Radoje Dimitrijević je bio sveštenik u selu Bariču. Kao primeran i odličan sveštenik, unapređen je za protojereja i namesnika sreza Posavskog, tu je dužnost do svoje smrti savesno otpravljao. On je bio čestit čovek, a pored toga i dosta imućan, te je pomagao ko bi mu se obratio za pomoć. Bavio se po malo i politikom i po svome političkom ubeđenju pripadao je naprednoj stranci, a bio je nekoliko godina i narodni poslanik. Dužnost narodnog poslanika vršio je na opšte zadovoljstvo svoga naroda. Od poroda imao je dve ćerke, koje je udomio za sveštenike, i jednoga sina koga je izgubio kao mladića i za kojim je dugo žalio. Godine 1911. bio sam sudija u Beogradskom okružnom sudu, pored ostalih mnogih poslova radio sam na prenosima i zaduženjima. I jednog dana, baš nekako pred sam sudski odmor, uđe sudski poslužitelj u moju kancelariju i izvesti me da jedan sveštenik želi da ga primim. Čim je sveštenik ušao, iznenadih se kad spoznah da je to prota Radoje iz Bariča, koga sam još ranije poznavao pošto je bio dobar prijatelj moga oca.
Posle srdačnog pozdrava on mi reče da je došao da se na celo svoje imanje prvo ubaštini i posle zaduži kod Uprave Fondova, jer su mu bile potrebne pare radi svršavanja nekih poslova, pa me je molio da mu se ovo što pre svrši. Što se tiče mene, ja sam kao sudija bio predusretljiv prema svakome, a naročito prema jednom zaslužnom svešteniku i prijatelju moga oca, pa sam mu rado izašao u susret. Tom prilikom ispričao mi je siromah, kako ga je u velikoj tuzi utešio naš znameniti književnik čika Ljuba Nenadović. Kao što vam je poznato, pričao je prota Radoje, imao sam jednog sina, zdravog i lepog kao jabuka, koji je bio primeran mladić i odličan đak. On je bio svršio bogosloviju i isprosio lepu devojku, pošto je nameravao da se posle ženidbe zapopi i mene odmeni u ovoj teškoj svešteničkoj dužnosti. Ja kao roditelj bio sam neizmerno srećan i spremio se da ovo prvo veselje što svečanije bude i da na isto pozovem mnoge prijatelje i poznanike. Kuću sam bio popravio i udesio da je što ugodnije mladencima. Nabavio i lep nameštaj, fijaker za vožnju i sve što treba jediom mladom paru. Ispit smo veselo proveli kod devojčine kuće i spremili se da isto tako i samu svadbu uskoro provedemo. Ali posle kratkog vremena dođe od devojčine strane jedan čovek i vrati nam sve darove koje je pri proševini od nas dobila, i poruči da ona neće nikako za moga sina da pođe. Ova strašna vest prenerazila je sve nas, a bila je naročito poražavajuća za moga sina, koji se odmah razbole i za petnaest dana podleže. Možete misliti kako sam ovaj težak roditeljski udar podneo. Zanemario sam kuću, izbegavao ljude, a crkvu nisam ni posećivao već me je onda, Bože mi oprosti greha, zastupao drugi sveštenik. Tako, tumarajući od mesta do mesta, došao sam jednoga dana u Obrenovac, gde sam se sreo sa našim čuvenim književnikom čika Ljubom Nenadovićem, koji je stalno živeo u Valjevu i s vremena na vreme dolazio u Obrenovac da se vidi sa svojim prijateljima. Čim me spazi onako utučenog, pogruženog i zapuštenog, on me odmah upita: “Šta je, oče Rako”. A kad mu ja potanko ispričah kakva me je beda i nevolja snašla, on mi ovako odgovori: “Oče Rako, nemoj plakati, jer moja je žalost mnogo veća, pošto nisam ženjen, te nisam ni osetio roditeljsku radost, a ti imaš bar onaj grob nad kojim se možeš sit isplakati, čega ja nemam niti ću ikad imati”. Mogu da kažem, završavaše prota Radoje, da su me ove iskrene reči našeg čika Ljube najbolje utešile, jer su dejstvovale blagotvorno kao melem na roditeljske rane. To me je umirilo i vratilo ponova društvu i crkvi, a dalo snage da i dalje kao sveštenik do svoje smrti delam u vinogradu Gospodnjem.
Petar K. Vlajnć
Pravda, 2. oktobar 1937.
