Posla na imanju, u kući i kafani je vazda bilo. Uskoro su dobili pojačanje. Iz Makedonije je u Obrenovac stigla Donka, rođena Nikolina sestra. Ostavši bez muža, sa troje dece, Donka je donela odluku da izmeni svoj život. Jedno dete, kćerku Froliku dala je u Grčku na usvajanje. Sa sobom je u Obrenovac, kod brata i snaje koji nisu imali poroda, povela svoje dvoje dece: sina Iliju i drugu kćerku, Viktoriju. Ubrzo po dolasku Donka se udala za Stevu Mićića, Obrenovčanina. Nije imala sreće da svoje porodično gnezdo svije. Po rođenju sina Milutina, 1906. godine, ostaje i bez drugog muža. Donka je ostala mlada udovica u bratovoj kući, sa troje dece. Status koji se u to vreme nije dugo mogao održati: udaje se i treći put, ali posle rođenja još jednog sina, Triše Jovanovića, opet ostaje sama, ovoga puta do kraja života.

Svu Donkinu decu Nikola i Ana su gledali kao svoju. Kad već nije bilo suđeno da on i Ana imaju dece, zahvaljivali su Bogu što deca ipak rastu pod njihovim krovom i okriljem, što se život nastavlja. Sloga, rad i red su vladali među ukućanima i momcima koji su na njihovom imanju radili.

Tu idilu je svakodnevno, na putu do škole, upijala devojčica iz komšiluka, Dragica Dimitrijević. Živela je sa majkom Kristom i trojicom braće: Dragomirom, Dragoslavom i Sretenom u ubogoj kući u Ulici vojvode Mišića, na rubu imanja gazda Nikole Tomića. Oca Peru nije zapamtila. Umro je kad je Dragica imala samo tri meseca, tako da je, umesto duboke tuge za ocem, u njenom srcu postojala samo duboka praznina. Praznina koju su, kao nada o nekom drugačijem životu, ispunjavale slike iz komšijinog dvorišta, vinova loza što se spušta nad doksatom kuće, neka, u letnjim popodnevima, ušuškana sigurnost i toplina porodičnog doma, mirisi i veseli žagor koji su dopirali iz kuhinje. Dok je u komšijskom dvorištu život vrio, kod njih se u kući tek razvijao i to u grču i potisnutoj strepnji od sutrašnjice. Kad je iznenada umrla majka Krista, Dragica je imala samo 11 godina. Od majke joj je ostalo najveće i jedino „blago“ mašina za šivenje marke „Singer“. Četvoro siročića Pere i Kriste, sve jedno drugom do ušiju, na pragu života, bez pravca i putokaza, bez oslonca i pomoći, sami i nemoćni. Noćima su Ana i Nikola imali samo ovu sliku pred očima. Da usvoje sve četvoro dece nisu mogli. Zato su se odlučili za najmlađe, Dragcicu. Starijoj Draginoj braći pomagali su do odlaska na zanate u Valjevo i Bor, a Draga je rasla u njihovoj kući kao posvojče. Nikola i Ana je u pažnji i ljubavi nisu odvajali od najbližih, Donkine dece, a ona im je uzvraćala istom merom. Bila je kao član porodice. Pomagala je u kući, u kafani, a kad je u Obrenovcu otvorena Radenička škola, Draga je bila među prvim polaznicama. Nikola i Ana nisu želeli da se njihovo posvojče po bilo čemu razlikuje od drugih devojaka. Kad su se oboje u godinama koje su sledile, porazboljevali, Dragica ih je predano pazila i pomagala im u bolesti, kao da neguje svoje roditelje.

Ostavši bez svoje voljene Ane, Nikola je shvatio da mu se kraj bliži. Presabirao je svoj život, razmišljao kako da iza sebe ne ostavi jabuku razdora među brojnom porodicom. Odlučio je da napiše testament dok je još u snazi i pri zdravoj pameti, dok ga bolest koja ga je nagrizala, ne savlada…

Posle Nikoline smrti, 1929. godine, iz Valjevskog suda je stigao poziv porodici na otvaranje testamenta pok. Nikole Tomića. Porodica se spremila i fijakerom stigla u Valjevo. Kad je počela prozivka prisutnih naslednika, sudija je izgovorio ime Dragice Dimitrijević. Nasledni su se zagledali: „Nju nismo poveli“,  – čulo se. „E, bez nje ne možemo ništa uraditi,“  –  rekao je sudija. „Njeno ime se ovde u testamentu najčešće spominje“.

