O ćudljivosti Кolubare i Tamnave, mi stanovnici Obrenovca, imamo podosta saznanja, neželjenog iskustva i sećanja koje bismo najradije potisnuli u zaborav. Naše drage reke više puta su nam pokazivale da sa njima nema šale. U punoj svojoj silini plavile su sokake i dvorišta, nosile sobom sve što im se na putu našlo. A mi, uvek iznova zatečeni, pitamo se otkud tolika voda nailazi, i čekamo da se u korita vrate. O tome su brojni znalci iznosili svoja uvažena mišljenja, narod imao svoja tumačenja…
Izvesni Dikan u listu „Mali žurnal“ u broju od 10. maja 1911. donosi jednu od zanimljivih priča. Navodi on da, „o Tamnavi ima jedno strašno predanje. Nja se najviše boje Cigani, ali izgleda, da je ta njihova bojazan opravdana. Ja ću vam izneti jedan slučaj, koji to predanje objašnjava. Priča se da je neka Ciganka pošla u beogradsku nahiju da proda nešto malo sapuna i đinđuva, za koj uzima mnogo više brašna no što nju košta. Došav na Tamnavu, ada bi izašla na ćupriju Belog Polja, reši se da pregazi Tamnavu, a imala je dete u ruci. Tako pretovarena ona je gazila vodu, držeći u jednoj ruci pridignutu suknju, ali na svoju nesreću naiđe na jednu rupu, za koju nije znala, omakne se i ispusti dete u vodu. Da se ne bi ukvasila, ona se prvo pobrinula za suknju, a dete je se dotle udavilo. Naravno da su tada Cigani nadali silnu dreku, i od tada se za Tamnavu veli: „Кolubara ka i bara, a Tamnava sinje more“.
Кako god bilo, delimo s našim rekama sudbinu, život i teritoriju. Jedni bez drugih ne možemo.
Ivana Janošević
