Obrenovac, krajem juna.
Obrenovac, kao i mnoga mesta, osobito u ravnici, treba gledati sa brda, s neke uzvisine, možda iz aeroplana. Unutra, u njegovim ulicama, on se sakriva u pogledu, kao stidljiva devojka, beži i zaklanja vidik. Ali sa brda, iz vinograda, Obrenovac se sav predaje. Kroz dogled ga privlačimo i posmatramo, sličnog drugoj oazi, kao na štaci.
Polegao je nemoćno u ravnici, među zelenilom, a tanka pruga označava njegovu glavnu ulicu kroz koju vodi drum. Kuće su se nanizale s jedne i druge strane, ravnomerno, ali su s jedne, prema Tamnavi, otvorene i pokazuju svoja šarolika dvorišta, doksate, bašte u zelenilu i sav onaj nedoređeni i čudni žamor života kojemu prisustvujemo iz daljine. Sad je lep. Izgleda drukčiji. Eno, na kraju, šumica, u tamnom zelenilu, privlači i obećava. Kad smo u njemu, ništa nema od te šumice. Obična, pored Tamnave šumi pa nije ni za šetnju ni za sedenje. Tako nas vara daljina. Okvir završava Sava, vijugava, stešnjena sada među teškim i jednoličnim vidikom ravnice, koju razvedruje.
Sad je mir. Bilo bi življe da nije krize. Ovako se i nad ovo mesto, živo i poduhvatno, nadvio crni oblak bespuća. On je zasenio i zaustavio polet života u Obrenovcu, trgovački prosperitet i društvenu širokogrudost. Ne može se naći čovek bez jadikovke, poznate svakidašnje, na današnjicu. Često se, u atmosferi tih jadikovki, utone u neveseo i sumoran krak predviđanja zla i nevolja koje tek nailaze. Ipak ima nekoliko ljudi koji razgone, svojim optimističnim temperamentom i svojom hrabrošću primanje života, oblak nadnesen nad nas i učine da zatreperi i po koja životnija, muževnija, veselija nota života. Bez njih bi bilo rđavo. U atmosferi tipične panike, sa mentalitetom kome daju osnovno obeležje tipovi već viđeni i ocrtani kod Stevana Sremca, Lazarevića, Svetlika Rankovića i drugih, sve do Dragiše Vasića, zapaliće se i otpiliće, svakodnevno, jedno klupče monotonog življenja.
Više nego dijalektičari i ekonomski teoretičari, unose život ljudi vedra temperamenta. Oni su još jedino pribežište u sivoj monotoniji provinciskog vidika; oni jedino, čuvaju aktivitet u društvima ujedinjuju inicijativu sa nesebičnošću. Kakav životni horizont! Kakv mir! Sedeti pred hotelom, kod Toze, ili kod Baće, ili Đokice… Slušati cigansku muziku, sevdalinsku, toplu, prodornu. Bude se stare slike, zaspale nedge na dnu, utišane prozom života kao pepelom koji sve, neumitno, zatrpava. A zvuk ciganske žice, mek i treterljiv, prene to, razgrne pepeo i zasvetli iskra. Pa se širi duša u čoveku, lepše gleda na svet, hteo bi da vidi srećna lica.
Kad sam bio mlađan lovac ja,
Jedna me je moma volela . . .
Staro, staro. Balkanske dertlije ili idilizam Slovena? Puna nam je duša tih izvora odakle proključaju topli mlazevi želja da se doživi lepota trenutaka, da se upije u sebe taj zanosni, čudni, uzbudljivi mir noći, da se dohvati radost, ljubav… Ostaje, u mnogima, sevdah, da nas, neočekivano, uzburka i ponese. Sedeti, slušati zvuk “pesme žalobitne”, kao u studentsko vreme, kad smo, sa Tufegdžićem, Spasićem, Draincem, Gavelom, Blagojevićem, primali pijanstvo života i poezije. Gledati prolaznike, poznate, uz dobacivanja, lepršanje osmeha, pozdrave. Čime Obrenovčani pravdaju svoju izreku kojom hoće da izraze privlačnost svoga mesta: “Ko pojede obrenovačku kesegu, taj više ne ostavlja Obrenovac; kad ga ostavi, on želi da se ponovo vrati u nj”. Ne verujemo mnogo u to. Ipak, pomalo je tako sa svakim mestom gde čovek provede izvesno vreme. Moć navike, intnmnost društva koje se stvori osećajući zajedničke naklonosti, često nas veže, i neželjeno, za mesto jednim konopcem simpatije koji teško odvezujemo. Nebo Obrenovca, ili zrak njegov, ili panorama, ne bi nas privukli. To bi ipak više učinila ulica, otvorena i svetla, sa srdačnošću predratne palanke i licem iz “starog, dobrog, vremena”. I još pre nje, neodoljivije, duše koje čuvaju “rasnu” iskru i sa kojima bi mogao posedeti i biti zadovoljan i pokojni Janko Veselinović. On je cenio čoveka samo po toj osobini duševnosti, iskrena drugarstva, prave čovečnosti. Danas bi nosioce tih vrlina cenio još i više, jer su oni sve ređi u poplavi savremenog mentaliteta koji predstavlja svirepi živalj materijalizma u kome se satire sve što nije gruba borba za opstanak.