Otvaranje testamenta je i za nju i za sve prisutne bilo neobično od samog početka: „Pošto je želja moje pok. Ane, a i moja, da se imanje ne raspada, zato neka sestre oproste za ovaj moj raspored“ – pisao je Nikola ostario i iznemogao, no ipak, kako navodi u testamentu: „u potpuno svesnom stanju“. Posle ovog poznatog, a ipak malo čudnog uvoda, usledilo je potpuno iznenađenje: „Pošto smo Dragicu Dimitrijević ja i Ana uzeli pod svoje, a našla se u bolesti Aninoj i mojoj, zato je moja želja da moj sestrić Milutin Mićić uzme Dragicu za ženu i s tim postaju oni naslednici mog pokretnog i nepokretnog imanja“. Nije zaboravio nikog iz svoje brojne familije. Svakom je, taksativno ih navodeći po imenu, ostavio određeni iznos novca: sestričini Milici „za udomljenje“ – 80 000 dinara, sestri Donki, Frosimi i Saveti po 10 000, s tim da pet godina posle njegove smrti njegovim sestrama bude dato po 20 000 dinara. Njegov naslednik će takođe sestri Donki davati mesečno izdržavanje od 400 dinara. Dalje nalaže da se sestričini Viktoriji da 8 000, Dari 2 000… a Iliji: „ono što je kod njega moje, neka ostane njemu“– pisao je Nikola u testamentu. Rasporedio je na ravne časti i 5 000 dinara od osiguranja kod Beogradske zadruge: „to ostavljam Vladi 1.000 din. Miji isto, a tri hiljade dinara Živani Ilijinoj da se da u zavod do njenoga punoletstva.“ Kod Hipotekarne banke u Beogradu imao je 180 komada bolova ratne štete, od kojih je 111 bilo na njegovo ime. Naložio je da se posle prodaje tih bonova, po hiljadu dinara da Ženekom društvu, Trgovačkoj omladini, Zanatskom udruženju, Domu invalida, Gimnaziji. Predvideo je i drugu mogućnost ako Mile i Draga iz nekog razloga ne mogu da mu ispune želju: „U slučaju da Mile ne uzme Dragicu i ne ispuni moju poslednju volju, onda Dragica ima pravo na dve sobe nameštaja i da joj se da sto hiljada dinara kao miraz, a sestre imaju pravo dele imanje“, poručivao je Nikola. Draga i Milutin su se pogledali sa neizgovorenim pitanjem: „Kako je Nikola znao…“ Nikolina želja, koja je bila i njihova, ispunjena je.

Milutin se u godinama koje su sledile pokazao kao dostojan naslednik velikog imanja Nikole Cincarina. I sam je dobio taj nadimak koji je govorio o racionalnom prosuđivanju i poslovanju, što je za rezultat imalo uvećanje imetka. Milutin je bio cenjen u varoši kao domaćin, čovek čvrstih principa, častan i pošten. On i Dragica su narednih godina dobili tri kćerke, Anku, Milicu i negde pred rat – mezimicu Ljiljanu. U njihovom dvorištu, onom istom kroz koje je, kao devojčica iz komšiluka, Draga nekad išla u školu, rasle su njihove devojčice. Milutin je dobro vodio posao u kafani sa nekoliko stolova i dve prostorije za izdavanje tik uz kafanu. Leti su gosti uživali u bašti, u mirisu oleandera, hladovini krošnjatih lipa i kestena. Zimi, kad dan okraća, a seljaci iz okoline i iz daleka dođu petkom na pijac u Obrenovac, ovde se i konačilo. Gosti su, uz vruću rakiju, noćili na asurama prostrtim na podu, uz bubnjaru što je prkosila ciči zimi i snegu do kolena, a konji smešteni u zavetrnni pod čardakom i u štalama, prikupljali su snagu za dug i naporan put. U sušnici se sušilo meso, slanina i kobasice, iz podruma se donosilo piće, svega je bilou izobilju. Odvajanja nije bilo među ukućanima i radnicima koji su radili u kafani i u kući kao posluga. Sve je bilo kao nekad, kad su Nikola i Ana bili živi, ali su sada tu veliku „por0dičnu zadrugu“ vodili njihovi naslednici Milutin i Draga.

U godinama pre rata, kao demokrata po političkom opredeljenju, Milutin je često u svom dvorištu bio domaćin zborova na kojima je govorio Ljuba Davidović. Njegovo političko opredeljenje pak nije isključivalo politički dijalog sa neistomišljenicima. Naprotiv, Milutin je verovao da istinska demokratija nije isključivost, već tolerancija između različitih opredeljenja i mišljenja. Njegov posao, uostalom, podrazumevao je da razlike među ljudima ne sme biti. Tako je on, demokrata, ostao prijatelj Miletu Albanti, potonjem narodnom heroju, Milosavu Matiću, prvoborcu, Srbi Josipoviću. Nemci su bili pravi neprijatelji, oni sa kojima, pokazalo se, nema dijaloga, koji nemaju milosti. Klonio ih se i sklanjao im se s puta kao i svi Obrenovčani, koliko se moglo. Ali, nije se uvek moglo. U komšijskom dvorištu kod Miričića, živela je tih ratnih godina jedna od brojnih obrenovačkih jevrejskih por0dica. Njihovo najmlađe dete krstio je Milutin i dao mu svoje ime. Jednog dana Nemci su u svom pohodu na Jevreje stigli i u Miričića dvorište. Komšije su se, uprkos strahu, okupile. Molili su, objašnjavali Nemcima. Uzalud. Već je cela porodica bila u kamionu na putu u nepovrat. Mali Mile je, videvši svog kuma Milutina, zavapio „Kume, spasi me!“ Milutin je instinktivno potrčao prema kamionu. Poslednje čega se sećao bio je udarac kundakom u glavu. Nikad više nije video svoje kumove. Ratne godine su se nizale. Milutin nije zaboravljao sveje deportovano prijatelje. Njihovoj deci i ženama je pomagao koliko se moglo, da im ublaži jad i muku, da prežive, kad već mali Mile nije.

