MOJ SVET (NEŠTO KAO UVOD U PRIČU)

Pre koju godinu, u uličnoj vitrini – izlogu Etnografskog muzeja spazim kao eksponat do nedavno običan i uobičajen predmet – bocu od plavičastog debelog stakla, sa metalnom “pumpicom” na grliću: sifon sode. I tog trena mi sine: današnjoj mladeži vreme sifon-sode (i mog detinjstva) daleko je na isti način kao, recimo, vreme Starine Novaka, ili Hajduk Stanka.

Za više od pola veka nije se izmenio samo pogled s mog prozora na varoš Obrenovac, nego sve o čemu me čula obaveštavaju: i zvuci, i mirisi, čak i ukusi, pa i ono što se da opipati. Na ulici se čuju druge reči i neka nova jezička melodija. Uzgred, tu ulicu smo za mog detinjstva zvali Preki Šor, a zvanično se zvala Alensandra Rankovića; posle je bila Savska, pa Mila Manića, a sad je Kralja Petra Prvog. Preki Šor ode u zaborav.

Današnjoj deci moj svet (kad bi vremeplovom mogli tamo skoknuti) delovao bi začuđujuće, možda i neverovatno.

Sudeći po svojevremenom očevom pripovedanju, njegovo detinjstvo početkom XX veka nije se mnogo razlikovalo od mog – polovinom istog veka. Pedesetih godina, na primer, behu retkost: džip ispred Komiteta (komunističke partije) i dva taksija – Srbe Tutice i Srbe Dželata. Fijakeri su čekali pred železničkom stanicom, a voz “ćira” huktao je i klackao se uskom prugom.

Očev i moj naraštaj imali su slične igre i mahom svojeručno pravljene igračke: klis i pala (firiz), luk i strela, skije od dasaka rasušene buradi, svirajka od vrbe, pucaljka od zove, “violine” od kukuruzovine, drveni mačevi. Obuću su pravili obućari (šusteri) po meri; morali ste ići  na probe. Ti majstori su zimske cipele – zvane gojzerice – pendžetirali (menjali su im izlizan kožni đon). Na svakom koraku neki zanatlija: klonfer (limar), vunovlačar, abadžija (krojač narodnog odela), sarač (sedlar), opančar, bojadžija, papudžija, kožuvar, užar (Ljuba Kocijan)…

Ukratko: očev svet i moj malo su se razlikovali, a moj i vaš današnji – razlikuju se znatno.

***

Pokušaću da vam bar ovlaš dočaram rane pedesete godine prošlog veka u srpskoj palanci na tri reke – Savi, Kolubari i Tamnavi, čitavih trideset kilometara od Beograda; to beše tada poprilična razdaljina. Kao da se u međuvremenu kilometar skratio!

Zvuci…

Kad sa crkve otkucavaju sati, čuje se do vrha varoši. Golubovi guču na crkvenom tornju. Nema automobilske buke, pa se svašta još čuje: pokockanim kolovozima škripuću kolski točkovi, konji ržu i topću potkovicama. Praporci zveckaju. Psi, kokoši, noću žabe. Vrisak tocila na nožni pogon – to putujući oštrač oštri sekire, satare, noževe i makaze. Pisak parne lokomotive koja uskom prugom vuče voz “ćiru”. Školsko bronzano zvonce, u ogrubeloj ruci tetkice. Motorna testera. Čekić kovača. Žica za mućenje u vangli muti šne od belanaca. Pišti ibrik na šporetu, javlja da voda vri. Šivaće mašine štepuju. Tutnje brašnjave mašine parnog mlina. Majke izvikuju imena dece – vreme je ručku, večeri, ili odlasku u postelju. Huk sove, ćuk. Slavuj na lipi po celu letnju noć. Zimi, u šporetu  prašte ljuske od oraha. Moj otac mi peva uspavanku:

U zelenoj dolji
potočara mala
razbacuje kapi
od srebrnih vala.

(Druge strofe ne mogu da se setim, a melodiju, celu, inače, čujem; šteta što vam je ne mogu otpevati…)

 Mlinareva ćerka
zaspala u hladu,
a šta ona sniva
– to anđeli znadu.

***

Mirisi…

Jasmin, lipa, konjski bosiljak. Poljski klozeti i svinjci, kad je letnja žega. Stare krpe zapaljene protiv komaraca, noću. Miris živinske supe. Berbernica miriše na jeftin parfem. Šusteraj na kožu i lepak ćiriš. Pekara – zagušljiv miris kvasca i opojni miris taze hleba. Ujesen peku se paprike. Prženi luk iz svih kuhinja (je li uopšte bilo jela bez luka?). Mulj, kad prođu poplave i reke se vrate u korita. Miris prašine. Miris čiste posteljine – na ceđ i peglu. Najlepši je miris jabukove ljuske na ringli (plotni): otac nožićem kalemarom budimku ljušti spiralno, spušta ljusku na šporet – ona se grči, cvrči i bajno miriše.

***

Dodiri…

Popeglane, uštirkane posteljine. Jezivi dodir paučine na tavanu, kad cunjaš. Ručno štrikani džemperi grebu i kroz debelu flanelsku košulju. Nežni ticaj “maca” po obrazu – to su precvetali, zreli zvončići (livadsko cveće) kojima “sapunjamo i brijemo” jedni druge. Seno, u kom ležimo. Posle žetve, strnjika (prizemni patrljci žitnih klasova) bocka bose tabane.

***

Prizori…

Leti, moja mati uzima dva peškira, snažno njima mlatara i goni muve iz sobe u sobu, dok ih ne istera napolje, potom brzo zatvara prozor. Mrve sa stola čisti peruškom – to je osušeno ćureće krilo s gustim perjem.

Moja nana Ljubica (mamina majka) ispumpava vodu sve dok iz pumpe ne potekne ledena, puni kofu i tu potapa raskvocanu kvočku, koja se uzalud brani, prska i krešti. Čemu sve to? Kokoška bi da prestane nositi jaja, legla bi na ona već snesena da izleže piliće. Ali, moja nana bi jaja. Nana je jača.

Moja nana pevuši, ide oko stola i testo razvlači u kore za pitu. Višak testa odseca bridom dlana i mota u klupče, mesi, pa razvlači sledeću koru. Ali, kad brašno nije kako valja, što se dešava često – testo se cepa. Moja nana pocepano testo skupi, premesi, ponovo razvlači, testo se ponovo cepa. Nana prestaje da pevuši, gužva testo i zafrljači ga kroz otvoren prozor na sred dvorišta, uz propratnu psovku (“J… li te otac!”). Nana se, inače, preda mnom suzdržava od psovki.

