O istoriji jedne ulice: Kako je ubijen Vukašin, nepravedno osuđeno lepo momče zvano Kalaj, pa posle njegova žena ostala bez oka i kako se na kraju ipak saznalo ko je ubica
“Kaljavim sokakom” su se tih, šezdesetih godina, gegale guske, groktale svinje, škripali nepodmazani točkovi drvenih zaprega, a deca su se igrala robova kale, žmurke, školice i dugmića.
Leti, kada upeče Zvezda, upali se prašina po džombama “Kaljavog sokaka”, pa se ne zna da li to ona, ili vreo vazduh, drhti pred očima. Tada je ulica pusta, pa se čak i deca kriju u senkama kržljavih dudova, musava, bosa i golotrba. Oko podneva, to se zna, nailazi Soko sa svojom drevnom radnjom na točkovima. Sladoled! Ko je nakupio starog gvožđa, prodao ga u Otpadu, mogao je da bira: rozikastu, žutu, slatku, hladnu kuglu koja ispada na kornet iz mašinice slične onoj kojom decu šišaju do glave. Cigančići, kojih je ovde bilo mnogo (gde god ih ima uvek se kaže da ih tu ima mnogo), nikada nisu imali para. Ako bi i zaradili, kao mi na otpadu, to su morali da, do pare, predaju brkatim očevima. Zato su oni krali jaja i za njih dobijali slatke, sjajne, ledene kugle u koje su se zagnjurivali, lizali sladak sok koji im je klizio niz prljave šake, otimali se o svaku kap jer nikada, nikada svako od njih nije mogao da kupi po jedan sladoled.
To je zato što ih ima mnogo i što neće da rade, govorili su naši očevi, naše majke.
Kada jara malo popusti i senke počnu da se izdužuju, nastala bi monotona lupa čekića o nakovanj i pleh. To očevi ove dece, oni koji ne rade i ima ih mnogo, kuju bakrače.
Ujesen, kad počnu kiše, naša ulica se pretvori u glib, u lokve, nama se činilo u bezbroj jezera po kojima smo gackali, od blata pravili hlebove i grudve kojima smo se gađali kada smo se hleba zasitili. Imali smo gumene čizme, ili ako nismo, gledali smo kroz prozor, na ulicu, kako se ona, ta druga deca igraju po vodi i blatu, bosonoga, nasmejana i prljava.
Njima ništa ne fali, govorile su naše majke, govorili su naši očevi. Kada se rode, njih majka najpre stavi u vrelu, pa u ledenu vodu. Tako se oni prekale, objašnjavali su naši stariji, a mi smo ih razrogačenih očiju slušali, zamišljajući tu tajanstvenu scenu na razne, neopisive načine.
Zbog čega su Nikolu zvali Krnja, šta su ornjaci, i kako je moj drug došao do žene
Nekako baš te jeseni pedeset i pete godine, niz “Kaljavi sokak” se, dok je kiša u mlazevima lila pojavila malena kočija prekrivena iskrpljenim šatorskim krilom. Taljige je iz blata izvlačilo nejako kljuse pognute glave koje je kočijaš, čergar Krnja, po sapima šibao bičem, gde god je stigao. Pored njega je sedela njegova žena Zorka. Kasnije smo, naravno, saznali njihova imena, a tada su se nekako dovukli do moje kuće i zaustavili kod susedne Vukašinove. Zatekli smo ih ujutro kako sede pored vatre naložene ispred šatora, one čerge skinute s kola, udno Vukašinovog dvorišta. Grejali su ruke i ćutali. Mi smo ih posmatrali izdaleka i nismo smeli da im priđemo. I oni su povremeno pogledali u nas, oči su im se belele na tvrdim, tamnim licima. Rosila je sitna kiša i bilo je hladno.
Tako se čergar Krnja nastanio u “Kaljavom sokaku”.
Nikola se ljutio kada smo ga zvali Krnja, pa ga verovatno zbog toga niko drugačije nije ni zvao. Gornja usna i desna nozdrva su mu bile rasečene, trag neke tuče noževima, pa je on to sam zakrpio, svojevremeno. Tako mu je rana zarasla. Zorka je bila sitna, mršava žena, ali brza na jeziku i nikada se nije smejala.
