Na sunčanoj Floridi, gde je od 1974. živeo i stvarao, ugasio se život Vojislava Stamenića, poslednjeg i prvog slikara iz čuvene “obrenovačke četvorke”. Poslednjeg jer su se pre njega u nebeski atelje već odselili Dika Adamović, Ika Vićić i Brana Vujčić. Prvog jer je po mnogo čemu to zaista i bio. Prvi akademski slikar u našem gradu, prvi disident i politički emigrant, sam vrh jugoslovenskog slikarstva, među prvima, najboljima… Da li im predeli u koje su doputovali pružaju novu inspiraciju, otvaraju nove motive, jesu li spoznali neke nove tehnike?
Tokom boravka u našem vremenu i prostoru, svojim platnima je određivao vreme i prostor duše, zalutale u nesigurnom i dinamičnom dobu. Njegove teme su uglavnom ciganske legende, prožete tragičnom sudbinom ovog naroda osuđenog na stalna lutanja, naroda napaćenog i neshvaćenog. Kako i same legende obiluju apokaliptičnim nabojem, to su i slike Stamenića teške, a u koloritu preovladava tamna gama. To je njegova prva faza stvaralaštva, ulja neoekspresionističkog stila: “Ciganska Venera”, “Rađanje vampira”, “Božji praporac”…
Drugi period njegovog slikarstva, neonadrealni, uz ciganske motive bavi se i modernijom tematikom, i predstavlja sintezu arhetipnog i ovovekovnog. Iz tog perioda su mu najpoznatije slike “Ciganska đokonda”, “Žena i vreme” i “Bibije”. U trećoj fazi, koju sam naziva psihorealizam, Stamenić počinje da radi i u pastelu, tematika je šira i kreće se od srpskih motiva do sećanja na izgubljenu civilizaciju. Centralni element je obično ženski akt, a ono što je suprotno prvoj fazi, inspirisanoj ciganskim legendama, jeste upravo odsustvo svake priče. Dakle, slikarstvo kao odraz umetnikove vizije.
Na žalost, umetnik je najčešće usamljenik, jer njegovu viziju ne mogu svi da sagledaju i razumeju. Zbog slike “Rekvijem” koja je bila izložena na OKTOBARSKOM SALONU 1973. godine, biva napadnut od strane Komunista likovnih stvaralaca Beograda, kao jedan od nosilaca “crnog talasa”. Između fizičkog izgnanstva i duhovnog zatočeništva, Stamenić je izabrao ono prvo. Odlazi u Ameriku odakle nije dolazio u rodni grad punih 20 godina. Te 1994. vratio se prvi put, i odmah priredio izložbu za svoje sugrađane. Ne pamti se da je Galerija Doma kulture ikada pre bila tako puna…
… Je li bilo teško vratiti se posle tolikih godina? Ili je sve vreme bio u svojevrsnom neodlasku? Više to ne može podeliti sa prijateljima. Ali ostalo je u katalogu pomenute izložbe zabeleženo, a iz pera njegovog sina, Zorana: “Moj otac se vraća u zemlju posle dvadeset godina. Kakvi su mu jadi harali dušom za tih dvadeset godina samo on zna- on i njegove slike. A zemljom? To znaju zemlja i zemljaci i o tome je najbolje ne reći ništa u ovom lepom katalogu sa slikama u boji”.
Posle je dolazio par puta. Imao još jednu samostalnu izložbu u Galeriji “Ada”. A onda se pridružio galeriji svojih likova iz zaboravljenih ciganskih legendi. I ostaloj trojici iz čuvene “Obrenovačke četvorke”.
I sami počeci Vojislava Stamenića predočili su njegov nemirni, buntovni život. Prvi značajniji crtež uradio je sa 12 godina. U pitanju je svojevrstan autoportret, tačnije- falsifikovao je svoju fotografiju za đačku knjižicu, olovkom br. 2. Prva značajna slika bilo je ulje na kartonu, portret kralja Petra prestolonaslednika. Ova slika je zagubljena, kao i druga značajna iz tog perioda: portret druga Tita, urađen po kazni. Pre no što se zagubio, portret je stajao u obrenovačkoj Gimnaziji.
Vojislav Stamenić je rođen 1931. godine, u Velikom Polju kod Obrenovca. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1958., u klasi prof. Zore Petrović. Od 1974. živeo je u Majami Biču, Florida. Predavao je na “Princ Džordž” komjuniti koledžu i Univerzitetu u Merilendu. Imao je svoju Galeriju i majstorsku radionicu u Vašingtonu i Majami Biču. Bio je član Umetničkog Centra Južne Floride. U Jugoslaviji je imao dvadeset grupnih i samostalnih izložbi. U SAD-u oko trideset. U Americi je nagrađivan sedam puta. Preminuo je u Majami Biču aprila 2002. godine. Slike mu se nalaze u mnogim kolekcijama širom sveta.
Gordana Urošević