Zavojitim drvenim stepeništem uz crkveni toranj, pipajući po mraku, penjemo se pop Sreten, njegovi sinovi i ja. Gore, pop pali bateriju (baterijsku lampu) i golubovi ostaju zaslepljeni na krovnim gredama – lak plen za nas. Teglimo pun džak golubova. Pop nije imućan, a sinovi ješni – golubovi dobro dođu za čorbu i pečenje. Dobijam i ja deo ulova, ali kod kuće niko neće golubovima da zavrne šiju, kako bi prešli u stadijum mesa. Tako golubovi prežive, a ja postajem golubar. Doduše, prezren od pravih golubara koji imaju rasne mavijane, dok sam ja vlasnik nekih divljih gacura.

Vriska moje nane iz donjeg dvorišta. Poletimo, pa se ukopamo. Strašan prizor: na bunjištu desetak kokošaka, ne mrdaju. Majkale (uginule)? Jedna teško diže glavu, otresa je, pokušava da se pridigne, tetura. Kokoška je mamurna. Prošlogodišnja višnjevača je popijena, nana je iz flaša prosula višnje, a kokoši se naždrale tih višanja natopljenih rakijom.

***

Irski pisac Ian MekDonald veli da je svakom njegovo detinjstvo normalno. Jeste. Meni je taj danas iščezli svet bio normalan, i sad mi tako izgleda, ali  normalno mi deluje i današnje okruženje. Vama, međutim, ono doba i onaj negdanji moj svet – mogu se činiti kao čudo. No, i u tom (vama čudnom, a meni normalnom) dobu, život katkad ume da iskoči iz kolotečine. Pa decu nešto zadivi, zabezekne, obraduje, uplaši, zaboli…

KOLOTEČINA I POVREMENA ČUDA (ILI ATRAKCIJE)

Polovinom prošlog veka, ja sam u rodnom Obrenovcu bio Lale Rašin, kao što su moji drugovi bili Milenko Božin, Mikica Miletov, Ćoba Mihaila abadžije, Klinja Kostin. Znali su nas i zvali – po očevima.

Mali je naš svet. Na severu završava se Savom, a na jugu prvim šumadijskim brdima. Sa istoka, od Beograda,  stiže mali voz “ćira”, pa nastavlja na zapad, ka Lajkovcu. Na tu stranu ide i prašnjavi put za Ub i Valjevo.

U Beograd idemo dvaput godišnje, pred leto i pred zimu, u bolje snabdevene prestoničke trgovine; odeća ne raste za razliku od nas koji džikljamo. Predostrožni roditelji kupuju nam odeću bar za broj veću, da što duže služi. U Beogradu, radnje mi nisu zanimljive, već vožnja tramvajem i stan daljih rođaka u suterenu (podrumu), gde kroz prozor vidiš noge prolaznika. Toga u Obrenovcu nema.

Češće idemo do Valjeva, u dedinu kuću, gde sa porodicama žive sestra i brat moga oca; i očeva maćeha, koju moja valjevska braća i sestre čudno zovu – bajka. Druga očeva sestra udata je u Smederevo, gde odlazimo ređe. Bajka je srdačna i blaga, a dedu je u Prvom svetskom ratu pokosio tifus. Otac i ja, sa ostalim saputnicima, putujemo jednom u Valjevo otvorenim teretnim vagonom, za ugalj, kreč i kamen. Vetar šiba, otac me umotava u svoj sako, bandere proleću, točkovi tutnje, dim nas obavija i štipa za oči; bilo je divno.

Letujemo u Aranđelovcu i Banji Koviljači; na Drini sam naučio da plivam. More je još uvek neizmerno daleko. Ama, nigde nije jednostavno stići – uveriće vas jedna pričica iz tog vremena…

Predsednik obrenovačke Opštine nema prevoz do Uba, sastanak tamo ne može bez njega, a džip mu u kvaru. A uzeti privatni taksi bilo je vlasti (valjda) ispod časti. Našeg budžovana do Uba vozi sajdžija (časovničar) Nikola zvani Cirikan – na zadnjem sedištu svog muzejskog motocikla “cindap”. Dižu oni prašinu, odskaču preko džombi, motor trtoće. Cirikan se dernja kako bi održao učtiv razgovor. Tek u zlo doba shvata da mu Predsednik Jova ne odgovara. Osvrne se, pozadi prazno – izgubio je dragocenog putnika. Očaravajući prizor, zar ne? Dobro, ne za motociklistu, on od straha premire. Kraj je srećan – predsednik čitav, samo prašnjav, čeka ukraj puta i puši nišku “moravu”.

Živimo u državi Jugoslaviji, koja je okružena B-R-I-G-A-M-A. Tako u školi lakše pamtimo s kojim državama se graničimo: Bugarska, Rumunija, Italija, Grčka, Albanija, Mađarska, Austrija. Svi smo veoma ponosni na rudno blago i razuđenu jadransku obalu.

Varoš naša je ravničarska. Reke se s proleća izlivaju i poplava nam stiže do kuća. Ujesen košava, zimi visok sneg, s proleća bere se đurđevak u šumarcima, leti sunce žeže. To je kontinentalna klima, uči nas geografija. Bez vodovoda i sa nešto malo kišne kanalizacije – Obrenovac se bori ili sa blatom, ili sa prašinom. U letnje večeri cisterna – prskalica zaliva ulice, da privremeno pokupi prašinu. Dečurlija trčkara za prskalicom – kvasimo noge i gacamo po crvićima od kratkovečnog blata (munjevito se suši).

Subota je pazarni (pijačni) dan, a građanstvo se kupa u parnom kupatilu, u sumporovitoj vodi, koja smrducka na barena jaja. Četvrtkom uveče, u staklene balone opletene prućem, svi točimo banjsku vodu za sutrašnji pasulj, jer voda iz naših pumpi i bunara je tvrda, krečna. Zato ispod svakog oluka burad hvataju kišnicu, za pranje kose i veša. Plavež (šareno rublje) propira se svakodnevno, a beli veš (muške košulje, donje rublje i posteljina) pere se posebno, tek kad se nakupi brdo prljavog. To je čitav poduhvat. Ogromno plehano (limeno) korito puni se kišnicom, dodaje se pepeo od sagorelog drveta i tako nastaje ceđ u koji se beli veš potapa preko noći, da se otkiseli. U rano jutro pali se vatra ispod velikog kazana (oranije/aranije), pa se veš otkuvava. Sledi ispiranje (u vodu je dodat vešplav, čiju svrhu nikad nisam razumeo) i štirkanje u rastvoru skroba, da veš bude čvrst i bez nabora kad se popegla. Pre peglanja veš se obavezno pofajta (nakvasi). Ovo sve veliko je i danas zaboravljeno umeće. Peglalo se crnim gvozdenim (tučanim) peglama, punim žara; povremeno domaćica izlazi na prag i peglom snažno maše, da raspali žar. Nezaboravan prizor su na konopcu za sušenje prostrte košulje, koje prvi mraz pred zoru ukruti, pa rukavi na vetru mašu kao da su navučeni na neke nevidljive ruke.