Vukašin je imao velike, sede brkove kao jagnje od pola godine, kućicu punu dece i klupu na kojoj je, naslonjen uz tarabu, na ulici, sedeo. To je bila samo njegova klupa, pa i kada bi negde otišao ne ponevši je, niko na nju nije sedao. Njegov najmlađi sin, Loki, bio je moj drugar. Igrali smo klikera načinjenih od zemlje, pa i dugmića koje smo krijući odsecali sa odeće. Najteže je bilo za ornjake, najveću dugmad kojom se ciljaju ostala, ali sam se snalazio koristeći za to tatina odlikovanja iz rata. Igrali smo nas dvojica, tako klikera, kad mi Loki (imao je tada već deset godina) reče:
– Dođi kod mene. Daću ti da mi jebeš ženu.
Nisam ni znao da ga je Vukašin oženio. I, zaista, za nedelju dana je bila svadba. Šarenile su se dugačke, naborane ciganske suknje, marame vezane na temenu, zveckale žute pare i dukati na prstima, svi su govorili uglas vičući kao da su gluvi, a pivo je kloktalo niz njihove guše, kao da je sudnji dan. Muškarci su čučali uz plot i vrzmali se po dvorištu, iako su stolovi i stolice postavljeni duž dvorišta. Dan je bio lep, mirisali su jorgovani i bagremov cvet. Virio sam sa ulice zadivljeno gledajući Lokija koji se šepurio po dvorištu u novom polovnom sakou s preširokom belom košuljom zakopčanom do vrha, zalizane kose, osmehujući se svima. Na suncu je blistao njegov zlatan zub, kakav do juče nije imao.
Kada je seo Vukašin, svi su seli.
Lokijeva žena je za glavu bila viša od Lokija, imala je žuti džemper i dva zlatna zuba.
Svi su vikali, mlatarali rukama, bečili oči, glabali meso, a dan je odmicao. Predveče, Loki je izašao na ulicu i pozvao me. Vukašin mi je dao stolicu da sednem i da jedem. Stari Puja, koji je posluživao sa ženama, s prljavom keceljom oko pasa i licem kao izdubljena bundeva u kojoj gori sveća, dograbi čist tanjir ispred mene i umesto dobrodošlice, preda mnom ga obrisa svojom keceljom. Podigao je čanak sa supom koju su, gledao sam, svi tako slatko coktali i počeo da mi sipa. Voda mi je pošla na usta. Sa ulice je tada neko viknuo moje ime. Moja tetka. Hitno polazi kući, rekla je.
Bila je te noći galama, vika, čuli su se pucnji, ma pusti, ciganska posla, rekla je moja tetka, misliš izgiboše, a oni…
Te noći je ubijen Vukašin.
Niko ne zna zbog čega su se zakačili, možda se nisu ni zakačili, tek, ona klupa ispred njihove kuće osta prazna. Milicija je pola svadbe odvela na saslušanje i na kraju ostade u zatvoru Kalaj, lepo momče iz susedne kuće. Kažu da je osuđen na dvadeset godina. Drugoosumnjičeni, Šokotan, grbavac, pušten je na slobodu. Stručnjaci su dokazali da on, fizički, nije bi bio u stanju da počini ubistvo.
