O čoveku koji sam pravi jedine seoske i prve besplatne novine u Srbiji, gaji isključivo stare sorte svinja i poklanja ih, o selu iz kojeg je upućeno prvo diplomatsko pismo moderne srpske države i gde je odigrana prva utakmica pod reflektorima u novoj Jugoslaviji, o autostoperu koji živi u internacionalnom naselju, kao i o ljudima pored Save, alasima i kafedžiji koji ima sopstvenu radio stanicu, sudbini kuće pesnika, pokojnog Oskara Daviča, i još koječemu.
Seljak novinar
Znao sam za seljake pesnike, ali ne i za seljake novinare.
Momčilo Srećković (1945) zvani Moci iz Zabrežja kod Obrenovca, sve i svja je jedinih seoskih i prvih besplatnih novina u zemljici Srbiji.
On je, elem, direktor, glavni i odgovorni urednik, pa je novinar, tehnički urednik, lektor, korektor, pa je daktilograf, sekretar, kurir… Zabreške novine štampaju se u hiljadu primeraka. Polovina se deli Zabrežanima, a preostalo Obrenovčanima, raznim institucijama, među kojima i u 52 ambasade.
Kuća Momčila Srećkovića je u Ulici Zorana Belića 7. Do nje se dolazi kad se iz centra Zabrežja, gde su Pošta i Dom kulture, skrene desno pa prva ulica levo. Tako su mi objasnili. Zgrada u kojoj je Pošta podignuta je 1928., za Opštinu i Sud, a na temeljima nekadašnjeg hotela Bosna sagrađen je današnji Dom kulture. To sam saznao kasnije, a dolazeći krivudavim sokakom pokušao sam da ne gledajući brojeve prepoznam koja bi mogla biti Mocijeva kuća. Omašio sam svaki put. A kad sam došao do broja sedam, pokolebao sam se. Da li sam tačno upamtio adresu? Jer, kuća i uz kuću, sve bilo je drugačije nego što sam očekivao. A da me pitate, ne bih tačno znao šta sam to očekivao. Znamo, ovo je vreme forme, šminke, spoljašnjeg izgleda, da ne kažem dizajna i imidža. Kvalitet, suština nisu na ceni. Ili su sporedni. A Momčilo Srećković Moci, kao svaki zanesenjak koji ima neku misiju, ne daje ni pet para na izgled.
Redakcija Zabreških novina nalazi se, tik uz Mocijevu štalu. U štali su nekoliko steonih krava i jedan bik. Nadovezuju se svinjci i kokošinjci.
Momčilo Srećković Moci gaji isključivo domaće, stare rase svinja: mangulice, moravke, žujke…. One su na otvorenom, i zimi. Nemaju obor, samo nekakvu razdrndanu nastrešnicu od trulih dasaka.
– Što im, bre, ne napraviš obor? Smrznuće se ovako…? – pitam.
– Ne, ne vole one to. Probao sam. Pa ni divlje svinje nemaju obor, a ove su im najbliže rođake. Greju ih debeli slojevi slanine.
Moci ne brine ni o njihovoj hrani. Dotera s jeseni prikolicu otpadnog suncokreta i soje iz obližnje Uljarice, i to im je. Po kofa na svaku svinju dnevno. Kukuruz im da za po neki praznik. Tek da ga ne zaborave. Ne praznik, nego kukuruz.
– Imao sam ih ja nekada i po dvesta komada. Kamioni su čekali na red da ih teraju u Dalmaciju. Ne prodajem ih više. Ali poklanjam. Sad sam za Božić poklonio 12 prasića…
Čudan neki čovek.
– Šta se čudiš? I meni drugi poklanjaju… po nešto…
Zato što je neobičan, kod njega svraćaju znameniti ljudi. Onomad mu je u poseti bio Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, svraća glumica Branka Veselinović, razni novinari, Vojislavu Koštunici poklonio je seme badema da ga zametne u Belanovici…
Redakcija je u maloj, ušuškanoj sobici punoj knjiga, fascikli, novina, fotografija i plaketa okačenih po zidovima, pisaćih mašina… Da, pisaćih mašina… Jer jedine seoske novine u Srbiji – nemaju kompjuter. Imaju jedan, ali to je Moci dobio na poslugu od prijatelja, da se obučava.