U istim kazanima svi kuvaju još: pekmez i paradajz za zimu, te peraći sapun od otpadaka masnoće i štajnsode (kamene sode). U njima se, prilikom poseka svinja, topi mast (i prave čvarci), a kuvaju se i đakonije zvane: švargla, džigernjača i kavurma. Za mešanje tih čudesa koristi se veslo, slično onom za čamac, samo manje.

Dani su inače svi nekako nalik jedan drugom, imaš utisak da nema događaja osim smene godišnjih doba. Da li je baš tako?

U Obrenovcu je i novi bickl čudo, a kamoli mali motocikl, skuter, neka preteča “vespe”, kakav imaju braća Babić – Nemanja Jopi i Sveta Kvasac – sinovi fotografa Ljube Babića. Taj skuterčić postaje centar našeg sveta. Voze ga paradno, okupljeni mladići iskaju (traže) “jedan krug”, nekima se i posreći. A kad se svi raziđu, iza “male mašine” (kako je zovu) u barici ostaje razliveno ulje i bezin, koji se prelivaju duginim bojama. U te vanzemaljske šare piljio sam satima. Bile su lepše i od šara u vašarskom kaleidoskopu, koji smo zvali “bioskop”.

Život iskače iz kolotečine i o praznicima, koji se neobično mešaju: jedni su tradicionalni, crkveni, a drugi novi, državni. Skoro se poklapaju: Božić i Nova godina, Uskrs i Prvi maj. Što više praznika, više kolača. U plotove o jednom trošku uplićemo zelene vrbove šibove – i za Vrbicu i za Prvi Maj.

Vašari su, ipak, bez premca: o Petrovdanu i o Krstovdanu. Na livadici tri kola, jedno uz drugo – svakom svira posebna muzika, svako veze svoje, blešte narodne nošnje i niske dukata, “noga zemlju ne dodira”. Pečena ovčetina na panju satarom se falata (seče na komadeške). Ringišpili se vrte. Licitarske raznolije se šarene. Svi se dernjaju, nudeći robu, zabavu i usluge; to se stapa u nerazaznatljivu, zanosnu buku. Prodaju se burad, građevinska drvenarija, alatke od kovanog gvožđa, sve ručne izrade. Muču odvojeni telad i krave, koje odvode različiti kupci. Dečurliju privlače ringišpil, cirkus i strelište. Mene bez daha ostavlja, istovremeno i užasava – razbijanje kamenčine na stomaku atlete, velikim čekićem; to sanjam, posle. Ali, najbolje pamtim kockarsku strast koja te grabi i sažiže. Igra se zvala trange-frange.

Godinama sam žudeo za perorezom sedefnih korica, i baterijskom lampom, tada retkim dragocenostima. A na stočiću za trange-frange – perorez i baterija bili su glavni zgodici. Polje za žetone izdeljeno je na sto numerisanih kvadrata. Tu je i sto numerisanih zgoditaka – sve šarene laže, tričarije. Osim peroreza i baterije. Platiš, žeton staviš na izabrani broj, crnoputi gazda okrene šareni točak sa brojevima po obodu – od jedan do sto. Brojevi su odvojeni ekserčićima. Ptičje pero zaustaviće točak između dva ekserčića, na jednom broju. Ko je taj broj žetonom pogodio, fasuje nagradu s tim brojem. Prosto. Točak se vrti, pero zakačinje ekserčiće, usporava, tebi se usta suše, pero se zaustavlja na broju – koji nije tvoj. Kupuješ novi žeton, ili odustaješ. Iz drugog puta – dobijam bateriju. Ali, želim i perorez. Gubim sve pare. Izgaram od strasti. Kod kuće iskamčim još para. I to gubim. Šta sad? Strast me sažiže. Iskušenje je ogromno. U natkasni (noćnom stočiću) otac čuva nevažeće srebrnjake od 20 i 50 dinara, sa likom Kralja Petra Drugog – oni se u banci mogu zameniti za važeće pare. Ukrao sam i prokockao šaku srebrnjaka. Perorez je ostao neosvojen. Krađa je otkrivena. Pale su teške reči i po koja majčina suza. Nastupilo je vrelo kajanje. Zatim lekoviti zaborav. Život opet nije boleo.

Kad vašar mine, ostane samo nepregledno vašarište pod otpacima. A sve se vrati u kolotečinu.

Početkom zime kolju se svinje – posek je događaj uzbudljiv i strašan. Ne usuđujem se da ga opisujem. Ali, evo, zaričem se – završiću stihove o tome, davno započete, pa kukavički napuštene. Poveriću vam trunku:

Na decembarskom mrazu kazani se puše:
da li se to nad barenim  švarglama,
lelujaju zbunjene svinjske duše?

Neopravdano kukumavče svi palančani na svetu, kako se njima ne dešava ništa. Nama se svašta dešavalo.

Nadleće nas, recimo, avion dvokrilac, “roda”, i baca letke: poziva se građanstvo da šprica kokoške protiv epidemije, ili da glasa na izborima; nešto od toga. Deca jurcaju tamo-amo, kako vetar nosi oblak lepršavih papirića.

Jednog dana, međutim, ispod aviona visi živ čovek, to jest akrobata. Čuveni Aleksić. Dragoljub Aleksić.  Širi ruke kao krila i nadleće varoš zubima okačen o avion.

Dešavali su se još vatrometi. Nošenje Titove štafete. Fiskulturni sletovi.

Ni bakljade nisu bile za bacanje. Na letvu zakucaš praznu kozervu od graška, turiš gužvu kudelje, školski poslužitelj ti kutlačom iz bureta sipa masnu, crnu tečnost (katran?). Baklje se pale, nosamo ih u nečiju čast. Kad se ugase – kući, garav. Retko se kad neko opekao.

Ipak, nepoznati moj čitaoče, neće biti da su to čuda. To su sve, ipak, atrakcije.

Imao sam valjda pet godina. Teča Radisav donosi  mi na dar tri mirisave narandžaste loptice rapave kore – prve pomorandže u mom životu. Banane ću još dugo viđati samo u bioskopu, kako ih guma (kusa u slast) Tarzanov majmun Čita.

