Obrenovac, 29. avgusta – Svetozar Trajković, siromašni obrenovački stolar, venčao se danas pre podne u Novom Sadu sa lepom mladom devojkom koju nikada do sada nije video i kojoj čak ni prezime ne zna. Za ovu uslugu čika Svetozar dobio je 1.200 dinara i novo odelo. Posle venčanja mladoženja i mlada otišli su svako na svoju stranu.
Već godinama živi čika Svetozar siromašno i povučeno. Nekada je imao i radnju. Podizanje raznih fabrika oduzelo mu je mušterije te je iz godine u godinu živeo sve skromnije i sve siromašnije. Poslednjih godina imao je jedva za hleb.
U ovom stanju čika Svetozar nije ni pomišljao na to da će celoga života ostati neženja. Pre šest meseci došao je kod čika Svetozara jedan ugledan gospodin iz Obrenovca i pitao ga da li hoće da zaradi 1000 dinara. Bez sredstava i bez posla čika Svetozar jedva je dočekao ovakvu ponudu.
– Šta treba da radim da bih zradio novac?
– Treba da se oženiš.
Čika Svetozar se bunio:
– 56 godina sam neženja, bez sredstava sam, šta bih ja sa ženom, i od čega bismo živeli. Ni za deset hiljada ne bih na tako nešto pristao.
Brak na hartiji
Ali ugledni gospodin imao je argumente. Objasnio je siromašnom stolaru da taj brak treba da bude samo na hartiji.
– To je devojka, objašnjavao je on kojoj je potrebno da dobije naše podanstvo, i ne može ga dobiti ni na koji način, osim ako se ne venča sa Jugoslovenom. Vi ćete se venčati, ona će dobiti podanstvo, ti hiljadu dinara, a uz to i novo odelo, i time će biti sve u najboljem redu. Posle venčanja, svako će na svoju i niko nikakvih obaveza više neće imati jedno prema drugom ni ti ni ona.
Čika Svetozar je pristao.
Prošlo je dosta vremena, i stolar je već zaboravio na razgovor sa uglednim gospodinom. “Sve je to bila sigurno šala” mislio je on. Ali pre dva dana ugledni gospodin se opet pojavio.
– Čika Svetozare, obratio mu se, valjda nisi zaboravio na našu pogodbu. U nedelju treba da idemo u Novi Sad da se tamo venčaš sa devojkom.
Čika Svetozar je bio zadovoljan što će moći da zaradi i da dođe do novog odela, pa nije ni pitao kako izgleda “mlada”, ni kako se zove.
Kao u snu…
U subotu poveo je ugledni gospodin Svetozara u čaršiju. Odveo da u najbolje trgovine, kupio mu nov veš, novo odelo, nove cipele, štap i šešir. Za nedelju je zakazan sastanak i čika Svetozar otišao je žurno kod berberina da se obrije i potšiša i spremi za venčanje.
U nedelju pre podne stao je pred kuću u kojoj stanuje siromašni stolar, veliki luksuzni automobil. Ugledni gospodin, sa jednim prijateljem, takođe iz Obrenovca, poveo je čika Svetozara, obučenog u novo odelo, automobilom u Novi Sad.
Ova vožnja i sve što se posle toga dogodilo ličilo je starom stolaru kao san. Vozilo se prvo glatkim belim drumom, zatim se došlo u Novi Sad, pa je najzad Svetozar odveden u lepu hotelsku sobu gde mu je naređeno da ostane do ujutru, ni sa kim da ne razgovara i da ne izlazi na ulicu.
Iste večeri pojavila su se dva gospodina iz Obrenovca, sa dva gospodina iz Novog Sada i jenom veoma lepom devojkom, kojoj bi, po mišljenju čika Svetozara, tebalo da bude jedva 25 godina.
– Ovo će ti biti mlada!- kazao je ugledni gospodin siromašnom stolaru.
Čika Svetozar je pogladio brkove, a “mlada” se zvonko nasmejala i izjavila da je sa “mladoženjom” sasvim zadovoljna.
Mladoženja tek na venčanju saznaje ime mlade
Danas pre podne oko 8 časova, došla su sva četiri gospodina, uzeli ga pod ruku, odveli do automobila i odvezli ga u neko nadleštvo. U hodniku nadleštva sedela je “mlada” elegantna i lepa sa cigaretom u zubima.
Zatim, kako čika Svetozar priča, ušli su u sobu, gde ih je dočekao neki gospodin u svečanom odelu i sa svečanim licem. On je prebacio trobojku preko grudi i pročitao nešto i zatim svečanim glasom pitao čika Svetozara:
– Imate li slobodnu volju da uzmete za ženu Karolinu?
Tako je čika Svetozar saznao da mu se mlada zove Karolina.
Posle završenog obreda, dali su čika Svetozaru da potpiše neku knjigu i on je potpisao. Zatim je svečani gospodin izdao mladencima svakom po jedan venčani list.
Mlada daruje mladoženju
Pri izlasku iz zgrade “mlada” je zatražila od “mladoženje” njegov venčani list uzela ga i stavila u svoju tašnu od krokodilske kože.
– Tebi inače ovo neće trebati – kazala je ona.
A zatim, kao u razmenu za venčani list izvadila je iz tašne dve banknote po 500 dinara, lepe i nepresavijene i dala ih Svetozaru.
– Ovo je pogođena suma, kazala je ona.
A zatim se nasmešila i dala mu još 200 dinara.
– A ovo je bakšiš od mene.
Srećan i presrećan Svetozar je odmah zatim seo na voz i otputovao natrag, u Obrenovac. Dopisnik “Vremena” našao se sa Svetozarom odmah po dolasku u Obrenovac gde mu je stari stolar ispričao svoje venčanje i pokazao mu novac koji je dobio.
– Zar vam nije žao što ste ostavili “mladu”.
– Pravo da vam kažem, pomalo mi je žao. Kad pomislim samo da sam se venčao sa tako lepom devojkom, a nisam ni ispunio sve dužnosti na koje imam prava.
A zatim dodaje: – Ali, možda je i bolje ovako. Da je bilo pre 20 godina ko zna da li bih pustio mladu da mi ode, a da je i ne pogledam.
Vreme, 30. avgust 1938.
