Jednom sam prilikom, ne sećam se povoda, zaostao u kafani sa Tomom Jeremićem, obrenovačkim profesorom istorije, a onda disidentom i na kraju opštinskim menadžerom. Toma je pamtio dobro i što je znao, umeo je lepo i duhovito da prepriča i ja sam ga slušao sve dok nije otišao poslednji večernji autobus za Veliko Polje, obrenovačko selo u kome je živeo. Već će se nekako vratiti…
– A ti, od kojih si Milovanovića? – upita Toma.
– Od onih iz vašeg Velikog Polja – rekoh, a on značajno zaćuta…
– A znaš li ti uopšte kako su Milovanovići došli u Veliko Polje?
– Pričali su mi da su dva brata ubili neke Turke pa…
– Ma kakvi Turci, nema naše familije koja nije pobila gomilu Turaka, prosto je neverovatno da je i jedan Turčin pretekao do danas. Nego, znaš li kako ste došli?
– Kako?
– Početkom devetnaestog veka, u celom Velikom Polju su bile samo tri kuće, neka kuga počistila, nije bilo naroda. Jedna je bila od nas Jeremića i ja danas živim u njoj. Čuju Jeremići jednom da drumom nešto klopara, a to je tad bilo ravno čudu, jer ljudi nema nadaleko, pa izađu i vide zapregu i na njoj familiju sa ono malo nevolje što su poneli iz nekog zbega. Zaustave ih i pitaju ko su i kuda idu, a ovi odgovore da su u potrazi za parčetom zemlje, jer ih je muka poterala iz starog kraja. To su bili tvoji Milovanovići. Onda ih Jeremići zamole da se nastane pored njih, a da će im zauzvrat dati zemlje koliko god im treba.
U tom trenutku konobar donese dva piva i ja napunih Tominu kriglu.
– Tomo – rekoh zvanično – ovo je skroman, ali iskren gest kojim bih želeo da se odužim!
– A ne, nikako – odgovori Toma – vi ste nama učinili uslugu! Slobodne zemlje je tad bilo napretek, Miloš Obrenović će tek kasnije doneti agrarnu reformu po kojoj možeš da zauzmeš onoliko koliko možeš da obradiš, jer su se ljudi tukli oko poseda koji im nije ni trebao. Ali tada su tvoji mogli da produže i da opašu koliko konjem za dan mogu da obiđu. Ono što je bilo dragoceno nije bila zemlja, nego komšija.Vi ste nama učinili. Ova tura je moja!
Onda mi je pričao kako je kasnije među našim kućama bilo i mladalačkih ljubavi, ali da stari nisu odobravali brakove, zbog brige da se susedski odnosi ne pokvare. U neki čas, konobar nam stavi do znanja da smo već odavno poslednji gosti i da je vreme za razlaz.
– Gde ćete sad? – upitao sam Tomu.
– Nemam pojma – odgovori.
– Hajdete kod mene, živim blizu.
– To ne dolazi u obzir, mogu deca da se probude… snaći ću se već.
– Onda idem po auto, pa ću vas odvesti u Veliko Polje.
Tako sam saznao kako je neki moj sukurdov stigao pred Obrenovac pre skoro dva veka, a odakle je stigao, to ni Toma nije mogao da mi kaže. Uostalom, osim što je svaki naš predak potamanio buljuk Turaka, tako svaki Srbin u korenu porodičnog stabla ima Banović Strahinju, ili nekog drugog Kraljevića Marka, kako vešti istražitelji porekla utvrde za sitan honorar. A onda su me pozvali da dam pljuvačku za poreklo. Akademija nauka izvodi projekat za koji im trebaju ljudi čije su porodice nastanjene u jednom mestu duže od sto pedeset godina, kako bi se utvrdila migracija stanovništva i još… Uzeli su mi bris i posle par meseci javili da se moj DNK u većini poklapa sa DNK dela stanovništva oko Kolašina, gde još postoje porodice koje slave Ćirilovdan, slavu naše kuće. Moj se otac teško pomirio sa tvrdnjom da potičemo iz tih krajeva.
Obrenovcu je od dolaska one zaprege mog sukurdova, kada je bio kasaba od par stotina Turaka, trebalo još sto godina da postane zanatska varoš od tri hiljade glava, koliko ih je bilo pred Drugi svetski rat. Turci su oterani, ali su se na početku valjevskog puta nastanili Bošnjaci, a ispod šabačkog Rvati, izbegli sa te strane. Iznad tih naselja, prema Valjevu i Šapcu, Romi su osnovali svoje dve zajednice. Zabrežje je raslo na svoj način, kao i Skela, Veliko Polje, Stubline, Draževac… Komšiluk se uvećavao. Posle Drugog svetskog rata, počeše da pristižu sa svih strana, uglavnom u potrazi za boljim životom, ili bežeći od nevolje, što je valjda isto. Dođoši. Deda mi je pričao kako ljudi koji dođu sa strane, ne mirišu kao mi, nego imaju neku tonju koja prvo ne može da se opere, ali onda posavsko blato i banjska voda učine svoje i za nekoliko godina ne možeš da ih provališ po mirisu.
Danas Jeremići i Milovanovići imaju oko sedamdeset hiljada komšija u opštini obrenovačkoj, a nedavno su stigle i izbeglice sa Bliskog Istoka. Svet se smanjio, begunci stižu sve dalje. I dalje ne mirišu kao mi.
– Svašta sam čula o njima – kaže moja ćerka od trinaest godina.
– Šta si čula? – pita je stariji brat.
– Kupuju mnogo šećera.
– A šta ti kupuješ?
– Kiki bombone.
Obrenovac, 02.02.2017.
Kosta Milovanović
Objavljeno u Politici 06.02.2017.