Imao sam oko dvanaest kad sam sreo prvu pravu hemijsku olovku svog života. Naš omiljeni čika Roksa donosi iz Amerike: mojoj trogodišnjoj sestri Branki haljinice nacinculirane kao male venčanice, a meni havajsku košulju i hemijsku olovku što piše crno i – o čuda! – ne ostavlja krmače. Imali smo mi već neke hemijske, mogli smo ih čak i puniti u radnjici na glavnoj ulici, ali te su obilato puštale gusto mastilo i krmačile nam sveske. A ova moja pisala je tanušno, otmeno – zadivljujuće. U školi su se okupljali da je vide. Samo iz moje ruke. Štedeo sam je da mi što duže traje, ali – avaj – jednom se morala potrošiti. To je bilo bolno. Čuvao sam je i praznu, dugo. Havajsku košulju sam valjda nosio, ali ta hemijska, eh…

Ipak, i pomorandžice i američka hemijska – bile su samo velike atrakcije.

E, ovo je vrlo neobična pojava: iste školske godine pohađam prvi razred Gimnazije, pa potom šesti razred Osmoletke. Čudo ili atrakcija? Ni jedno ni drugo. To je prva od mnogih reformi školstva, koje je naš naraštaj istrpeo tokom školovanja. Do polugođa (zimskog raspusta)  postojala je četvororazredna osnovna škola i osmorazredna gimnazija. E, onda su prosvetne vlasti to prekrojile: četiri razreda osnovne škole i četiri niža razreda gimnazije – sačinjavaće Osmoletku. Gimnaziji će ostati ona četiri završna razreda, samo će se nekadašnji peti, šesti, sedmi i osmi razred zvati: prvi, drugi, treći i četvrti. Nije školstvo mačji kašalj!

Pravo čudo je rođenje moje sestre Branislave. Imao sam devet, moja mati Vukica trideset devet. Bila je čvrsto uverena kako su joj prošle godine kad se dobijaju deca. Po nagovoru nane Ljubice, saletao sam je da nam rodi bebu. Vukica je kasnije govorila kako se Branka rodila zahvaljujući meni i Ruži babici (koja je navaljivala sa svoje strane). Beba je bila crnpurasta dunda (buca) sa ufrćkanom kosicom i rupicama na obrazima. Sviđala mi se. Mislim da nisam bio ljubomoran. Ili bar ne mnogo.

Da li je bilo još nekih izistinskih čuda?

Pa, svakako ne pretvaranja žapca u princa, ili letenja na ćilimu, ali ovozemaljskih čuda, zapravo je  bivalo…

JEZIK NAŠ NASUŠNI

Lale Rašin u Obrenovcu je mogao čuti živopisan jezički šareniš. To ga je opčinjavalo od malih nogu.

Poslovice i narodne izreke behu utkane u svakodnevni govor. Da ne budemo alavi opominjali su nas rečima: sve je sito, samo oči nisu. Kad smo iz tanjira birali meso, a izbegavali povrće, rekli bi: kupus baje, a meso nestaje. Kad bih kliknuo da sam nešto zatureno pronašao, otac ne bi propustio da progunđa: našla baba sikiru ‘za vrata. Na poziv da mi nešto pomogne (a on baš  bistri novine), odgovarao bi: sa’će Sinđa da nacepa drva. Neka rođaka kolutala je očima, k’o udova žaba. Ako nešto ne poslušam – mogao bih lako uz prut igrati pipirevku. To je, inače, naziv jednog kola (narodne igre). I, zbilja, ako te, zbog smucanja po opasnim poplavljenim livadama, majka švićka prutićem po golim listovima, ti skakućeš kao jarčić – igraš pipirevku. A kad su počeli da nas same puštaju leti na Savu, pratilo nas je obavezno upozorenje – “Nemoj da se udaviš”. Poslušno smo odgovarali – “Nećemo”.

Moja nana, Prečanka (Vojvođanka) redovno je fruštukovala (doručkovala), često je prala firange (zavese), a ja sam – po njenom mišljenju – uvek sedeo k’o đavo na džombi. Uveče nanu nagovaramo da ode u krevet, jer joj se od pospanosti oči same sklapaju, a ona nam odbrusi: tako kod nas glede. Njen izveštaj o nekom ostarelom rođaku glasio je ovako: “Znate Timu, or’o bez konja, a sad ga mo’š dalje gurnuti neg’ poslati!” Može li se slikovitije i kraće?

Osetljive prirode, nisam voleo izreku Podaj slepcu kobasicu, on će reći – kriva je. To se govorilo kad  neko zakera i svemu nalazi manu. Dobro, ali zašto im za rđav primer služi slepac? Bio sam zdušno na strani slepca,  što opipava put štapom i prosi – njemu treba pomoć, a ne takva jetka zamerka.

Mnogo više sam voleo priču gde prosjak-lutalica biva dosetljiv, pa se sit najede kod škrtih domaćina. Udele njemu komadić hleba i komadić sira. On mudro pojede hleb, a  malo sira ostavi – “Dobri ljudi, dajte malo ‘leba, da pojedem ovo malo sira!” Daju mu. Njemu sad kao pretekne hleba. Zamoli malo sira da pojede “ovo malo ‘leba”. I tako, sve po malo ‘leba, malo sira – moj ti se prosjak sit najede. Divno, zar ne?

Naša prva susetka, stara Jermenka Varsenija Bagdasarjan (posrbljena Bogosavljević), udova bakalina Ćire (Kirkora), kao dete izbegla iz domovine pred turskim pokoljem, nikad nije potpuno ovladala srpskim. Govorila je “grašaka” (umesto graška), “čude i jade” (umesto čuda i jadi), “magareti šala” (umesto magareća šala). Obožavao sam da je slušam. I uopšte.

Naše komšinice, žene oficira, na pijacu su išle u šlafroku (kućnoj haljini) i sa papilotnama (viklerima) u kosi; one su nam donele ijekavski govor iz rodne Like i Bosne. (A šlafrok su, uzgred budi rečeno, nosile i jabuke, isečene na kolutove, pa pohovane – to su takozvane jabuke u šlafroku, sad potpuno iščezli slatkiš.)

Moja mati Vukica krojila je i šila vešto, što beše dragoceno u ono vreme, kad još nije bilo konfekcijske odeće, a ni rafovi u dućanima nisu se slamali pod tubama štofova i drugih tkanina. Uz šivaću mašinu “Singericu”, Lale Rašin slušao je čudesne reči: grombi, cvilih, cuger, gabarden, tropikal, falte, brustne, ibrišim, cigovano, cvišna, cic, ful, porhet, amerikan, lihtgrao, fircanje, špulma. Usput, siguran sam da niste čuli za pojavu zvanu prevrtanje odeće. Vodim vas na kraći izlet…

… Oskudica je na sve strane, pa se naše majke dovijaju. Predratna odeću prekrajaju nam u pantalonice, kaputiće. A pravi krojači umeju da prevrnu izlizan zimski kaput, čak i celo muško odelo, na kom su se kolena i laktovi “usijali”. Prvo sve skroz rasparaju, pa ono što je bilo iznutra – naličje – obrnu da bude lice. Tek uštopana rupica od dugmeta, ili “ožiljak” od malog džepa (onog za belu maramicu) – izdajnički otkriva da je odelo prevrnuto.

