flašica sa klakerom i kabezom svoje mesto imalo je i plastično voće, limunovi i pomorandže. Osim u svojoj radnji, gazda Stanko je klaker i kabezu prodavao i za vreme Petrovdanskog i Krstovdanskog vašara. Iz limenih korita napunjenih ledom virile su flašice nezaobilaznog vašarskog pića, koje sam, upravo tu, probao prvi put. Dok je deda ispijao hladno pivo kupljeno ispod neke vašarske šatre, ja sam uživao u klakeru. Najviše vremena smo provodili ispred „kace”, kako je moj deda zvao zid smrti, jer ga je ta građevina podsećala na veliko drveno bure. Deda nije mnogo mario za fiziku, pa su mu gravitacija, centrifugalna i centripetalna sila bile potpuna nepoznanica. Sa ništa manje ushićenja u odnosu na mene, posmatrao je paklene vozače na zidu smrti luna parka „Plava ptica”, braće Maksimović iz Velike Moštanice, kako „bez ruku” upravljaju motorima stojeći. Točkovi su se okretali preko pokretnih valjaka, uz zaglušujuću buku koje su mašine pravile radeći bez auspuha, i tako privlačile publiku na sledeći nastup u zidu smrti. Stankove sodadžijske radnje nema odavno, nema ni klakera ni kabeze, a ni zid smrti nisam baš odavno video na vašaru…

Razmišljam nešto i kažem sebi da ne bi bilo loše da prošetam i do Zabrana, kad sam već stigao do Vašarišta i stadiona „Radničkog”. Setih se sletova u čast druga Tita, scena iz serije „Vruć vetar” i slike napravljene za vreme poplave 1981. godine na kojoj se vide ljudi koji se u čamcu voze po „Rabinom” terenu. Pade mi na pamet i jedan izlet iz osnovne škole, kad nas je učiteljica Stana odvela do Zabrana, do čistine kod Acine krivine gde smo se lepo izigrali i vratili kući u pantalonama koje su na kolenima bile zelene od trave. Sećam se velikih topola duž zabranskog puta koje su pravile hlad, i bunkera koji je u to vreme bio skoro čitav. Zabranskim putem prošao sam i jedne junske noći 1987. godine kada smo se peške uputili ka „Alaskoj kolibi”, posle zajedničke proslave drugarske večeri za sve osmake, održane u hali sportova. Kad je proslava bila pri kraju, odlučili smo da po mrklom mraku odemo do „Alaske kolibe”. Dok smo tamo stigli, Vrelja i društvo iz „Tamburica” su već uveliko bili kod kuće. Ispred restorana nas je, začuđen, sačekao konobar Mile Gedora koji je sređivao baštu pripremajući je za naredni dan.

Par godina kasnije, tačnije 1991., „Alaska koliba” je bila mesto jednog okupljanja koje mi je mnogo jasnije ostalo u sećanju. Početkom septembra tu smo organizovali neku vrstu oproštajne večeri, jer je većina momaka iz našeg društva uskoro odlazila u vojsku. Želeli smo da obeležimo završetak jednog perioda u našim životima. Bilo je to veče za nezaborav, uz dosta pesme, smeha i poneku suzu. Ni slutili nismo da smo se tada, u stvari, okupili poslednji put. Nakon toga više ništa nije bilo isto.

I tako ja prevalih dobru kilometražu. Da me je neko pre polaska pitao da li bih mogao da prepešačim ovoliku deonicu, sigurno bih samo odmahnuo rukom. Doktorka će sigurno biti zadovoljna, a možda će reći da sam i preterao. Al’ nije to ni toliko važno, drugo sam hteo da vam kažem. Onog Obrenovca o kome sam vam pričao više nema. Iako svi prolazimo njegovim ulicama, zaokupljeni ovim današnjim životom, i ne pomišljamo i ne primećujemo koliko se naš grad promenio. E, sad stvarno zvučim kao pravi matorac!

Nego, da vas pitam nešto, na kraju, u poverenju… je l’ vi ulice, kafiće i radnje još uvek zovete po njihovim starim nazivima? Imate li vi neka svoja draga mesta u ovoj našoj varoši? Pamtite li i vi ukuse nekih sladoleda, tulumbi, svilenih bombona? Čujete li topot potkovica špediterskih konja koji kasaju ulicama obloženih kockom?

Pamtite, jašta!

 

Dejan Kovačević 

Comments

comments