Iskopneli snegovi / Cvet slikan ekserom

Iskopneli snegovi / Cvet slikan ekserom

imageBilo je to baš negde u ovo vreme pre više od trideset godina, u Obrenovcu, u novogodišnjoj noći pod maskama. Obrenovac je i onda kao i sada pripadao Beogradu, ali se i onda, kao i sada, govorilo: Idem u Beograd. Bila je to tada prava varoš. Iako, stariji su govorili: E, ne znate vi deco kako je ovo nekada bila divna varoš… Nije bilo ni ograda, pa je ceo Obrenovac bio jedno veliko dvorište.

Pa je bilo ovo, pa je bilo ono.

Nisu znali (ta deca) i nije ih zanimalo kako je bilo jer su živeli svoju sadašnjost, ono što će u budućnosti biti njihova prošlost.

Studenti prve ili druge godine ovog ili onog fakulteta, s bradicama ili bez njih, dugokosi, nadobudni, voljni da promene sve, da se popnu gde se niko nije popeo, da se umešaju u dno života, da pročitaju zabranjeno, da odu daleko.

Pred njima je bio ceo život i celi svet.

Te šezdeset osme na šezdeset devetu vejao je krupan sneg pa je na svetlu uličnih svetiljki izgledalo da pada na hiljade belih leptira. Iz dimnjaka kućice u Ulici Vuka Karadžića 11 dimilo se, prozori su sijali crvenkasto-žuto, a unutra…

Devojke lepe, devojke pametne, a momci – neko s lulom u zubima, jedan u odelu s kravatom, treći češlja dugu bradu, četvrti pije belo vino…

Među momcima jedan je Japanac (Hirojas Honda), drugi Mongolac (Ćimid), bio i jedan Holanđanin (Id Foš), dvojica Francuza (Andrej i Kristijan, iz Liona), bio jedan moler iz Obrenovca, lep i pametan, odazivao se na nadimak Ćerpič.

Bila jedna muslimanka iz Prijedora (Emira), bila jedna Inga, iz Mostara, dve sestre iz Konavlja (Goca i Vera), pa Branka iz Zagreba i bila jedna mnogo ružna, al fina – nju su zvali Belzebuba.

Nije bilo vlasnika kuće jer su bili mnogo dobri roditelji, pa otišli nekud, da ne smetaju. Al je bio tu njihov sin, koji je i tom prilikom načinio krupan prekršaj protiv naroda i države, zloupotrebivši položaj predsednika Ferijalnog saveza dotične varoši. Beskrupulozno je prevario Narodno pozorište u Beogradu i od njih na revers uzeo desetak kostima, srednjovekovne odeće, kako muške, tako i ženske, pod lažnim izgovorom da su mu potrebni za priredbu.

Možete zamisliti buljuk mladeži u onim renesansnim kostimima, sa sve peruškama na šeširima, dekolteima, korsetima i kako li se već to zove, kako u tišini pale televizor (crno beli) da bi čuli početak drugog dnevnika. Jer na početku drugog dnevnika svakako je prva vest gde je i šta radio tog dana Drug Tito, odnosno, te noći, gde će dočekati Novu godinu sa Drugaricom Jovankom i najbližim saradnicima. Televizija, odnosno vlast, i tada je pokazivala pažnju prema gledaocima, odnosno narodu. Da ne brine, da ne misli.

Saznavši da je sve u najboljem redu i da se ne moraju sekirati, društvo je isključilo pomenuti aparat i uključilo drugi, poznat pod imenom – gramofon (u prošlom veku to je bila naprava po upotrebi slična CD-u. Elem, aparat kojim se čovečiji glas ili tonovi muzičkih instrumenata upisuju na obrtnu ploču tako da se docnije mogu po volji ponovo proizvesti.)

Zbog dobrog zdravlja Druga Tita i opšte stabilnosti – u svetlu upravo minulih šezdesetosmaških demonstracija u Evropi i kod nas – veselost je uzimala maha.

Net King Kol, Ela, već zastareo ali još drag Čabi Čeker, tvist, belo vino, Armstrong, Aznavur, Korni grupa i kruškovac, liker, tada moderno piće.

U renesansnim kostimima pevane su starogradske pesme kojih tada nije bilo na radiju, bosanske sevdalinke, Francuzi su igrali kazačok, čule su se i narodne mongolske, i japanske, a Slobodan Rašić je izgovarao tekst kojim je osvojio prvu nagradu u govorništvu na takmičenju pravnih fakulteta tadašnje SFRJ.