U jeziku je, bogami, čučalo trista čuda.

Muškacona. Za neku Obrenovčanku mama priča kako se podgojila, a bila je feš k’o muškacona. Šta li je to? Cona je nadimak za Spomenke. Muška Cona? Ne zvuči li to pomalo sramotno? Kasnije saznajem – muškacona je kolač (vrlo se prosto mesi, možete proveriti). A pomenuta Obrenovčanka je nekad bila tanušna i vitka – kao taj kolač.

Mustra bečka. Podrugljiv izraz za osobu izveštačenu, sebeljubivu, nafrakanu i razmaženu, koja se razmeće svojim izgledom, manirima, odećom…

Nemojte se ženirati – govori mati gošći, služeći je kolačima. Zašto da se žena ne ženira? I na koji način se to ženira? Nisam pomišljao da nam je ženiranje ušetalo iz francuskog jezika – naša gošća se to pravila fina, a mama ju je nagovarala da se ne ustručava, nego da se posluži.

Uživajmo malo u banatskim anegdotama o Srbima i Švabama, nemačkim naseljenicima iz vremena kad je Banat bio u sastavu Austrije. Anegdote je donela nana iz zavičaja. Mene iznenađuje i zadivljuje što u našoj anegdoti Srbin češće ispada tupav od Švabe. U evropskim dvonacionalnim šalama obično je obrnuto – domaći čovek je bistriji od tuđina (čak i kad mu je prijatelj i sused). Elem, banatske šale…

Kaži, Švabo, ono što si već kaz’o! Srbin je u poseti kod prvog komšije Švabe, ovaj ga ponudi štrudlom. Srbin, po običaju, prvu ponudu odbija, da nedajbože ne ispadne gladan i alav, a potom očekuje uobičajeno (srpsko) nutkanje. Švaba, međutim, odbijanje uzima zdravo za gotovo – komšija Srbin štrudlu neće, u redu, ne nudimo ga više. A Srbinu štrudla miriše, miriše. A opet nije red da se posluži neponuđen. Na mukama je, pa mu se otme ono nezaboravno – Kaži Švabo ono što si već kaz’o.

Druga pričica, po istoj mustri, meni još milija. Švaba preko plota gleda: Srbin naslanja merdevine na ćošak kuće, one se klate – što se kaže – na božjoj veresiji. Pa Švaba dobronamerno opominje – neka Srbin čvršće prisloni merdevine. Tvrdoglavi i sujetni Srbin odbrusi – Moja kuća, moje merdevine, penjem se kako ja hoću. I gekne (tresne k’o dulek).

Bilo je još smešnih reči i pričica…

Kad sam jela pošla sira, pa nisam ni gladna. Neka  torokuša – koja prosto sama sebi upada u reč – odbija ponudu domaćice da nešto čalabrcne. Hoteći da kaže – “kad sam pošla, jela (sam) sira”, njoj se, brzopletoj, omakne – “Kad sam jela, pošla sira”. To mi je bilo neodoljivo smešno.

Puto, najo, japaši me. Majka ne razume šta joj  sinčić govori, tepajući. A on se siroma’ prejeo, pa traži da mu naja (majka, nežno) otkopča pantalone koje mu stežu stomačić. Pukoh, najo, raspaši me. 

Memili, gamili, sugamili. Zvuči kao čarobna formula mađioničara. A nije. Po Prvom svetskom ratu Srbiji pripadnu neke od južnih teritorija koje su bile pod turskom vlašću. Tu mesto dobija učiteljica sa srpskog severa. Početak školske godine. Novi sunarodnici govore nama neobično. Đačić izostaje sa nastave, sutradan – eto ga. Zašto juče nije bio? On objasni “Me mili”. Memili? To učiteljica ne razume. Đaci priskaču upomoć “Ga mili”. Učiteljica ne razume ni gamili. Đaci se upinju – “Su ga mili”. Sugamili? Učiteljica diže ruke. Ali, kad se saživi sa sredinom – kašće joj se samo. Me mili – mili me, kupali su me. Ga mili – kupali ga. Su ga mili – mili ga, kupali ga. Da li je neko negde zbilja tako govorio – ja to ne znam; znam da sam tu pričicu čutu od majke veoma voleo. I, evo, zapamtio.

E, samo još ovu, pa kud puklo.

Curica nosi korpu trešanja. Usput ih jeducka, ali birka – “Ova je usrana, ova je upišana” – gura u stranu neugledne, a uzima najkrupnije. Kad takvih nestane, prelazi na  žgoljavije – “Ova nije upišana, ova nije usrana”. Malo po malo, za “neupišane i neusrane” proglasi i one kvrgave i smežurane, te kući donese praznu korpu.

Ove šaljive medaljone ni u jednoj knjizi nisam sreo, pa – eto – neka ih bar ovde, šteta da se bace.

Cirkusi nam donose dah (i govor) nepoznatih predela. Imaju i neke olinjale zveri, koje inače viđamo samo po knjigama, ili u bioskopu. Direktor cirkusa mami publiku živopisnom mešavinom jezika. Jednu takvu govoranciju pamti moj prijatelj Žika Jovanović…

“Poštovani publikum, navali, navali. Za koji minut počinje veliko gala prestavo. Koj ima glavo plati dve banke, koj nema glavo – gleda fraj. Dame i gospoda, tamo otpozada imate neviđena menažerija. U prvo kafez vidiš jedno afrikansko higijena, kopa živo mrtavec i pojede ga zajedno s koskami, daskami i pantalonami. Samo platiš dve banke i ništa ti nije. U drugo kafez vidiš jedno orijaško carska zmija iz južnoamerikanska džungla, od glava do rep sedam meteri, od rep do glava osam meteri, četiri puta godina star, svega 60 meteri, šes’ dana jede da, šes’ dana jede ne, rani se s pilićovima i zecovima i ništa mu nije. U treće kafez vidiš najopasniji zver za ženjen čovek s prazno glavo – zver sa devet jezik, as nema rep. To je ono aždajo iz Nojev kufert, što ga sveti Đorđe ufatio i ubio s pušakmi i topami, a njemu nije ništa – to je keva od moja žena, moja tašta! Ha-ha-ha! U četvrto kafez vidiš jedno veliko razgledalo, i u njemu bezrepna mečka što viče vau, vau i što vas zafrkava – original slika za vaša prilika. Samo platiš dve banke i ništa ti nije!”