– Tražio sam od opštine da mi daju neki polovni kompjuter, ali ništa.
Nije baš da je ništa. Dobio je ,”diplomu”, zvanje počasnog građanina Obrenovca. Okačio je na zid, a mogao je i drugde.
Srećković je pomni hroničar života ovog kraja. Zbog toga je i dobio pomenuto priznanje. Novine je počeo da izdaje 2004., kada je poželeo da obeleži 70-godišnjicu izlaska prvih novina u ovom selu. Od tada, Zabreške novine izlaze jednom mesečno, gotovo redovno. Finasira ih sam uz pomoć po nekog dobrotvora. Poreznici se ljute što su besplatne. Voleli bi da naplate PDV. Kada bi Moci prodavao novine, troškovi bi bili veći, znog administracije. Ovako, svi pišu iz ljubavi. O medicini, penzionerskim i poljoprivrednim temama, sportu, beleže se anegdote, priče iz prošlosti, pa i stari recepti koje zapisivala Srećkovićeva baba…
Među stranicama ovog lista našao sam da je prvo diplomatsko pismo u modernoj Srbiji napisano upravo u Zabrežju, 1. marta 1804. godine, u kući Pantelije Ružičića.
Napisao ga je prota Mateja Nenadović mitropolitu karlovačkom Stratimiroviću u Sremske Karlovce i austrijskom princu Karlu. Prota je izvesno vreme živeo u Zabrežju gde su mu se dve kćerke udale. Srećković je 2004. ovde organizovao proslavu dva veka srpske diplomatije kojoj su prisustvovale i visoke zvanice iz Beograda na čelu sa Predragom Markovićem, tadašnjim predsednikom Narodne skupštine Srbije.
Zabrežje je najznačajnije lučko mesto na Savi, koja je plovna upravo dovde. Odavde se roba odašiljala u ostale krajeve Srbije, a iz Srbije po Jevropi. Tako pišu Zabreške novine. Izgradnjom pruge uskog koloseka septembra 1908. godine ovi krajevi su dobili direktnu vezu sa Jadranom. Voz je iz Zabrežja preko Lajkovca, Gornjeg Milanovca, Čačka, Užica, Sarajeva i Mostara, jednim krakom, dolazio do Dubrovnika, a drugim do Herceg Novog i Zelenike.
Između dva svetska rata Zabrežje je izraslo u industrijsko mesto. Osim pristaništa i železničke stanice, tu su postojale još i zgrada Lučke kapetanije, carinarnica, fabrika kuhinjske soli, fabrika industrijskog špiritusa, parni mlinovi i strugara za rezanje drvene građe. Imalo je 11 kafana i dva hotela. U jednom od njih, hotelu Srbija, izvedena je prva pozorišna predstava još 1897. godine. Amatersko pozorište selo ima i danas.
Momčilo Srećković je zatim otkrio i da je u Zabrežju 22. avgusta 1948. god. odigrana prva noćna utakmica u novoj Jugoslaviji, između lokalnog Drvodeljca i Partizana iz Beograda u kojem je tada igrao čuveni Stjepan Bobek.
– Majstori su za tu priliku napravili osam reflektora od limenih levaka. Verovatno od sulundara. Pronađene su dve sijalice od po 500 vati, a struja je dovedena iz male fabričke elektrane Drvnog kombinata. Ali, mrak je bio jači od vajnih reflektora. Onda se neko dosetio. Kad god bi lopta prešla aut-liniju, uvaljali bi je u kreč, da zabeli.
Momčilo Srećković je šezdesetih godina bio dopisnik Večernjih novosti iz Obrenovca, nešto kasnije je sa Zoranom Modlijem, Ivanom Bekjarevim i još nekolicinom entuzijasta pokrenuo Studio B. Za saradnju sa ovom radio stanicom 1978. godine dobio je plaketu koju mu je lično uručio legendarni Duško Radović, tada predsednik Zbora radnih ljudi ovog radija. Politika je Mociju štampala knjigu o lekovitom bilju, Čajevi za zdravlje, a sada priprema i knjigu Bukvar novinarstva. Kod njega novinarski zanat peku desetak mladih Zabrežana.
Izlazimo iz Redakcije. Moci hitro ulazi u štalu i ubrzo izlazi.
