Možda ova pričica iz detinjstva dođe kao neko osveženje u ovim vrelim letnjim danima, pa evo da počnem.
Nekada su zime u Obrenovcu bile izuzetno jake i dugo su trajale. Svi klinci iz mog kraja, a to je nekadašnja Maršala Tita, a današnja Miloša Obrenovića, kao i ulice Save Kovačevića, jedva smo čekali da se zaledi Tamnava i da krene sezona klizanja i igranja hokeja. Od stare banje pa sve do mosta u Belom Polju protezala se Tamnava, ne reka nego bara obrasla trskom i gustim šibljem. U zimskom periodu bi se brzo zaledila i tačno na kraju ulice Save Kovačevića prostirao se jedan dugačak deo koji je bio idealan za igranje hokeja.
Naravno za igranje hokeja su vam bile potrebne klizaljke. Neko je imao stare klizaljke ili sličuge, kako smo ih zvali sa zaobljenim vrhom, ko zna koliko stare i sa kog tavana skinute, a neko je imao one modernije sa špicastim vrhom u kome je bilo narezano nekoliko žlebova i zvali smo ih špicojke. Imale su na sebi gvintove za stezanje uz đon cipela i specijalni ključ za zavrtanje. Ove druge su bile mnogo bolje za klizanje, ali svako je koristio ono što ima.
Moje prve sličuge su bile drvene, i bile su napravljene od parčeta drveta veličine cipela ili dubokih gumenih čizama. Na donjem delu je bila tanka limena pljosnata šina skinuta sa velikih drvenih sanduka, a kroz sredinu bi bile napravljene dve rupe kroz koje se provlačio kanap koji je služio da se sličuge pričvrste za cipelu, i to tako što se parče okruglog drveta zavrtalo dok sličuga ne legne dobro. Totalno primitivno za današnje vreme, ali vrlo upotrebljivo. Na ovakvim sličugama većina nas klinaca je naučilo da kliza. Kasnije su se kupovale prave sličuge u prodavnici “Lovac”, koja je bila u glavnoj ulici. Svi mi koji ih nismo imali smo čežnjivo gledali u izlog prodavnice i sanjali pravu priliku da ih dobijemo. Prilika za to je bila Nova godina ili kraj prvog polugodišta, ali pod uslovom da smo dobri đaci. Elem, tako ja dobijem na poklon svoje prve i prave klizaljke jedne Nove godine, mislim da je bilo 1969. Jedva sam čekao da ih isprobam, ali nisam imao odgovarajuće cipele sa debelim i tvrdim đonom, jer na “krimerice” koje je većina nas dečaka tada nosila nisu mogle da se pričvrste. Svi smo maštali da imamo prave cipele tzv. hokejke, ali retki su bili takvi srećnici. Moj drug Zore je imao jedne improvizovane hokejke, to jest stare vojničke cokule na koje su bile zašrafljene klizaljke i one su bile idealne za hokej, jer nisu mogle da spadaju. Pošto mi je rekao gde je kupio cokule “probio sam glavu” ocu da odemo u Beograd na vojni otpad koji je bio na Karaburmi i kupimo ih. Jedva je pristao i tako ja dobijem neke stare cokule koje su bile teške, neudobne i stare, ali za mene su bile najlepše i najbolje. Ostalo je samo da pričvrstim klizaljke na njih. To je bio izuetno težak posao i da nije bilo mog tate i njegove domišljatosti, ostao bih bez hokejki. Jedva sam čekao da ih isprobam i, naravno, pravim se važan što i ja imam tako dobru opremu.
Zamislite dečaka od 13 godina koji ide na Tamnavu, a na ramenu mu vise skoro pa prave hokejaške cipele. Koliko sreće i potajnog iščekivanja da baš svi koji idu glavnom ulicom gledaju baš u vas. Nisam bio neki dobar hokejaš, ali sam uživao u igranju hokeja sa drugarima iz kraja. Najbolji hokejaši su bili Zore, Laza, Pera, Bora, Gavra i od njih sam učio kako postati dobar hokejaš. Palice smo pravili od drvenih okrajaka iz “Bore Markovića” koje nije bilo teško nabaviti, jer smo se svi grejali na ugalj i drva. Moj tata je bio pravi “stručnjak” za drvodeljstvo i napravio mi je štap koji je podsećao na pravi hokejaški, ukrašen nekom šarenom plastikom i napravljen po standardnim merama i bar sam po njemu bio poznat, ako ne po igri. Pak smo imali napravljen od kutije za imalin, napunjen peskom da bude malo teži.
Od jutra do mraka smo provodili vreme na Tamnavi, posebno u vreme zimskog raspusta koji je tada trajao pune tri nedelje. Naravno, bilo je i nezgoda na klizanju, posebno se često upadalo kroz led u prljavu vodu i onda je to bio cirkus. Onome ko bi upao u vodu svi su se smejali, ali tek je bilo muke kako onako mokar doći kući i objasniti roditeljima šta se desilo. Glavni problem je bio, ne da li ćemo se razboleti nakon pada u ledenu i prljavu vodu, nego kazna i zabrana odlaska na Tamnavu. Tako sam ja jednom upao u Tamnavu. Do zgrade me dopratilo par drugara, ali kako onako mokar otići kući? Spas sam našao u komšiluku. U prizemlju moje zgrade su živeli brat i sestra čika Đena i tetka Kica. Voleli su nas decu iz zgrade i znajući za to pozvonio sam im na vrata da me prime i osuše mi na kaljevoj peći mokre panatlone, čarape i sve ostalo. Dugo sam se zadržao kod njih i strahovao šta će biti kad se vratim kući. Mrak je već uveliko pao, a ja još nisam došao kući. Tetka Kica je otišla u “izvidnicu” kod mojih da vidi kakva je situacija i da li se brinu gde sam. Pošto je objasnila mojima da sam dole kod njih i da je sve u redu, ja sam se vratio kući i prošao bez kazne.
I tako ceo zimski raspust napolju na Tamnavi. Zime su bile duge i hladne i led se nije topio, što je nama tadašnjoj deci pričinjavalo veliku radost. Toga više nema, nestalo je čarobno detinjstvo, ostalo je samo u sećanjima neko lepo vreme ispunjeno igrom i zabavom, vreme koje je bespovratno prošlo, i pokušavam da ga vratim bar u ovoj kratkoj priči i da ga podelim sa vašim čitaocima.
Bojan Pešić