Obrenovački nadimci nisu bili manje živopisni: Štipara, Binje, Pikula, Škuja, Parapika, Gevilo, Pitać, Bljaja, Capula, Piota, Torta, Đuzla, Janda, Đarika, Mile Bridž i Mile Kobila.

Svi dečaci u Obrenovcu, po ugledu na mladiće, brojali su: jedan, dva, tri, čet’ri, pet šest, ziben, osam, itd. Kajna je bila banka – novčanica od deset dinara. Zadnjica – kanta. Glava – tintara. Il’ si lud, il ti noge smrde – opaska je na nečije bleskasto ponašanje. Na pitanje “Šta se daje u bioskopu”, odgovarali smo kikoćući se – “Suva krpa na dnu mora” i “Tajanstveni prdež u fenjeru”. U lakim prepirkama redovno se čulo “Ako ti je krivo, popi’ konjsko pivo”. To nisam razumeo. A onda sam pred kafanicom “Valjevo” ugledao prizor, koji me je prosvetlio: gazda (kočijaš) cuga raki’cu, konji upregnuti u špediter čekaju ispred. Jedan konj mokri, dugo – pod njim se žućkasta bara penuša, kao kad pivo toče u kriglu”. To li je znači konjsko pivo?!

Kad protivnik u igri klikerom gađa kliker, ili rupu, ometamo ga bajalicom – “Aši, maši, pa promaši – tu baba bela zakopala kera”! Na betonu krhotinom crepa povučemo crtu i igramo krajcarice – ko paricu baci najbliže crti, osvaja ostale parice. Kad parica odleti daleko u stranu, kažemo – otišla u fijumu. Sledi moje tumačenje tog izraza. U Prvom svetskom ratu srpska vojska u pobedničkom pohodu dopire do luke Rijeka, koju Italijani zovu Fiume (što znači – Reka, Rijeka). Za seljake-ratnike iz Prova ili Brgula to je negde iza kraja Sveta. Tako je i naša zalutala parica odlazila bestraga, u fijumu. (Ako kogod ima bolje tumačenje, neka mi se javi!)

Da bismo sekirali devojčice, popevali smo: “Bila jedna bašta, i u bašti klupa, i na klupi četka, da ti pričam ispočetka? Bila jedna bašta, i u bašti klupa, i na klupi četka, da ti…” Postojala je još jedna takva pesmica – “Bio jedan pas, i uj’o kuvara i kuvar uzo nož i odsek’o mu nos; i došli drugi psi i iskopali grob i digli spomenik na kom je pisalo: bio jedan pas i uj’o kuvara, i kuvar uz’o nož…” Od tog besomučnog ponavljanja nije se znalo kome će prvom pozliti: onom kog treba izludeti, ili “izvođaču radova”.

Neke reči zvučale su zagonetno, a izazivale su i nesporazume. Sve ptičice izgore. Srpkinjice budorna. Ako čuje sreda, iskuljaće creva. Kupi me, gospoja!

Zašto bi gospoja, moja mati – jer to se dešava pred našom kapijom – trebalo da kupi crnpurastu ženu sa obramicom i dve kofe pune kupina? Otvaram zagradu…

… Posle Drugog svetskog rata, nove vlasti prekrstile su naselje kućeraka na Šabačkom putu: Ciganska kolonija ima se napredno i socijalistički zvati – Muzička kolonija. Odatle potiču svi posavo-tamnavski muzikanti, koji sviraju po svadbama i krčmama; a njihove žene rade po varoškim kućama – najčešće kad se pere “veliki veš”. Leti, te naše pralje beru kupine od kojih se pravi sok, slatko i vino; po čašicu kupinovog vina dobijamo o praznicima. Ja pogrešno čujem – “Kupi me za staro, gospoja!” A to je zapravo ponuda trampe: da gospoja dadne iznošenu odeću, a dobije kupine. Kupine, a ne kupi me! Kupine za staro, gospoja. (Usput, takvih kupina još ima, van grada, u trnovitom žbunju. Ko ih – po cenu da se malo izgrebe – obere svojom rukom, uveriće se kako su mnogo ukusnije nego one gajene, s pijace. Ove sitne su prave.)

… Zatvaram zagradu i nastavljam gde sam stao.

Ogrebem koleno, teše me u šali: na psu rana, na psu i zarasla. Mene to vređa, ja sam ipak ranjenik. Moja nana dodaje veselo: ako čuje sreda, iskuljaće creva. Ne verujem baš u to, ali brzo se preslišavam koji je dan –  kuljanje creva baš jezivo zvuči. Samo, zašto sreda, a ne petak, ili utorak? Razjašnjenje stiže docnije. U ovoj izreci sreda ne predstavlja dan u nedelji, nego sredinu, sredinu tela, stomak, a tu se nalaze, je li, creva. Kad neko kuka zbog beznačajne povrede, tako mu se rugaju – ako čuje sreda, iskuljaće (ti) creva.

Čujem nečije pevanje “Srpkinjice budorna, kao što si uzorna”. Šta je budorna/budoran? Kakva je to osobina? Odgonetka je razočaravajuće obična: budorna je budi orna (raspoložena za rad, poletna). Radi lakšeg pevanja skraćeno je na bud’.

Pesmica o “izgorelim” ptičicama potpuno me je zbunjivala, pa i do suza dovodila. Ptičice izgore i lete do mora, valjda da se u vodi ugase – pa, strašno. Kako se uopšte o tome može pevati? Utešili su me – ptičice ne izgore, ptičice su iz gore (planine, šume), žive u gori a na more idu, valjda kao i mi, da letuju.

Na ulici narod viče iza glasa “Trst je naš” i “Pela džukela”. Mama me ne pušta u gužvu. To je neka politika: jadransku luku Trst, krajem Drugog svetskog rata,  zauzela je naša (Titova) vojska, međutim svetske sile Trst  dodeljuju Italiji. A mi se bunimo. Ne pitajte me ništa dalje. Imam u rukavu onu čuvenu “vađevinu” odraslih o odrastanju i razmišljanju, kad će se sve “kasti samo”.

Sa radija (a radio je posebna priča) čuje se: Anojrin Bevan, Trigve Li, Čang Kaj Šek, Sing Man Ri, Dien Bien Fu, demarkaciona linija, repatrijacija. Nemaš pojma šta znači, ali zvuči fantastično!

Jezik je za mene bio čudo nad čudima. Šta mislite koliko sam, eh, zaboravio, kad sam ovoliko zapamtio?!

IGRE, IGRAČKE, KATKAD I PLAČKE

Naše igračke bile su ručni rad. Recimo praćka. Sa očevih cipela odsečeš jezik po cenu batina, odsečeš rakljicu s vrbe i – najteži deo – nađeš dobru gumu za pogonsku snagu. Kamionske stare gume nisu rado sečene – u njima su šoferska deca leti uobraženo plutala Savom; behu to najveći i najudobniji kolutovi za plivanje.

