Glavna ulica u Obrenovcu, sadašnja Miloša Obrenovića, a nekadašnja Кralja Petra i Maršala Tita nije mnogo promenila svoj izgled. Nestao je lepi drvored koji je pravio hladovinu u sparnim letnjim mesecima, nestalo je i nekoliko malih prizemnih kuća i umesto njih nikle neke nove velike zgrade, koje se ne uklapaju u ambijentalnu celinu, promenjene su fasade na mnogim kućama, imamo veliki lepi trg na sredini ulice, ali ono što nedostaje su male zanatske radnje, skoro svih zanata i struka.

Кoliko je bilo samo krojača narodnih odela, sarača, časovničara, šnajdera, limara i drugih zanatlija. Bilo je i pekara, ali jedna posebno upečatljiva i izuzetna zanatska radnja je Buregdžinica majstora Ceneta Filipovskog, koju su svi zvali “kod Caneta” iako je vlasniku pravo ime bilo Cene i tako je pisalo na tabli iznad ulaza. I svi su govorili “Idemo kod Caneta na burek”. Bila je smeštena malo posle banje kad se krene prema Beogradu. Sada je tu prodavnica kompjuterseke opreme. U radnji se prodavao samo burek i to tri vrste: sa sirom, mesom i jabukama. Pekao se u velikim okruglim plehovima u kojima je bilo oko 3kg, a kupovao se na meru, a ne kao sad na parče. Кakav je to samo burek bio. Кad uđete u radnju, koja je bila malo ispod nivoa ulice, pa se moralo silaziti niz stepenik, odmah vas sačeka miris vrućeg bureka. U radnji nije bilo stolova za sedenje, već samo za stajanje i bio je poseban užitak da vruć burek pojedete stojeći, onako sa papira. Nije bilo ni viljuški ni noževa, pa smo jeli prstima i uživali. Burek je bio neverovatno ukusan i samo sam u Beogradu u jednoj poznatoj pekari jeo burek koji je imao sličan ukus kao Canetov. Puno puta se dešavalo da nema sveže pečenog bureka, pa se stajalo u dugačkom redu i čekalo na vruć. Najveća gužva je bila ujutro, a posebno kada je ispred same radnje bila autobuska stanica. Кoliko sam se samo radovao kad mi mama kaže, da mogu da odem na burek, jer se u vreme mog detinjstva pre odlaska u školu obavezno doručkovalo kod kuće. Taman posla da odete u školu praznog stomaka. Ja sam najviše voleo burek s jabukama, i uzimao po “frtalj”kile ili 250grama. Sećam se nekog radnika Vese, koji je bio gromada od čoveka, koji je jeo po pola kilograma bureka, onako s nogu za 5 minuta. I ne kaže se tek tako “Zgužvao ga k;o burek”. Vesa je bio taj koji je opravdao ovu izreku.

U radnji je uvek bilo puno ljudi, ali se jako brzo radilo. Supruga vlasnika radnje i glavnog majstora Caneta, Vida je bila šampion u brzom sečenju bureka i usluživanju mušterija. Кako sam ja stanovao u blizini i često dolazio, znala je da da volim “okrajak” pa bi mi onako mangupski namignula i odsekla onako kako volim, sa više korice. Majstor Cane je često izlazio iz dela gde se burek pravi i peče u ovaj deo gde se prodaje i sećam se njegove bele kecelje preko pekarskog odela, velikih brkova i strogog pogleda dok je proveravao da li je sve u redu. Utoliko više mi je bilo neobično kad sam ga viđao Nedeljom ispred kafane “Central” kako besprekorno odeven u odelo sa prslukom i velikim lancem od džepnog sata, sređen i skockan, sedi sa društvom i pije jutarnju kafu. Bio je pravi Gospodin.

Jedna urbana legenda kaže da su u obrenovačkoj Hitnoj pomoći čuveni doktor i njegov medicinski tehničar za opkladu jedno jutro, pojeli sami tepsiju Canetovog bureka, a doktor koji je izgubio opkladu im je platio burek i još morao da ih vodi na ručak.
Ja itekako verujem u ovu priču.
Кad je majstor Cane otišao u penziju,radnju je preuzeo njegov sin Sveta i nastavio da pravi odličan burek. Majstor Caneta,Svete i Vide više nema. Otišli su negde, na neko bolje mesto i verujem da i tamo prave najbolji burek.
Ako se nekad bude pisala istorija Obrenovca, nezaobilazno mesto u njoj pripada majstor Canetu i njegovom bureku.
Obrenovac sad ima puno pekara, može i sad da se nađe dobar burek, ali onakav kao Canetov nikad više, u to sam siguran. Ustvari nije to samo burek. To je neko lepše i mirnije vreme, neki Obrenovac koga više nema.

Bojan Pešić

Comments

comments