Pre tačno 114 godina, na dan 17. oktobra 1903. godine u porodici uglednog obrenovačkog trgovca i industrijalca Save Mićića i žene mu Ljubice, rođene Mihailović, rodila se kći, kojoj su dali ime Zagorka. Odrastala je, uz braću Stevana i Ratibora, i sestre Draginju i Julijanu, u porodičnoj kući na sunčanoj strani glavne ulice, pod budnim okom brižne i požrtvovane majke, koja je svojoj deci uspela da usadi ljubav ka knjizi i obrazovanju. Zagorkinu želju da studira filozofiju roditelji su podržali, te se tako otisnula ka saznavanju “ljubavi prema mudrosti” na beogradskom univerzitetu.
Po svršenim studijama, odlazi u Berlin da studira psihologiju. Dve godine potom, zdravstveni razlozi su je naveli da pređe na Univerzitet u Frajburgu. O svom boravku tamo svedoči: “Kako su tada u psihologiji bili aktuelni metodski problemi zasnivanja te discipline i odnosi među raznim psihološkim pravcima, to sam pošla da slušam predavanja iz logike i teorije saznanja koja je držao Edmund Huserl (istaknuti filozof i matematičar, utemeljivač fenomenološke filozofije). Njegova predavanja su bila veoma posećena, iako su bila suvoparna i teška. Utoliko me je više začudilo što se kod studenata mogla videti izvesna “omamljenost” Huserlovom filozofijom i ličnošću. Meni je to u početku bilo nerazumljivo. Docnije ću i sama biti obuhvaćena tim uticajem.”
Osim predavanja kod uglednog profesora ubrzo se priključila sastancima u Huserlovoj kući. “To je, piše ona, za mene bio najjači intelektualni doživljaj za vreme studiranja, i uopšte. Ti sastanci su iz temelja potresali i pokretali moju misao. Učesnici tih sastanaka su bili naučnici iz raznih zemalja iz Nemačke, većinom profesori, docenti i asistenti, i to ne samo filozofi već i razni drugi naučnici. Saslušali bismo referat i diskusija se odvijala argumentovano, ozbiljno, objektivno do duboko u noć.” Huserl je tada uputio preporuku Univerzitetu u Baltimoru da Zagorka tamo predaje, što je i prihvaćeno. No, početak Drugog svetskog rata je već bio izvestan, te se to nije dogodilo.
Fenomenologiju, koja je tada bila u fokusu evropske pažnje, učila je na samom njenom izvoru. Uočivši njenu predanost filozofiji, Huserl je podržavao ne samo u oblasti specijalnih filozofskih istraživanja nego i u oblasti analiza mnogih problema nauke i umetnosti. Tada je i počela da piše doktorsku disertaciju o fenomenološkoj teoriji nauka, uz mentora Eugena Finka, asistenta i jednog od najbližih Huserlovih saradnika. Politička zbivanja u Nemačkoj i Evropi u osvit Drugog svetskog rata, ali i lični razlozi, primorali su je da prekine rad na pisanju disertacije i vratila se u Beograd. Nažalost, njeni radovi započeti u Frajburgu, zagubljeni su tokom bombardovanja Beograda. Zvanje doktora filozofskih nauka stekla je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1934. godine, a tema njene disertacije bila je “Fenomenologija Edmunda Huserla” (koja je i objavljena 1937. godine). Bio je to jedan od prvih uvoda u fenomenologiju van nemačkog govornog područja. Sa profesorom Huserlom održavala je redovnu prepisku ispunjenu međusobnim uvažavanjem sve do njegove smrti 1938. godine.
Ime Zagorke Mićić nalazi se i na osnivačkom aktu Srpskog filozofskog društva koje je svoj rad započelo 22. oktobra 1938. godine (pomenimo i to da su među osnivačima toga društva bili i Branislav Petronijević, Nikola Popović, Vladan Maksimović, Miloš Đurić, Justin Popović, Branislav Stevanović, Toma Živanović, Dušan Stojanović, Dušan Nedeljković, Živojin Simić, Jelisaveta Branković, Kajica Milanov, Živojin Garašanin i Vladimir Dvorniković). Zagorka je bila i aktivni član Internacionalnog društva za fenomenološka istraživanja.