Recept za pravljenje telefona: 4-5 metara kanapa, krajeve provući kroz probušene poklopce od imalina – to su slušalice. Sagovornici mogu razgovarati iz sobe u sobu, toliki je domet telefona.

Recept za tenk: drveni kalem od konca nareži po ivicama zupčasto. Kroz kalem proturi gumicu za tegle, jaču. Jedan kraj gumice okači o ekserčić zakucan u nazubljeni točak, a drugi kraj prodeni kroz kolutić sapuna, pa natakni na prutić pedalj dugačak. Prutićem gumicu dobro uvrtljaj, ali pazi da ne pukne. Spusti tenk na tle i – gle – on se kotrlja. Savršena igračka.

Vežite me, ili ću opisati i pucaljku od zove. Niste me vezali? Ko vam je kriv?!

Zova ima debelu srčiku (srž) koja podseća na mek stiropor. Srčiku istisnuti šrafcigerom. Dobili smo šuplju drvenu cev. Deljemo drveni klip – koji se u cev može tesno uvući. Pucaljku i klip podmažemo sapunom. Parčence kudelje – vodoinstalateri njom zaptivaju spojeve cevi – kvasimo pljuvačkom i valjamo između dlanova, dok ne dobijemo čvrstu kuglicu. Taj metak nabijamo u vrh pucaljke. S druge strane nabijamo klip, prislanjamo ga uz trbuh i rukama pucaljku snažno privlačimo. Unutra, klip sabija vazduh. Vazduh se stiska jedno vreme, a kad mu postane tesno, uz pucanj izbacuje kudeljni metak. To je pucaljka od zove, preteča vazdušne puške. Hvala na pažnji.

Ne znaš je li ove igračke zanimljivije praviti, ili se potom njima igrati. Verovatno je pravljenje zabavnije.

E, kad ti igračke dosade, prelaziš na: žmurke, robova kale, krrr-du (kauboja i Indijanaca, ili partizana i Nemaca), lepih slika, starog čike i druge igre. No, to su sve bezazlene igre, a nas su privlačile one pustolovnije, pa bogami i opasnije.

Junačili smo se ko će prvi s proleća da se izuje bos. Pobeđivao je maleni, žustri Jezda sa Zabrežja. Kroz sveže jutro bosim tabanima krckao je tanušnu ledenu koricu poslednjeg martovskog mraza; a mi smo mu se divili. I zavideli.

Ko sme preko tesnog železničkog mosta, gde – ako naiđe “ćira” – jedva ima mesta za voz i za budalu koja prelazi? Retko smo se na to odlučivali.

Ko će da otvori sezonu kupanja na Kolubari?

Najčešće smo se čoporativno kupali u kubicima – rupama odakle je vađena zemlja za dolmu (nasip), da nas brani od poplava. U tim velikim barama voda se zagrevala ranije od rečne vode. Bila je blatnjava, žućkasta. Osušena  ilovača na kragnama naših košulja izdavala nas je majkama, pa se po kućama uz vrbov prut igrala pipirevka.

Dečaci su se nadmetali u veranju na vrhove lipa i oraha; često je pobeđivala vižljasta Vera, sestra našeg starijeg druga, Miše Đuzle. Ko se ne vere, ne može pasti; i obrnuto. Oko nas je pune ruke posla imao čuveni čika-Rajko iz Belog Polja, koji je bez greške nameštao uštuknute (iščašene) zglobove ljudima i stoci. Povređene su – u pratnji mrkih roditelja – fijakerom čika-Rajku prevozili: Voja Pakaški, Luka Kanački i Pera Džana (nadimak zaslužen odanošću rakiji džanarikovači). Upražnjavajući sportske discipline: skok s tavana s kišobranom i bez kišobrana – više puta sam bio pacijent čika-Rajkov.

Mene roditelji nisu batinama vaspitavali, ali kad bih prekardašio, sledila je pipirevka. Najviše pipirevki odigrao sam zbog zabranjenih igara municijom zaostalom iz rata. Kamenom smo odglavljivali zrno iz mesingane čaure, isipali mrki barut, a zrno držali nad vatrom mašicama (sprava slična roštiljskoj hvataljci za ćevapčiće). Iz zrna bi isticalo rastopljeno olovo, ostajala je šiljata bakarna košuljica, savršena za vrh strele. Majke su nas uzalud upozoravale kako ćemo ostati “bez očiju, ruku i nogu”. Igrajući  pipirevku, zaklinjao sam se kako “neću nikad više, joj, mamice”. Nikad više do sledećeg puta, čim se švićkanje zaboravi.

Moja družina imala je sreće, neki nisu – Laza Tomanić iz Rvata ostao je bez noge od bombe, a našem komšiji Nemanji Vreljanskom zapalile su se table baruta u nedrima, pa mu je podbradak ostao srastao uz prsa; zbog toga je dobio nadimak Štuka.

Barut su u školu donosili đaci što žive blizu ciglane, gde su Nemci lagumirali municiju. Barutne table ličile su na tanke, blede čokolade – ižljebljene na kvadratiće, da se (valjda) lakše lome. Ako se tabla baruta – veličine čokolade “Zvečevo” od sto grama – stavi na furunu bubnjaru koja zagreva učionicu, neće se ništa desiti do trećeg časa. A kad se zagreje, barut ne prasne, nego munjevito tinja i šišti. No, i to je dovoljno zastrašujuće. Još ako čas drži neka nastavnica – eto vriske. A mi (dečaci) smejemo se “k’o ludi na brašno”.

Ne ponosim se tim igrama, ali ih pominjem, jer  dugujem ovo priznanje.

***

Još jedna od klasičnih ručno pravljenih igračaka. Sveta krpenjača. Nema pisca koji je ne pominje, ali moram i ja. Fudbal je za mene bio i ostao više od igre. A krpenjača i naduvana svinjska bešika preteče su prave lopte.

Eh, a kad je u Preki Šor uletela skakutava, šarena gumena lopta, i to pravo iz Londona. Očev prijatelj (kum?) putovao je službeno u Englesku, a moj otac ga je verovatno zakleo da se ne vraća bez lopte. Postao sam slavan. Pošto nisam vaspitavan u sitnosopstveničkom duhu, a nisam takav ni po duši – loptu su šutirali svi. Ona je letela dok se nije natakarila na ekser. Smrt lopte opire se opisu, i bolje, jer opisivaču – srce bi moglo lako da stane.

