Kada treba da ostavim automobil negde u gradu gotovo uvek biram parking iza Doma JNA. Nekako sam sentimentalno vezan za to mesto. Najviše volim baš ona parking mesta koja gledaju na sada opustelu, skoro uništenu baštu. A onda se vrate mirisi procvetalih lipa koji su se širili na sve strane, setim se gomile ljudi i velike buke zbog koje su stanari okolnih zgrada mrzeli petak i subotu…
Uzbudljiva zimska sezona provoda u restoranu Doma kulture se bližila kraju. S prvim toplim danima poznog proleća te 1989. godine, pred nama, u to vreme srednjoškolcima, se pojavio gotovo nerešiv problem: gde sad da izlazimo u Obrenovcu? “Dom” je kao mogućnost, naravno, mogao još neko vreme da bude u opticaju, ali su dani postajali sve topliji, a tamo je bilo jako vruće. Kafića je tada bilo taman toliko da su se mogli nabrojati na prste jedne… hm, dobroooo, možda i dve ruke, ali su oni bili teskobni i rezervisani za one starije. Kad se samo setim “Sedmice” i stajanja na ulici i trotoarima ispred nje, a i prekoputa… Ma, nismo, čini mi se, ni pokušavali da uđemo unutra, jer je bilo gotovo nemoguće naći prazan sto. Često sam se pitao kad li dolaze oni koji uspeju da sednu za jedan od nekoliko separea. Doduše, napolju je uvek bilo interesantnije, a nama je, ionako, bilo jedino važno da budemo tu. E sad, što baš i nije bilo prijatno uvek da stojimo napolju, kao da je neko mario! Obično smo stajali na slabo osvetljenom trotoaru prekoputa, oslonjeni na ograde. Odatle smo imali odličan pregled čitave mase: videli smo sve koji su dolazili, ko je s kim u šemi, ko se s kim muva i slične, tada nam važne stvari. Kakvo je to vreme bilo! Nama je, istina, bilo super, ali konobarima… E, to su samo oni znali… To leto je bilo varljivo, svakodnevno su se smenjivali sunce i kiša koja je po nekom nepisanom pravilu počinjala da pada baš pred izlazak u grad, što nam je ozbiljno remetilo planove. Zbog toga smo neprestano kroz prozore upirali poglede ka nebu i oblacima nadajući se da će bar to veče proći bez kiše. Tog leta “Studio B” je u hali sportova našeg Doma kulture organizovao izbor za mis suncobrana (Mis suncobrana!? Možeš misliti!), a ja sam besan i razočaran u vremenske (ne)prilike rekao Ivani da bi bilo prikladnije da su program nazvali izbor za mis kišobrana.
A onda se rešenje našeg problema pojavilo tamo gde smo ga najmanje očekivali – u bašti Doma JNA. Zgrada pored koje se prolazilo sa strahopoštovanjem, a u koju se, po pričama naših roditelja, nije moglo u farmerkama i bez kravate, otvorila je kapije svoje bašte svima koji su bili željni dobrog provoda, i to u samom centru Obrenovca. Vest o novom mestu za izlaske se brzo proširila po varoši, pa smo sa nestrpljenjem očekivali vikend i prvi izlazak u novu “diskoteku”. U baštu Doma JNA se ulazilo iz ulice Vlade Aksentijevića, prolazom pored “vojnih” zgrada, tamo gde se danas nalazi veliki parking. Odmah iza kapije nalazio se veliki metalni sto, a tu su uvek bila i tri uniformisana vojnika, sređena po pe-esu (Pravilu službe). Jedan je prodavao ulaznice, drugi je kontrolisao da se neko ne provuče bez karte, a treći je imao specijalan zadatak koji zaslužuje poseban deo priče.
Muzika je bila odlična, sve sami hitovi tog vremena. Sa poprilično glasnog ozvučenja čuli su se “Rokset”, “Mili Vanili”, Holi Džonson, Rik Estli, Madona… Nešto se i ne sećam da je neko igrao, ali je bilo jako važno biti unutra i muvati se u masi ljudi, tražiti poznate i javiti im se, upoznati nekog ili se “smuvati” sa nekim. Piće je služio vojnik iz kantine, sa druge strane šubera tj. otvora, kome je zbog gužve pomagalo još nekoliko drugara. U cenu pića je bila uračunata i kaucija, pa se za nju dobijao plastični žeton s rupom na sredini. Kada popijete piće, vratite flašicu i žeton vojniku u kantini, a on vama novac za kauciju. Naslađivali smo se slatkim mukama vojnika koji su, posmatrajući naše drugarice, u njima videli svoje bivše i sadašnje devojke, koje su ostavili u Zavidovićima, Strugi, Virovitici, Kolašinu i ko zna kojim sve mestima za koja smo znali da postoje, a nismo imali pojma gde se nalaze. Pri tom nam nije bilo ni na kraj pameti da ćemo se i mi naći u sličnoj situaciji i to za samo godinu ili dve…
A šta je bilo s onim trećim vojnikom, s tim specijalcem? E, njegov zadatak je bio da vam dozvoli da napustite ograđeni prostor diskoteke i to na jedan poseban način. Naime, često se dešavalo da ste iz raznoraznih razloga želeli da izađete van diskoteke, na primer: ako ste čuli da se vaša simpatija iznenada pojavila ispred “Sedmice”, pa onda trkom do tamo ne bi li je videli, ili da kupite semenke ili kokice kod parka, ili pak, da na miru, u mraku razmenjujete nežnosti sa vašim dragim bićem, što se nikako nije moglo ni smelo u bašti Doma JNA, iz raznoraznih razloga. U bilo kojoj od ovih ili sličnih situacija došli biste do kapije, rekli vojniku da želite napolje, a on bi vam na ruku stavio pečat, što je značilo da ste platili ulaznicu i da možete da uđete ponovo ako to budete želeli. Sećanje me je do sada dobro služilo, pa bih mogao da se kladim da je otisak tog pečata bio u obliku nekog konja. A možda i grešim, ali to sad i nije toliko važno. I tako, kad bi vojnik stavio pečat na naše ruke, mogli smo da se otisnemo u mrak. Vraćali se ili ne, pečat je ostajao na našim rukama sve do povratka kući i pranja ruku. U diskoteku u bašti Doma JNA izlazilo se i početkom leta 1990. godine, ali se broj posetilaca u njoj neprestano smanjivao jer nas je neodoljivo privlačio miris hlora i plavetnilo vode obrenovačkih bazena. Ali, to je već tema neke druge priče…
Evo i sad se sećam melodija tadašnjih letnjih hitova. Je l’ ja to i zviždućem!? I vidim Ivanu, Dešu, Miku, Kuzu… Osmeh se razvlači na licu. U tom momentu, čujem neko kucanje. S one strane prozora automobila dopire:
“Gospodine, niste uplatili kartu za parkiranje”, kaže mi radnik “Parking servisa”.
Pa nisi morao baš sad, majku mu! Što me ne pusti da uživam još malo?
“Platite vi samo kartu, pa onda uživajte koliko god hoćete”, reče on, kao da je znao šta sam pomislio i ode gunđajući. Mogu da zamislim šta mi je poručio u sebi, a ni ja njemu nisam ostao dužan…
Dejan Kovačević
