Obrenovčani su oduvek bili zaljubljenici u pozorište. Voleli su da gledaju predstave, ali i da u njima pokažu svoj glumački talenat. Poznato je postojanje više diletantskih pozorišnih trupa, posebno aktivnih u prvoj polovini 20. veka, čak i tokom perioda okupacije u Drugom svetskom ratu. Gostovanja beogradskih, valjevskih, šabačkih i drugih putujućih pozorišnih trupa bila su redovna. Predstave su igrane najčešće van i bez pravih scenskih uslova, u početku u kafanama, a docnije u Domu palih heroja (Sokolskom domu). O tome ćemo nekom drugom prilikom.
No, da počeci pozorišne delatnosti sežu u period kad smo bili Palež, svedoči jedan članak iz “Srpskih novina” iz 19. aprila 1851. godine. Potpisuje ga N.P. i dajemo ga u celini:
“Ovde kod nas, kao u jednoj maloj varošici, što se prosvete tiče, retko se štogod novo uvesti može: ali i slabe sile mogu složno mnogo dejstvovati. Tako je ovde jedno društo 9. i 10. tekućeg meseca pozorišne igre predstavilo. Prvo veče predstavljao se “Boj na Kosovu”, a drugo “Zla žena”. Ovaj drugi komad bolje se predstavljao nego prvi. U predstavleniju odlikovao se g. Janko Mihailović i najstariji učenik u ovdašnjoj školi Danilo Petrović. Premda je ovo delo malo, ali je ipak pohvale dostojno, zato nisam mogao propustiti da ovaj korak narodne prosvete ne objavim i javnu blagodarnost ovim revniteljima i svima članovima opštine ne odam, koji su sa svojim familijama oba predstavlenija posetili.
Prva pozorištna igra bila je predstavljena u avliji g. Stevana Petronijevića, ovdašnjeg trgovca, a druga u avliji g. mestnog paroha; ovo se premeštanje zato dogodilo, što su većim prostorom potrebovali, jer zritelji nisu imali dovoljno mesta u prvoj avliji. Reći će ko, zar se u avliji pozorištne igre predstavljaju? Osim što je slobodno u leto za predstavljanje zriteljima i predstavljačima ugodnije, treba znati, da je ovde takova stvar tek početak, i da ne treba tražiti, što neimamo, jer ništa od toga nema na svetu rđavije.“
O ovom pozorišnom društvu nema drugih podataka. Nije to ni čudno, jer su tadašnje pozorišne družine radile na dobrovoljnoj volji članova. Lako su se gasile, prekidale svoj rad, ali i ponovo obnavljale u novoj inicijativi. Ipak, i ako je zatrajala, možemo samo da pretpostavimo da su je činili učenici osnovne škole, šegrti i kalfe. Na repertoaru su mogle biti recitacije i šale, herojski komadi, što je i bilo uobičajeno za to vreme i privlačilo brojnu publiku.
Kako god, možemo smatrati da je začetaka ogranizovanog pozorišnog delovanja u našoj varoši bilo još sredinom 19. veka.
Ivana Janošević