Pod oštricom krize i u vodama toga mentaliteta markantno se ocrtava lik čoveka današnjice. Ovde, on se umorio. Potrebne su mu sveže prinove viđenja, ma i proricanja. Nekoliko dana, mister de San je imao velika uspeha, proričući budućnost i pogađajući prošlost. Dajte makar nadu na boljitak! “Nema sreće bez novaca”, kaže jedna gospođa koja je posvedočila svoju energiju u životu, i to njeno mišljenje, prostu i varljivu, ipak, činjenicu, dele svi, prećutno. I oni koji ne bi hteli da to priznaju i sami sebi. Jer je to, eto, najvidnija hijerarhija životna: najmoćniji kapitalisti su najugledniji ljudi. To je kao kod riba ili životinjski vrsta: najkrupnija vodi prvu reč. Sitnije se sklanjaju pred njom. Siromasi skidaju šešir pred bogatima. Ovi pred još bogatijima. Go je ustanjen red. Dajmo, zato, za pravo pomenutoj gospođi!
Suštanstveno obeležje života u Obrenovcu ne treba tražiti u njegovoj samostalnoj pulsaciji. Ono se pre, i sigurnije, nalazi u njegovoj vezanosti za Beograd. Tu je njegova sadašnjost. Tu je i njegova, lepša i svetlija, Budućnost. Kad Beograd, prezasićen, bude bacio pogled na svoju najbližu okolinu, on će, nesumnjivo, zaustaviti ga na Obrenovcu. To će biti plodno i pogodno zemljište za investiciju kapitala. Zasada još, u jeku krize, nema razgovora o tome. Ali će sam prirodni tok života doneti to pitanje. Rešenje njegovo će, svakako, značiti dobitak za Obrenovac. U očekivanju toga bujanja u budućnosti, sada se, ipak, živi u senci Beograda. Uveče kad je naročito jasan horizonat, vide se, iz vinograda, njegova svetla, u prigušenom požaru i tajanstvenom treptaju množine kandila. Izgleda nepojaman odavde. Zamišljamo nad čim sve blistaju svetla i šta sve, neznano i neviđeno, kriju pod sobom.
Ovako nam je pun topline, blizak, u celini jedne slike koja privlači. Bolje je oteti se od želje da se zaroni u stvarnost tih viđenja. Kroz zemlju i kroz vazduh, preko talasastih brežuljaka i voda, prisluškujemo kucanje srca tog grada koji nam šalje svoje pozdrave, nagoveštaje i dozive. Stvara se sve prisnija veza.
Kao da je predgrađe, Obrenovac se zanima svakim pokretom Beograda. Potrebno je nešto preko sata da nas donese voz, uskotračnom prugom Beograd—Sarajevo. Automobilom, po ravnom u belom drumu, još ne završimo započeti razgovor, a već smo u ulici Beograda. Za svaku utakmicu većeg stila u Beogradu, organizuje se “navijački” autobus koji je uvek prepun.
Nema nedelje bez fudbalskih utakmica, a pevačko društvo, pobrine se da, izletima i koncertima, razgali članove i građanstvo. Ima živosti. U pitanju je, kao i uvek, temperamenat pojedinaca. Neki će uvek samo posmatrati, zlobno ili bez zavesti, ali uvek nemoćni da upiju u sebe optimističke sokove života. Mnogi će smetati druge. Tu se pokazuje praznina i javnost.
Obrenovac ima svoju sumporovitu banju, ali je više zdravih posetilaca no pravih bolesnika. Onih, koji dođu da se leče, malo je. Kriza! Ostaviti to za bolja vremena! Izletnici se spuste, nedeljom ili praznikom, “naćevapčiće”, “u prirodu”, proborave koji čas u hotelu, pri jelu i piću, bučni ili tihi, kako kad, sedaju sa hitnjom u automobile i jure natrag. Da li su zadovoljni? Ko zna šta je za njih zadovoljstvo. Vratiće se još neki put. Promena, Banja, inače, ima uslova da primi goste. O njenoj lekovitosti povoljno se izražava. Oseća se, samo, nedostatak parka koji bi dao, u toplim danima, hladovine i bio odmorište. To daju zasad hoteli u kojima se čovek može vrlo prijatno osećati.
Kao malo koje mesto, Obrenovac je, zbog svoje trgovačke strukture, osetio, bolno i strašno, udarce krize. Mnogo je izvanredno aktivnih trgovačkih kuća, čija aktivnost je zaleđina, mnogo drugih čiji se kapitali tope kao sneg pod suncem. Izvozilo se odavde, ranije, sve što je plodno Posavlje moglo da da: žitarice, svinje, voće. Plovile su krcate lađe. Nema više toga. Otima se, ipak, celo mesto iz tih užeta koja su se obavila oko tela i ruku, stežu i ne daju slobode kretnje. Pod stalnim jadikovkama ne leži bezuspešnost. Nikako. Pomiza se, i nehotice, jedna slutnja, jedno očekivanje. To olakšava sadašnjicu.
Neravna kaldrma postaje mekša, uveče, kad zasviraju muzike i izađu devojke. Hladi nas povetarac i zagreva, setno, obli i meki bariton Koje Šapčanina:
“Nekad cvale bele ruže…”
Boško Novaković
30.6.1934.
