U jesen, godine 1945., Angelina Kalinčević je u dvorištu trsteničke škole, u velikom kazanu, kuvala pekmez (to je onaj pekmez od šljiva, seljački, sa ljuskama, što u klobucima iskače kao vreo asfalt… Trebalo je prehraniti vojsku, ranjenike, decu…). Pored Angeline Kalinčević, pored školskog dvorišta, hitali su Trsteničani na stanicu. Tog dana su stigli bivši logoraši iz Norveške.
– Ajde Gino, dolazi ti Branislav!
– Ne smem da ostavim pekmez, ’ajte vi…
Branislav Kalinčević, muž Angeline Kalinčević, vraća se kući posle pet godina odsustvovanja. Među onima koji su ga dočekali, nije bilo njegove žene. Branislav Kalinčević je tada, za nju bio lični problem, potreba, ljubav, nešto privatno, a pekmez, opšta, narodnofrontovska, tako reći – revolucionarna stvar.
Angelina Kalinčević, sekretar AFŽ-a u selu od 1944., a od svoje 25. godine član Komunističke partije Jugoslavije, od 1945. godine, nije bila u dilemi.
Znalo se šta je važnije.
Tako je bilo i još dve godine, u selu, pa još četiri, u Sremskoj Mitrovici, gde je Branislav, po zadatku, određen u miliciju. U selu, a i Sremskoj Mitrovici, posla je bilo na pretek.
Ko zna koliko je (tada se to nije brojalo) Angelina Kalinčević isekla sirka (to je ona biljka od koje se prave metle), prosejala peska (tog aprila 1948. godine počela je izgradnja Auto-puta “Bratstvo-jedinstvo”), oljuštila krompira, provela vremena na sastancima afežeovskim partijskim narodno-frontovskim. Dana je tada imala devet, Zorica dve ipo, a Slavica se još nije bila rodila.
Ta jaja u prahu
Godine 1951. porodica Kalinčević se doselila u Obrenovac. Branislav se zaposlio u mlinu “14.oktobar”, kao radnik na vagi. Angelina je nastavila po starom: sastanci, dobrovoljan rad, organizovanje… Slavica već ima dve godine.
Malo joj je bilo sve to, postala je aktivista u Društvu prijatelja dece. Ko je bio prijatelj dece morao je to svakodnevno da dokazuje. Na letovanju, godine 1952., u Draževcu, Angelina je bila kuvarica, prvi put zvanično. Bila je, zapravo, sve, kao i Olga Simić, Ljubinka Popović, Radmila Nikolić… Radilo se od mraka do mraka, i po mraku. Besplatno. Pripremale su mleko i jaja u prahu, iz Unrinih paketa, mazale na hleb onaj žuti margarin iz velikih konzervi, kuvale čaj u kazanima, pasulj i čorbu… Tako celo leto.
I tada, u tom zanosu posleratnih godina, kada je izgledalo da sve raste, da sve nastaje, smrt je izgledala kao najneprirodnija pojava, kao pojava od koje su se ljudi odvikli i na nju bili nespremni. Angelini Kalinčević su umrli otac i majka, iste 1953. godine. Te godine nije bilo ni čajeva, ni praporaca, ni mleka u prahu, ni jutarnjih himni, kad se diže zastava: crveno, belo, plavo, sa petokrakom i pesnicom na slepoočnici dečaka koji je bio najuzorniji tog dana – za Angelinu Kalinčević, ženu rođenu 1919., u Stublinama.
Samo godinu dana kasnije, za nju sve je počelo iz početka. Možda se nije ni prekinulo…
Maline crvene kao na slikama
Prijevor, selo pod Ovčarom i Kablarom, s bezimenim bistrim potokom – novo letovalište za obrenovačku decu, novi posao za žene koje im pripremaju hranu. Angelina Kalinčević je tu. I njena deca su sa njom.
To je bilo sunčano leto, voda je bila bistra, a maline crvene kao na slikama. Deca su tada, ko bi drugi, ljuštila krompir i jabuke, dvorište i put pored škole prijevorske, pored letovališta… Deca su tada nameštala slamarice prostrte po podu učionice, da budu nabrekle, pune sebe, da imaju ivice, makar izmišljene.
Možda je već tada počelo drugačije vreme.
Svakoga dana, za ručak, zaklano je po jedno tele (nije bilo potrebno da se otvaraju Unrine konzerve, u Prijevoru bar, nova država je stala na svoje noge: deca su jela domaći kajmak, seljački sir, pila mleko krava koje su upoznali, jela med pčela sa kojima su trčala, zujala, koje su ih ujedale…)
Angelina Kalinčević je, kao i sve, još dve žene, kuvarice, radila neprestano, jer tako je trebalo. Niko ih na to nije nagovarao, ubeđivao, plaćao. Jova Penčić, tadašnji predsednik opštine Obrenovac, kada je dolazio u Prijevor, sa još nekoliko drugova, kuvarice su ostajale budne celu noć, pa bi posao ujutru nastavljale. Te noći su saznavale novosti iz Obrenovca. Ko se oženio, udao, umro, otišao na novu dužnost…
Tog leta, na kraju, Dragan Matić, predsednik Društva prijatelja dece je, trima kuvaricama, za zalaganje, u ime Društva poklonio tri iste, cicane haljine.
Za opštu stvar je odradila
Počela su, potom, letovanja na kojima su kuvarice plaćene, na moru naročito. Tamo Angelina nije išla.
U školama, tek su osnovane đačke kuhinje. Tu je Angelina bila među prvima. A bilo je još žena koje su dobrovoljno kuvale, radile, spremale (“Čini mi se da je jedna bila plaćena. Nikada to nisam pitala. Nikada mi to nije palo na pamet”).
Tek godine 1961., Angelina Kalinčević se zaposlila. Tako se to kaže, danas, a oduvek, Angelina Kalinčević je bila zaposlena. Od te godine ona prima lični dohodak, svoju zaradu, od te godine ona radi za sebe lično, za opštu stvar je odradila, bar njoj tu nema šta da se zameri.
Došla su nova deca i novo vreme.
Krompir ljušte mašine. Meso se više ne kupuje ispod Ovčara, od seljaka, već iz klanice. I tako, Angelina Kalinčević je ostala kuvarica, i danas, u dečjem obdaništu “Perka Vićentijević” u Obrenovcu. Ona je glavna kuvarica, ona hrani stotine dece. Sa njom radi i njena najmlađa kći Slavica. I ona je kuvarica, diplomirana. To voli. Starije dve su studirale. Nisu konkurisale za stipendiju. Otac je samo pitao, u opštini, da li bi mogle da dobiju. Rekli su: ako bi studirale DIF, moglo bi… One su već studirale fiziku i srpsko-hrvatski jezik… Bile su dva puta na radnoj akciji…
Angelina Kalinčević zarađuje danas tri ipo hiljade dinara. Bodovana je. Kad kuvarice koje sa njom rade, ponekad kažu: zar sve to mora da se uradi, ona dodaje:
– Vi imate deco vaš put, ja znam svoj…
Put Angeline Kalinčević je poznat. A njen život je smešten između privatnih i opštih stvari.
Slobodan Stojićević
30. april, 1. i 2. maj 1978.