Godine 1946, posle oslobođenja, kafana „Cincarin“ je nacionalizovana. Milutin je kao nekompromitovan čovek bio zadužen na mestu blagajnika pri otkupu hrane od seljaka. Nekome je to zasmetalo i uskoro su mu ponudili da pređe da radi kao konobar u hotel „Grand“, takođe oduzet od Mladena Popovića. Njegovi stari prijatelji, tada na Visokim partijskiom položajima su mu savetovali da se ne buni, inače mu zatvor ne gine. Poslušao ih je, ali se nije mogao snaći u tim nasilno zamenjenim ulogama. Sve ga je podsećalo na prošla vremena, ukazivalo na nepravdu nanetu pravom jačeg. U kući se rasulo nastavilo. Jednom prilikom, kad je Milutin kao pomoć sirotinji izdvojio dva džaka brašna i kantu masti, postao je sumnjiv novim vlastodršcima. Došli su ljudi u kožnim dugačkim mantilima i prevrnuli svaku stvarčicu u kući, u podrumu, tražeći ostatak za koji su mislili da ga sigurno, ko zna koliko još, ima. Nisu ništa našli, ali to je bio znak da je kuća Mićića sumnjiva i na udaru. Porodična biblioteka Mićića preneta je kao osnova za buduću gradsku bibliotekuObrenovca. Sve prostorije u sastavu kafane – oduzete su. Njegova porodica stisnuta je u dve prostorije u dvorištu gde su nekad stanovali pomoćni radnici, a kuća u kojoj su živeli i decu izrodili, oduzeta im je kao višak stambenog prostora. I ne samo kuća: država je oduzela svu imovinu u dvorištu, podrume, sušare, čardake. Štale koje je održavao još Nikola Tomić, sada su korišćene za gajenje državne stoke. Uskoro su za komšije dobili socijalno ugrožene slučajeve i oficire bez stana i krova nad glavom. Milutin je ćutao da bi sačuvao porodicu i živu glavu. Ali, nije mogao da živi sa strašnim sudom što je njega i njegovu porodicu, njegovu prošlost, sadašnjost i budućnost iskidao na komadiće da ih nikad više ne pokupi u jedno. Bez krivice. Imao je 48 godina kada je te 1954. godine, vest o njegovoj smrti ošinula varoš. Srce mu je prepuklo. Do večnog prebivališta ga je ispratila reka Obrenovčana i u kolektivnom sećanju, koje je još pamtilo godine pre rata, stvorilo se poređenje sa sahranom Bože Simovića, obrenovačke „sirotinjske majke“.

Dragica se po drugi put u životu suočila sa nemerljivo teškim izazovom: da sačuva porodicu. Nije bilo nikog da joj pomogne kao što su davno učinili Nikola i Ana. Zadala je sebi cilj da odgaji svoju decu, da ih iškoluje, da sačuva obraz, svoj i Milutinov. Da bi u tome uspela, da bi decu prehranila, morala je da proda oko polovine placa. Svako otkidanje od onog što je od deteta kućila, paralo joj je srce; ali porodica je bila na prvom mestu. Ceo svoj život posvetila je tom cilju. Pre negošto je umrla 1990. godine, mogla je da zaključi da žrtva nije bila uzaludna. U međuvremenu su stanari u njihovom dvorištu otišli na neka bolja mesta i svako od njih je ključeve vraćao njoj, uz nemušto izvinjenje i zahvalnost za nametnuto gostoprimstvo. U njihovom prostranom dvorištu, ispred trema sa vinovom lozom, igrala su se deca njeni i Milutinovi unuci, potomci Ane i Nikole Tomića-Cincarina. A kafana? Namena i ime su menjani, ali i danas u kolektivnoj svesti koja najduže pamti, poznata kao „Cincarin“, iako se umesto asura na kojima su nekad spavali seljaci iz okoline, ovde danas prodaju itisoni „Sintelona“. Na pitanje: gde se nalazi prodavnica „Sintelona“, svaki Obrenovčanin će odgovoriti– U kafani „Cincarin“.

Gordana B. Obradović
iz knjige “Bio jednom… stari Obrenovac”
Obrenovac 2009.