Tog popodneva otišli smo na zadnji čas matematike. On i mi. Poslednji put stajali smo mirno, pred našim profesorom.
Tog popodneva opraštali smo se sa njim i poslednji put mu rekli hvala. Hvala za nas, za generacije, za naš grad. Rekli smo hvala za sve ono što smo od njega naučili.
I bacili smo šaku zemlje na svežu humku nešeg profesora. Među prstima je ostao jedan kamenčić, običan, kao mnogi drugi, kamenčić koji me je podsetio na nedovršenu priču…
Sećam se, u V-om razredu pitao je druga iza mene “Nu Dragane, kaži ti meni šta je to prava-a-a”. Moj drug se češkao, nešto pogrešno rekao na šta mu profesor reče “Nu Dragane-e-e ima li tvoj tata-a-a svinju?”. Dragan mu reče da ima a profesor nastavi da crta po tabli: “Ovde stoji svinja-a-a, a ovde ti-i, ovde a-a-lov“ i pri tome pravi tri temena trougla… “E pa kaži ti meni Dragane-e hoće li svinja ići oko tebe do alova ili pravo na alov”. Dragan, kao iz puške odgovori da će svinja pravo na alov. “Eto Dragane-e-e i svinja zna šta je prava, a ti ne znaš”, reče profesor a odeljenjem se prolomi smeh.
I tako iz dana u dan. Uvek je na matematiku nadovezivao nešto veselo. Sećam se dosta priča… one o jedanaest šupljih glava i jednoj šupljoj lopti koje obilaze svet, a on profesor ne može da ode u Dubrovnik. Priče o izbockanim novinama kroz čije je rupice hvatao učenike koji prepisuju, o ratu u Japanu…
Svaki čas završavao se sa rečima “A sledeći put ću vam pričati o generalovim čizmama i kamenčićima”. Uzimao bi dnevnik i sa jedva vidljivom tugom u očima, napuštao bi učionicu. I svakog novog časa smo ga podsećali na čizme i kamenčiće. I uvek je pričao nešto drugo da bi završavao čas sa istim obećanjem.
Priču o generalovim čizmama i kamenčićima nismo čuli.
A možda je hteo nešto da nam priča o sebi. Možda o generacijama koje je naučio da budu- ljudi. Možda o tome kako treba čoveka voleti i kad nije sa njima.
Možda o tome kako je nekada bio jedan general koji je proizveo generacije vojnika, a kada je umirao bio je sam. Možda o generalu sa dnevnikom u ruci, koji je živeo u jednom gradu, možda našem, kome na humku nije bačeno cveće. A tada je bilo divnih crvenih i belih ruža. Možda o generalu koga su svi zaboravili, čitav grad, a on ga je toliko voleo i zadužio.
A možda i nije trebalo da bacim cveće na njegovu humku. Možda se tada ne bih ni setio onih čizama i kamenčića i ne bih ni posetio grad koji je voleo.
Ne bih se ni setio da nas je jednom učio da budemo ljudi.
A tog julskog popodneva povorka je bila mala. Manja od razreda. I na njegovoj humci nije bilo crvenih i belih ruža. A mi smo mu obećali da ćemo ga se sećati. I da ćemo odneti cveće.
A u julu su bile divne ruže.
List Posavina, juli i avgust 1965.
Nikola Pavličevilć