U svom naučnom radu bavila se i drugim filozofskim, kulturološkim i pedagoškim problemima, i objavljivala naučne studije i radove. Još uoči rata (1937/38.) u svom stanu nedeljom popodne je okupljala svoje kolege, na “Filozofskim diskusionim sastancima kod Zage”, koje je priređivala i u posleratnim godinama. Mladim filozofima uvek je bila spremna da prenese svoja znanja i iskustva, baš kao što su to činili i veliki evropski mislioci koje je imala za uzore. Ratne godine provodi u Obrenovcu i Mislođinu. Tada i sazniva svoju porodicu, udajom za Andriju Coloviću, kapetana rečne plovidbe 1943. godine, a naredne, 1944. godine dobija sina Slobodana.
Od školske 1947/48. postavljena je za direktora Državne mešovite realne gimnazije u Obrenovcu, gde je predavala i Ekonomsku geografiju i filozofiju. U godišnjem izveštaju o radu Gimanzije za tu školsku godinu ostalo je zabeleženo da je odmah po postavljenu organizovala zajednički (opšti) roditeljski sastanak sa predavanjem “Kako naša škola vaspitava omladinu”. Potom predaje u 7. muškoj gimnaziji na Lekinom brdu u Beogradu.
Odlikovali su je izrazita samokritičnost i perfekcionizam, nastojanje da se istaknu kvalitativne vrednosti, što se prepoznaje u oštro, ali argumentovano iznetim stavovima u vreme kada je to moglo da stvori probleme. “Kao samostalan i kritički mislilac i ličnost istinske kulture, ostala je izvan grupnih i ličnih idejnih sukoba i obračuna i nezvaničnih i zvaničnih diskriminacija ovih ili onih filozofa: svaki dogmatizam i apologetika bili su joj takođe strani i neprihvatljivi” – piše o njoj Bogdan Šešić. Na poziv da preuzme katedru filozofije na beogradskom univerzitetu, na predloženi model organizacije katedre i studijskog programa, nije dobila podršku. Odlazi na Filozofski fakultet u Skoplje gde predaje istoriju filozofije i logiku sve do penzionisanja 1972. godine. Tu je bila dobro prihvaćena i stekla je veliki ugled među kolegama, studentima, ali i u kulturnoj javnosti. U tom periodu objavila je veliki broj studija, rasprava, članaka i prikaza.
I ma gde išla na svom naučnom i pedagoškom putu, u svoj rodni Obrenovac je uvek s radošću dolazila. Oni koji su je poznavali pamte je kao srdačnu, vedru i druželjubivu osobu, privrženu ćerku i sestru, požrtvovanu suprugu i nežnu majku. Njeni saradnici posebno je ističu kao značajnog i plodnog filozofskog pisca, cene mudar, odlučan i angažovan njen pedagoški rad na univerzitetu.
Umrla je u Beogradu 27. avgusta 1982. godine.
Povodom stogodišnjice njenog rođenja održan je 20. decembra 2003. godine naučni skup na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Inicijativa za postavljanje spomen ploče na rodnoj kući Zagorke Mićić u Obrenovcu, u ulici Miloša Obrenovića 159, pokrenuta još 2012. godine, dobila je svoj konačni ishod 24. oktobra 2017. godine. U Biblioteci “Vlada Aksentijević” u Obrenovcu održana je svečanost i priređena izložba. Tako je dr Zagorki Mićić, profesorki filozofije, univerzitetskom pedagogu i značajnom naučnom stvaraocu, i, pre svega, našoj sugrađanki ukazana počast koju zaslužuje.
Ivana Janošević
