Rođen je 11. februara 1889. godine u Ofenbahu kao Franc Vinter, sin kovača Ignjata i Franciske. U Beču je završio studije ekonomije. Tamo je upoznao Jocu Mihailovića, sina obrenovačkog trgovca i s njim se sprijateljio. Joca ga je pozvao da ga poseti u Obrenovcu. Vinter je 1912-1913. godine boravio u Sarajevu kao đak u Austro-ugarskoj vojsci. Posle 8 meseci je prebegao u Srbiju i došao u Obrenovac. Tu je upoznao Zoru, sestru Joce Mihailovića i — oženio se njome u aprilu 1914. godine. Promenio je veru i ime. Postao je Branko Vinterović. Radio je kao činovnik u Valjevskoj štedionici, pa potom u Obrenovcu, kod Živanovića, žitnog trgovca. Na dan mobilizacije 1914. godine javio se dobrovoljno u komandu Drinske divizije u Valjevu za željom da mu se dodeli služba, jer je do tad bio podanik Austro-ugarske.
Za vreme Prvog svetskog rata, kao poručnik srpske vojske, prošao je albansku golgotu i Solun. Za zasluge stečene u ratu, 1923. godine je unapređen u čin rezervnog nižeg vojnog činovnika II klase ekonomske struke. Posle Prvog sv. rata je kao vrstan knjigovođa radio u Posavskoj banci u Obrenovcu.
Branko i Zora Vinterović su imali samo jedno dete, koje je ubrzo po rođenju umrlo, tako da su ceo život proveli sami. Bio je tih, skroman čovek, ni po čemu upadljiv. Živeo je polagano svoj mirni, građanski život. Kad su početkom Drugog svetskog rata u Obrenovac stigli Nemci, Branko se zaposlio kao tumač i prevodilac pri nemačkoj komandaturi. O onome što je učinio za spas svojih sugrađana malo se zna, jer on sam je često isticao da mu je to bila dužnost “kao Srbinu”, i nije hteo da ističe svoje zasluge. To što je svojim namerno pogrešnim prevodima mnoge spasao, Branko nije smatrao za svoju veliku zaslugu.
Poznata je priča o spašavanju obrenovačkih Cigana. U vreme okupacije u nemačkoj komandi doneta je odluka da se svi obrenovački Cigani deportuju u logor. Dan pre zakazane akcije deportacije, Branko je otišao u cigansku koloniju i dao im uputstva kako da se ponašaju: kad sutra Nemci dođu, neka sve bude čisto i uredno, oni doterani i neka ih sačekaju sa muzikom. Od njihove virtuoznosti može zavisiti njihov život. Kad su sutradan Nemci došli među njih, sačekao ih je Ica, poznati violinista u pratnji orkestra. Nizale su se pesme i igre, a kad je Ica na svojoj violini zasvirao prve taktove bečkog valcera, Branko je osetio zgodan trenutak i pitao nemačkog komandanta: “Mislite li i dalje da ove ljude treba pobiti?” Odgovor je, naravno, bio – ne. Spasavanje obrenovačkih Cigana spasilo je Branku život posle rata. Posle rata postavilo se pitanje Brankovog služenja okupatoru i on se našao u valjevskom istražnom zatvoru. Nije se plašio. Savest mu je bila mirna. Pred zatvorom u Valjevu se jednog dana okupila velika grupa obrenovačkih Cigana. Tražili su slobodu za čoveka koji im je spasao život. Branko Vinterović je oslobođen, jer nije bilo ni jednog dokaza da se na bilo koji način u svom radu u nemačkoj komandanturi ogrešio o ljude ili ih slao u smrt.
Posle rata Branko Vinter, je, uvažen i poštovan od naroda, nastavio da živi svoj svakodnevni građanski život. Bio je zamenik direktora banke. U Obrenovcu je dočekao duboku starost, a umro je 8. novembra 1955. godine. Umro je sam, jer mu je žena umrla mnogo pre, a naslednika nije imao. Obrenovački Cigani su još jednom pokazali da ne zaboravljaju učinjeno dobro delo, te su na obrenovačkom groblju podigli skromno spomen-obeležje. Grob Branka Vintera na starom obrenovačkom groblju zarastao je u travu i korov. Na jednoj maloj, koso položenoj mermernoj ploči ispisana su samo imena: Branko Vinterović – Vinter i Zora Vinterović.
Spomen ploča Branku Vinteru postavljena je na Domu kulture u Mesnoj zajednici “14. oktobar” u Obrenovcu.
Ivana Janošević
izvor: Bio jednom…stari Obrenovac
autora Gordane B. Obradović