Cela ulica se orila: tukli su se, pretili najtežim ubistvima, kukali, zapomagali, plakali, pa se umirili, pospali
Soko je opet dovozio sladoled, jeli smo dudinje i krili se od žege u našoj kući u kojoj nas je hladio zemljani pod premazan balegom, dok je mama bila u fabrici. U Kupincu smo lovili žabe, trčali, kupali se na iznenadnoj letnjoj kiši koja se gušila u prašini, bežali od Krnje koji je mumlao i jurio nas jer smo ga zadirkivali. Kada su se on i Zorka svađali, a svađali su se stalno, cela ulica se orila. Tukli su se, pominjali sve moguće načine najgroznijih ubistava, kukali, zapomagali, plakali, pa se umirili, pospali valjda. Ma pusti, ciganska posla, govorila je moja tetka. Bežao je Krnja od Zorke, u svet, bežala je Zorka od Krnje, i opet, eto ih pod onim šatorom, pod onom platnenom liskom kuvaju kokošku koja je nekom crkla, našli je bačenu. Ponekad su nalazili i živu kokošku, zdravu, ali nikad u ovom našem kraju. Zalutala u lonac, govorio je Krnja. Ponekad su i zimu provodili tu, a ponekad, u rano jutro, osvane pusta ledina: nema njihove kuće, nema njih dvoje, dva, tri, pet meseci, pa se pojave. Nikad nisam saznao gde idu, odakle su. Ni prezimena nisu imali.
Loki je brzo izrastao u momčića, ispod nosa su mu se pojavile dlačice na koje je bio vrlo ponosan.
Jednog dana je otišao u Austriju. Nije mi se ni javio. Šta ima da se javlja.
Sve manje smo bili deca i “Kaljavi sokak” je sve manje bio kaljav, ali ime mu je ostalo. Rupe je poravnjala šljaka, a pomaljao se i po koji automobil. Ja sam uveliko išao u školu i saznao sam da ima sveta i van moje ulice, da ima dece koju ne poznajem.
U “Kaljavom sokaku” su još odzvanjali čekići po nakovnjima i plehu, ali nekako malaksalo, neveselo, drugačije.
Sve više Cigana je odlazilo u Austriju. Mnogo ih je odlazilo, ali ih je mnogo i ostajalo, kote se, govorila je moja tetka, a ne umiru. I stvarno, nikada nisam video ni čuo da neko od njih umire. Ne znam ni da je Vukašin sahranjen, niti je ko o tome govorio. Tajno su se i rađali. Samo vidiš, novo dete na ulici. Pitaš čije je, oni ti odgovore i nikom ništa. Nisu slavili ni rođendan ni smrt. Pevali su iz čista mira, kad im dođe. Nisu umeli da pevaju lepo, kao oni iz Muzičke kolonije. Pevali su tužne ciganske pesme, a kada su hteli veselje, onda su pevali one koje su slušali na radiju. Kad pevaju ciganske pesme obavezno se pobiju. Gađaju se ciglama i jure motkama. Vade skrivene pištolje.
Ciganska posla, govorila je moja tetka.
Jednoga dana dođe Loki. Na njemu šareni, kockasti sako do kolena. Sija mu se onaj zlatan zub. Nije doneo nikakve kofere, ništa, zapalio cigaretu i šeta ulicom kao paun. Kao da se nije ni micao odavde. I ne pozdravlja se ni sa kim. Šta ima da se pozdravlja. Pitam se kako je tamo u Austriji, a on se samo smeje. Smešno mu što ga to pitam. Nismo više ono što smo bili. Pa koji si posao radio tamo, pitam. U kanalizaciju, kaže. I smeje se.
Bilo je leto i nije više kao što je bilo u “Kaljavom sokaku”. Ulica je asfaltirana i dobila je ime, na trotoarima su zasađene mladice kestena. Čujem da je Kalaj, kao zatvorenik dobrog vladanja, pušten na izvesno vreme kući, na odmor od robije. Krije se od Lokija i njegove braće, od osvete. Loki više ne igra klikera, njegovo dvoje dece šutiraju probušenu loptu. Jedne tople letnje noći, po mesečini, Kalaj je pobegao. Njegova žena je to javila miliciji. Rekao joj je: idi, javi im. Moram da pobegnem. Jednog vrućeg letnjeg dana, ispred prodavnice u glavnoj ulici, Loki se podnakitio piva. Videh kako ide po sred ulice, odozgo, ka svojoj kući. A ulica asfaltirana, prolaze automobili, nije to onaj pusti “Kaljavi sokak”. Ide i psuje. Sve psuje. Naglas i rukama. Izviruju ljudi iz dvorišta, smeju se. Tada na ulicu izađe Kalajeva žena. Kao da je samo to čekao. A ni ona mu ne ostade dužna. Loki utrča u kuću, dograbi lovačku pušku, pa u nju. Puče puška, žena pade, krv, ljudi kao u košnici, kao pred oluju, počeše da zuje po ulici. Čuju se reči: milicija, bolnica, trči, uhvati ga, lelek, žene se udaraju u prsa…
Da li je u Austriji bio rat, kako je Kalaj uhapšen, a šta je Šokatan priznao na samrti
Ulica je opet počela da živi svojim običnim mirnim životom. Načinjen je vodovod, zabranjeno gajenje domaćih životinja. Cigani su počeli da traže nova utočišta, povlače se pred onim što dolazi, a ni od onog što je bilo ne mogu da pobegnu. Još u po kojem dvorištu, uveče, gori vatra i oni tiho razgovaraju. Ućutali se.