Napolju je padao sneg, noć je nad celom našom zemljom, nad Evropom i pola sveta, a u kućici ograđenoj tarabom, u varošici, iz glava zanesenih, roje se lude pčele.

Kazuje se Makluan, Marks, pa Ruđer Bošković, Epikur, literate i poete, Kangrga, šta je bilo na Kongresu, kako pendreče u Amsterdamu, Parizu, govori se na jezicima evropejskim i azijatskim, nema nerazumevanja. Pa ni zato što se, svakako, ne misli isto.

Klokoće vino, vruska kiseli kupus, pod nepcima topi se suvo meso, pa tango, valcer, vreme je za raso.

Pod veliki starinski kišobran, pod raskriljenu ambrelu, kao pod šator, legao Ćimid, Mongolac, i o šiljak obesio džepni sat. Simboli vremena.

Vreme je za raso.

U mraku Titove Jugoslavije svetle pahulje napolju, a unutra, u kući, žar usijanih glava. I belina devojačkih nogu, ozarenost smeha.

Mrak je i nad Evropom i nad pola sveta, ali to je drugo.

U mraku Titove Jugoslavije plače Holanđanin u odeždi mletačkog dužda, suza suzu stiže. Pojeo ljutu papriku. Milosav Tešić, pesnik tanani, glođe glavu praseću.

Goca igra čoček, Mongolac hrče, Zagrepčanka treperi u tango-stiskavcu, Srpko Leštarić maša se klarineta, a Jova Vujasinović za glavu: Samo to ne!

Moler Ćerpič u nadahnuću ekserom po zidu grebe, crta cvet.

Bubnji naftarica, vri šljivovica.

Miriše karanfilić u vrelom vinu, drhte pihtije.

Promenićemo ovaj svet! – kliče Vladimir Gajić zvani Era, dok mu nad glavom lebdi oreol šezdesetoosmaškog prvaka.

Japanac ga gleda kosimice, Francuz podigao pesnicu, iz druge ne ispušta krčag, i na maternjem jeziku kaže: Napred u svetlu budućnost! Budimo realni, tražimo nemoguće!

Ja sam se zaljubila, šapnula je Emira prozoru, mraku u kojem su se belele pahulje, ali ju je čula cela Jugoslavija i deo sveta i nastao je muk.

Sve je stalo, za tren. Jer sve je postalo manje značajno. I Zemlja je prestala da se samoljubivo vrti sama oko sebe, pričinilo se.

Oreol nad Erinom glavom se skvrčio i mlohavo mu se obesio o uši. Moler je ispustio ekser. Mongolac se probudio. Belzebubu ozarila lepota. Tananog pesnika spopala sparina. Japanac je pocrveneo, ali je to više naginjalo na bordo.

Naftarica se ugasila. Mrak je počeo da bledi.

Svanulo je. Kao da je počinjala obećavana svetla budućnost.

A onda su nagrnule jeseni i zime, godine. Danas su oni momci većinom dede. Japanac ima privatno preduzeće (na noovosrpskom: biznismen), Milosav Tešić je pesnik, Srpko arabista, Jova diplomata, Mongolac tamo bio predsednik parlamenta, Ćerpič je vlasnik kafane u centru varoši, Rašić je sudija iako ne ispušta pisaću mašinu, Era urednik, neko je postao novinar i pisac i…. opet je pao sneg između godina dvehiljade druge i treće, ali to nije onaj sneg, nego su brade onih dečaraca postale bele, kao od leptira belih.

Goca je na Kipru, udata za državnika tamošnjeg, ima ergelu konja u okolini Londona, Branka je u Berlinu udata za turskog diplomatu, a Emira…

Emira je one novogodišnje noći začela. Danas je profesor u Danskoj. Sin joj je poginuo u ratu, ovom našem balkanskom, poslednjem. Poginuo joj je i muž, ali na drugoj strani. Obojica mobilisani, od različitih vojski, u Prijedoru.

Predaje botaniku, na fakultetu.

Tako se, eto, desila ta svetla budućnost koju niko nije video onoga jutra, kad je svanulo.

 

Slobodan Stojićević

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Back To Top
error: Sadržaj je zaštićen.