– Treba svakog časa da se oteli. Već treću noć ne spavam…
Niz dvorište dolazi Ljubica, Mocijeva žena. Nosi u ruci tanjirić prekriven salvetom.
– Šta, već idete? Da probate naš kačkavalj!
– Prvite kačkavalj?
– Za našu ishranu pravimo sve. Kupujemo samo novine…. osim, naravno, zabreških… – upada Moci. – Pravimo i naš jogurt. Moj paradajz je veoma stara sorta, još od moga dede… sam proizvodim rasad…
– Dođite nam opet, – dovikuje Ljubica dok odlazim.
– Dođi na proslavu unukinog rođendana! Koljemo bika! – dovikuje Moci.
Njegova mora da je poslednja.
Umro Mile Žokin, umrla kafana
Nastavljam put ka Provu, opština Vladimirci. Tamo me čeka Svojimir Uzanović (1947), trgovački putnik u penziji, Provac stalno nastanjen u Obrenovcu. Ali svaki čas ide u Provo. Voli rodno selo. I majku koja mu tamo sama živi. Ali ne bi u Obrenovac, kod sina. Navikla u svojoj kući.
Provo je selo na obali Save. Tamo su poznati majstori za pravljenje čamaca. Čuveni je – provski čamac. Čuveni su i provski ribari i kafane pored reke. Bila je najčuvenija kafana Mileta Žokinog (prezivao se Uzanović, ali po dedi Žoki ostao – Žokin). Poruči gost Miletu porciju ribe, a on donese prepun tanjir, čitavo brdo. Pržio je na drvenom šporetu, u nekom zagorelom, starom tučanom tanjiru. Ukus – prste da poližeš. Ko to pojede, dodaje mu, a cena ista, simbolična. Gostima iznese boce vina na sto, kaže im gde da ostave pare ako odu pre nego što se vrati, pa seda u čamac i otiskuje se, odlazi da lovi. Umro je, kafana ostala, ali novi vlasnik nije tog kalibra. On bi da što pre što više zaradi. Sve mi je to pričao Svojimir, a sada idem da lično po nešto doživim.
Francuzi u Suvom Selu
Iz Obrenovca treba da izbijem na Šabački put. Tu, na izlazu iz varoši, stopira mladić. Visok, tankovijast, duge i ravne plave kose. Bledunjav kao engleski aristokrata.
– Može do Debrca? – pita.
– Može ako je to pre skretanja za Provo…
– Ne, to je malo posle… ali nema veze, lako ću ja posle… Vi ste iz Prova?
– Ne… Idem kod prijatelja…
– Moja majka je iz Prova.
– A ti? Odakle si?
– Iz Suvog Sela, kod Debrca.
– Šta si radio u ovde, u Obrenovcu?
Sve u svemu saznadoh da je mladić bio na treningu. U podmlatku je obrenovačkog FK Radničkog. Ide u sedmi osmogodišnje. Odličan đak. Iz sela do škole u Debrcu ide pešice, ili kolima ako ga neko poveze. Ni od Debrca do Obrenovca nema autobusa. Stopira. Sve postiže. Upisaće srednju medicinsku. Ako ne uspe u fudbalu zaposliće se u Austriji kao zubarski tehničar. Samouveren je i starmali. Kad je ušao, mislio sam da ima bar 18 godina.
A onda mi pričao o svom selu.
Suvo Selo je internacionalno. Njegova majka kao kućna pomoćnica radi kod pravih Francuza. Bračni par, penzioneri, kupili kuću u ovom selu s namerom da tu ostanu do kraja života. Još ne znaju srpski. Dečakova majka zna francuski dovoljno da se sa njima sporazume. Radila je u Francuskoj. Nisu tamo samo Francuzi. Ima jedna porodica pravih Turaka, iz Turske, pa porodica Vijetnamaca, pa porodica Albanaca iz Albanije…
– Išao sam i ja u Albaniju. Išlo pola sela, po devojku za sina našeg Ahmetija. Dočekali su nas fantastično… a ti prođe skretanje za Provo?!
– Neka, odvešću te do Debrca, pa ću se vratiti…
Ciganin ili Rom? A šta je jednožič?
Svojimir je izašao kolima pred mene da bi me sproveo do kafane Kod Šaneta, gde se ustoličio. Šane je zapravo Staniša Beljić, ali to malo ko zna. Krivudavi sokaci, prečica pored nasipa, pa preko nasipa, do Save. Ne bih sam nikada našao. Šane se široko osmehuje, kao da se odavno poznajemo.