Lokijeva familija se odselila negde u Bosnu. Boje se osvete. Loki je odležao nekoliko meseci u zatvoru, platio odštetu što je Kalajevoj ženi isterao oko, i priključio se svojima. U Austriju nije smeo da ide, jer je bio uveren da je tamo rat (Rat je u Avustriji, reče mi jednom. Kako rat, Loki? – upitah ga smejući se. Jeste, jeste. Čuo sam na radiju. Vijetnam… Ceo svet izvan ove zemlje za njega je bila Avustrija. Nije mi verovao, nikom nije verovao, odrastao je).
Jedne noći, u krevetu pored svoje jednooke žene, milicija je uhvatila Kalaja. Neko ga je potkazao. Njegova žena je plakala na ono njeno, jedno oko. U dečjim rukama su ostale krpice očevih pantalona. A to već više nije bila neka naročita vest za ulicu, mnogi su imali televizore, čitali mnogobrojne novine, uveliko žurili da stignu negde, da ne zakasne, bili umorni, od svega puni briga, sastanaka, kredita, poplave u Indiji, srušio se avion sa sto putnika, da li ćemo se plasirati na svetsko prvenstvo…
Krnja i Zorka su otišli jednog davnog proleća i više se nikada nisu pojavili. Tamo gde je bila njihova čerga sada su poslovne prostorije jednog građevinskog preduzeća koje gradi novu autobusku stanicu.
Matići uvode parno grejanje u kuću, kaže moja tetka preplićući igle, neki prsluk za unuče, značajnim tonom i ne pogledavši u oca. On ćuti.
I Cigani voze kola, a ti ni bicikl, nastavlja tetka stisnutih usana dok igle svetlucaju kao sablje.
Zaista, ispred jedine dve ciganske kuće koje su se održale u ulici, na trotoaru, večito su parkirani po dva, tri, četiri kamioneta, po jedan – dva automobila. Oni koji su došli iz Austrije, doneli su i vozačke dozvole, kupili su ih. Doneli su pare koje su zaradili i one koje su stekli švercom, preprodajom, ko zna sve na koji način. Kupuju i prodaju kamione i konje. Kupuju ovde prasad pa ih prevoze na more i prodaju. I Loki se ponovo doselio u Palež. Nije više u “Kaljavom sokaku”, ali je u blizini. On nema vozačku dozvolu. Kada ga uhvate, plati koliko treba. I više. Može da plati. Pokazivao mi gomilu novca. Nikada toliko nisam video. Pokazao mi i decu. Osmoro dece. Za svako će, kaže, da napravi sobu. Kuća će imati deset soba. Sve će da budu obložene italijanskim pločicama. I zidovi i plafoni.
Sedimo pored vatre i dvorištu kućice koju je tek kupio. Pijemo rakiju.
Znaš, umro je Šokotan. Grbavi Šokotan. Na samrti je priznao da je on ubio Vukašina… Ajde da te provozam kaminom!
Neću, pijani smo.
Ma ajde!
Neću.
Idem ja sam.
Ujutro su ga pustili iz pritvora.
Ciganska posla, reče moja tetka.
Slobodan Stojićević
