Ime Aleksandar, poneo sam te 1965. godine, po želji moje majke. Ipak, da sam se rodio dve godine kasnije, moguće je da bih se danas drugačije zvao. Moj deda Dragutin, mnogo godina kasnije, govorio je da “ne bi oni na Leku smeli da udare, da pre toga nisu sklonili Krcuna; Slobodan bi, more, u šumu otišao…”.
Danas se Aleksandra Leke Rankovića malo ko seća, još manje ga pominju. U rodnom Obrenovcu nikada nisam čuo da je neko pomenuo da bi po njemu trebalo nazvati neku ulicu, školu… Da li je zaslužio? Zaborav svakako nije zaslužio. Bio je Narodni heroj. Zauzimao najviše državne funkcije, što bi se reklo “najdalje je dogurao od svih naših u državnoj službi”. S obzirom na moć koju je imao (ili koja mu se pripisivala, svakako, ne bez razloga) moglo bi se reći da je zaslužan, ne samo kao borac za slobodu tokom rata (i pre rata kao abadžijski radnik borio se za pravednije društvo i robijao za svoje ideale, što je vredno poštovanja), već je svojim ponašanjem posle smenjivanja na Brionskom plenumu 1966. godine, veoma doprineo miru u tadašnjoj Jugoslaviji (“S Krcuno bi bilo…”).
U romanu “Pas prebijene kičme” Mileta Prodanović pominje Lekinu sahranu kao nagoveštaj burnih promena koje su bile pred nama, odnosno koje su započele polovinom osamdesetih političkim usponom S. Miloševića. Stotinu hiljada ljudi došlo je tada da isprati Leku. Bilo je zabranjeno davati čitulje u novinama, govora nije bilo, ali se čulo skandiranje “Leka, Leka!”. Mileta Prodanović precizno dijagnosticira nastupajući buran period. U narodu se nešto kuvalo; kako se skuvalo i ko je skuvano pokusao, videli smo.
Više od četvrt veka posle smenjivanja, Leke su se još uvek plašili – čak i mrtvog. Današnje ćutanje o Aleksandru Leki Rankoviću, trideset i tri godine posle smrti, možda jasno govori o snazi UDBE koju je stvorio i strahu onih koji je još pamte.
Negde potkraj sedamdesetih, po pričanju kredibilnog svedoka, došao je radi nekih administrativnih poslova u zgradu naše opštine. Ju, ju, ju… opšta panika među zaposlenima, pogotovu među funkcionerima. Ponudili su ga kafom i obavili šta je trebalo. Niko se nije usudio da sa njim razgovara.
Jedna, opet druga priča o njemu, kaže da su posle rata Moša Pijade i Edvard Kardelj došli da ubeđuju Lekinog oca da stupi u zadrugu (pošto Leka nije uspeo da oca na tu ludoriju nagovori, jer uvek i nad popom ima pop!). Kažu da ih nije pustio u avliju nego su pričali onako, preko tarabe. Pitao ih je: “Jeste l’ i vas dvojica robijali, kao ovaj moj?”. Oni kažu da jesu. “Hm… ‘beš državu koju vode robijaši!”.
Znao čovek svoje dete, što bi rekao moj kum Mileta Todorović poznatiji kao Točkić kad smo jednom o Leki pričali. “Rankovići su velika familija; da je njegov otac mislio da je Leka neki kapacitet, ne bi ga dao da bude abadžija, nego bi ga upisao na fakultet. Ovako je procenio – Leka može za abadžiju, ne više!”.
Međutim, Leka je postigao mnogo više. Ne govorim o funkcijama i ordenju, već o veri u ideale, od kojih nije odstupio. Za današnje vreme “preletačevića”, bojim se da je takva posvećenost potpuno nerazumljiva. Možda u toj činjenici leži deo odgovora na pitanje: zašto je Aleksandar Leka Ranković zaboravljen.
Njegova kuća na Senjaku u ulici Andre Nikolića izgleda ovako. Slika govori vise od ovih hiljadu reči.
Aleksandar Maksim Popović
photo 11. jul 2016. by L.B.
Poštovani, ovaj članak je zasnovan na neutemeljenim pričama i pogrešnim činjenicama. Nema razloga da se ne kaže da je Aleksandar Ranković rođen i odrastao u Draževcu. Bitna činjenica da je njegov otac preminuo pre 2. svetskog rata, u prilog tome ide i činjenica da je njegov stariji sin, koji je rođen 1939. godibne, dobio ime po svom dedi tj. zvao se Milivoje. U skladu s tim priča o Kardelju i Pijadi koji ubeđuju Lekinog oca da pristupi zadruzi, kao i ceo taj razgovor koji se vodio s njim, a koji ovde citirate, je na nivou tabloidnih priča i imaju za cilj senzacionalizam kome smo često izloženi u vremenu u kom živimo. Međutim, izgleda da su ga se u opštini zaista “plašili” jer kako objasniti to da je opština tek tri godine nakon njegove smrti dozvolila da se asfaltira put do njegove kuće….
Poštovana,
Tekst o Aleksandru Leki Rankoviću objavljen je pre nepunih pet godina i jedino Vi ste ga komentarisali, na čemu Vam zahvaljujem. Nije Leka Ranković zaslužio ovako gromoglasnu tišinu. Zašto se o njemu još uvek ćuti? Da li se to ljudi još uvek plaše da pričaju o njemu? Čega se plaše? Mrtvog UDBAša ili vlasti? Ne znam zaista, ali ćuti se.
Vi ste svakako u pravu kad tvrdite da je Lekin otac umro pre Drugog svetskog rata. Lekina majka Darinka se pominje kao udovica u mnogim predratnim novinama još 1933. godine (npr. Vreme od 29. novembra 1933.) kao jatak dvojice hajduka (Mitrovića i Sušića) koji su ubijeni pred njenom kućom, u kojoj su proveli poslednju noć. (Sušić je, inače, bio u zatvoru sa Lekom u Sremskoj Mitrovici, odakle je pobeogao.)
Priča o Kardelju, Moši i Lekinom ocu, svakako je deo mitomanskih priča o Leki Rankoviću koje se šapuću u pola glasa, a koje su nekada možda i namerno “puštane u narod”. U ovaj tekst je uključena bez ograde da se radi o čaršijskoj priči (u koju svako ponešto doda i “zasoli” da bude zanimljivije), upravo da bi neko reagovao, bar da demantuje očiglednu neistinu. Ali eto, tek posle pet godina došlo je do prve reakcije.
Namera teksta nije bila da ljude dezinformiše i obmanjuje, već, kao što je to namera i ovog sajta, da ljude podstakne da ispričaju ono što o Obrenovcu i Obrenovčanima znaju. Hvala Vam što ste reagovali.
Srdačan pozdrav,
Aleksandar Maksim Popović