Nekada je bio građevinski preduzimač.
– Sa 120 ljudi ja sam gradio – pokazuje u daljini – ovaj dimnjak na Termoelektrani… E, moj prijatelju…U srećna vremena ova kafana je radila i dan i noć. Dolazila je najbolja muzika iz Šapca da svira! Nisi mogao proći, svuda okolo bila su kola parkirana. Ribari nisu mogli da nalove ribe koliko se trošila… A onda počeše ratovi i sve ode u …. ‘bem ti…
Svojimir je otišao i već se vraća sa Žikicom Babićem, ribarem koji živi pored Save, tu malo niže. Nose lonac pun čorbe. Prvi put sam jeo takvu. Od razne je ribe, ali bistra. Samo skuvana riba u vodi i dodato povrće, koje se našlo. Bez ulja, aleve paprike, bez zaprške…
Žikica živi sam pored reke, mada je iz poznate i bogate provske porodice. Odmetnuo se. Tako voli. Sam živi i Šane. Mada ne sasvim. Sa njim je i Vlada, sin mu. Vlada je neoženjen. Šane je razveden. Umeju sa ribama, ali ne i sa ženama. Sa ženama je umeo Oskar Davičo, pesnik. Imao je kuću, ovde, u blizini, pored Save. Kada je umro, kuća je počela da propada. U njoj su se najpre skupljali narkomani, pijanci, klošari, a vremenom je i za njih postala nepodesna jer su je očerupali seljaci. Nema više ni prozora, vrata, kade, lavaboa… Mogao je tu biti načinjen spomen-dom, uz malu doradu u početku, ali nije.
Vlada pristaje čemcem uz obalu. Nije ulovio ništa.
– Vidi! – viknu Žikica kroz smeh prstom pokazjući ka Vladi. – On još nosi jednožič!
– Šta je to jednožič? – pitam radostan što ću saznati za retku reč.
– To je odevni predmet od kudelje – važno objašljava Svojimir. – Kao košulja, a nije košulja. Vezivao se detetu oko vrata tako da ga nije moglo skinuti. Ako se pokvasi, teško se suši. Uvek ga je nosilo jedno dete u porodici, kao zaštita od davljenja. Tom detetu je bilo zabranjeno da ulazi u Savu. Ako bi se okupalo, majka bi to po jednožiču poznala.
– Da ti pokažem moju radio stanicu! – iznebuha skoči Šane, hvata me za mišicu i vodi uz strme stepenice u kafanu-sojenicu u kojoj nema žive duše.
Na sred kafane raspremljen poljski ležaj po kojem su u neredu razbacani pokrivači. Tu Šane spava. A iza šanka je radio stanica.
– Vidi, imam i gluvu sobu. Svu opremu. Dopremljena mi je iz Austrije. Pokrivam ceo ovaj kraj. Sva okolna sela. Ali i Radio sam zapostavio… Nemam volje…
Ulazi u gluvu sobu i govori u mikrofon:
– Ovde Radio Šane, slušate Rado Šane na frekfenciji 96,7…
Ispred kafane, odakle pogled puca na Savu i Srem, nas četvorica sedimo za stolom od tesanog drveta, po sunčanom danu. Vlada po strani prebira mreže, sprema se ponovo za ribarenje. Sneg se još vidi po hladovitim delovima obale. Zima je hirovita. Čas liči na proleće, čas na jesen, a čas se zabeli kao na novogodišnjim čestitkama…
– Evo ga Raja Ciganin. Ništa nije upecao, – kaže Šane.
Dolazi lepuškast, osmehnut mladić s udilom u ruci.
– Što ga zoveš Ciganin? On je sad Rom – kaže Svojimir vragolasto, šaljivo.
– Je li, Rajo – pita Šane – Jesi li ti Rom ili Ciganin?
– Ja sam Ciganin, a država me zove Rom – odgovara Raja kao iz puške i seda za sto. – Danas me neće riba, pa neće, – dodaje zabrinuto zavirujući u lonac. Uzima nečiju kašiku sa stola, promeša po loncu, zahvati, srknu.
– Do-bra! – reče zadovoljno i odlomi komadešku hleba.
Slobodan Stojićević