***

Bio sam odličan Indijanac, nepronalaziv tokom žmurke, dobar klikeraš, spretan sa dugmićima, prvorazredni plivač, vešt mačevalac, verao sam se kao veverica, ali kao fudbaler, nažalost, bio sam – dunster. Dobro, preterujem. ‘Ajde ovako – bio sam još malo pa osrednji. A sanjario sam da letim po igralištu kao “vila zelenog polja”, kako je novinar-poeta Ljuba Vukadinović zvao Miloša Milutinovića. Eh, dosta o tome – opominje me moje staro srce. Dobro, preterujem. Još malo pa postarije.

Fudbalu se može pripadati celim bićem na više načina. Skupljaš sličice fudbalera. Navijaš na utakmicama. Čitaš sportsku stranu u “Politici”. Znaš sve rezultate reprezentacije i “Zvezde”. Poznaješ slavne igrače. Putuješ s njima istim vozom. Dobijaš razglednice od reprezentacije i to iz Azije!

Polako, trčim opet pred rudu…

Obrenovački klub je “Radnički”. Bora Kostić iz “Radničkog” prelazi u “Zvezdu”. Naš čudesni Buša Josić  daje golove preko glave, makazicama. Brani Kaca (Kalacanović). Bek je Aca Rogonja – kasapin, pravi, koji  radi u kasapnici; on ume da šutne loptu pravo uvis, takozvanu “sveću”, što publika propraća usklikom “Sretna slava, domaćine!” Jak šut ima i blizanac Borin, Voja Kostić. Tu su još: Peja, Riđa, Piota, Luksi, Bobi Žvala, Aca Hristić, Stanko Pop, Ruskić (sin prote Semjonova, ruskog emigranta); nešto kasnije i Tancija. Nezaboravan tim. Na poluvremenu možeš da ih pipneš. I svi te poznaju, bokte, znaju da si Lale Rašin.

Utakmice gleda i moja mati, sportskog duha, pre rata vežbala je u “Sokolu”, a okušala se i u hazeni (to je veliki rukomet, igran na fudbalskom igralištu).

Otac mog druga Milenka, Boža veterinar, neobičan čovek, ponese Milenkov đački rečnik, pa nas na poluvremenu ispituje nemačke reči, što uveseljava okolinu. Milenko i čika Boža kumovali su mojim najvećim fudbalskim doživljajima. Ali, to zaslužuje posebnu, celu priču.

Milenkov ujak, poznati ekonomista doktor Voja Kravić, blagajnik je Fudbalskog saveza Jugoslavije. Svom sestriću Milenku i zetu Boži obezbeđuje besplatne karte za međunarodne utakmice. Da meni ne bi rasle zazubice, uja Voja dodaje katkad po dve karte za mog oca Rašu i mene.

Put u Beograd na utakmicu je prava ekspedicija. Idemo na ceo dan. Nosimo po pečeno pile. Jutarnjim “ćirom” do Čukarice, pa tramvajem (četvorkom?) do Železničke stanice. Tu presedamo na dvojku, silazimo kod Kalemegdana, obilazimo tvrđavu, posećujemo Zoološki vrt. Oko podne prelazimo u restoran “Park”. Očevi poručuju svima po supu i salatu, a jedemo naše piliće. Potom dvojkom do Slavije, pa presedamo na devetku do Autokomande. Na stadion JNA stižemo taman na predigru – igraju podmlaci. Mesta su nam na “zapadu”, nema šale. Posle utakmice peške do Stanice. Sutradan sve to prepričavam družini. Niko mi ne veruje. A ja, evo, i danas pamtim, na primer, dva čehoslovačka igrača, ono kad smo s njima igrali 1:1. Popluhar i Masopust. Pa nek vide sad neverne tome!

Jednog leta (mojih jedanaest godina) idemo prvi put na more, u Makarsku, otac i ja – mati ostaje da čuva moju sestru Branislavu, još malenu za tako dalek put. Naš vagon skoro prazan, skupa je prva klasa. A sve udobno i luksuzno – bordo pliš, politir, blistav metal. Ja krećem kao u toalet (WC), ali više da procunjam. Kod susednog kupea oduzima mi se dah – kroz otvorena vrata vidim Bearu, Velikog Vladimira, golmana reprezentacije, pantera u ljudskom obličju, paradera koji pri izvođenju slobodnih udaraca ne postavlja “živi zid” da mu ne smeta, uz objašnjenje da ko nije u stanju odbraniti udarac sa dvadesetak metara, taj ne treba ni da staje na gol! Beara na dva koraka od mene. Oteturam do oca, moljakam da pođe i upozna me s Bearom, mene je sramota. Otac izuven, opružen na tri sedišta, čitucka knjigu. Izgovara ono poznato “Sa’će Sinđa da nacepa drva!” Neka samo lepo priđem, predstavim se i kažem kako želim da se upoznamo. Prosto. Jes’ vraga prosto! Bearina žena vadi nešto iz kofera. Beara me opazi, oduzetog. Osmehne se, posadi me na sedište. Da li se sećam šta se tu odigralo u narednih pet minuta? Ne, to beše čisto bunilo od sreće.

Posle mi, naravno, opet niko nije verovao…

***

Jeste li čuli za pokret nesvrstanih? Niste. Nama su o tome drobili stalno, nisi mogao da ne upamtiš. Rusi i  Amerikanci nisu bili u ljubavi, naprotiv. Rusi su oko sebe okupili jedne zemlje, Amerikanci druge zemlje. Novine su pisale o gvozdenoj zavesi između Istoka i Zapada. Ja sam jedno vreme mislio da su zbilja spustili neku džinovsku zavesu od gvožđa. E, Josip Broz Tito okupi onda afričke i azijske zemlje kao neki treći svetski blok, koji neće da se svrsta ni istočno, ni zapadno, nego će da živi negde nasred srede, u miru. Ali, pustimo politiku, dosadna je. Ne bih ja nju ni pominjao da Tito – kao znak prijateljstva – u Aziju nije poslao našu fudbalsku reprezentaciju. Vođa puta je bio onaj dobri uja Voja. Pa Milenku i meni iz Burme stigne po razglednica – imena naša, adrese naše, a pozadi pozdrav iz Burme i potpisi, tačno ovako raspoređeni…

Beara
Stanković    Crnković
Čajkovski    Horvat    Boškov
Ognjanov    Mitić    Vukas    Bobek   Zebec

E, sad su neverne tome morale da poveruju!

***

Sa razglednicom iz Burme ništa se nije moglo porediti. Možda samo jedna igračka iz snova. Vazdušna puška.

Na vašaru, godinama me najviše privlači šatra gde se u mete gađa vazdušnom puškom. Pogodiš gvozdenu glavu đavola, ona klizne niz šipku, udara u gomilicu sumpora i izaziva gromki prasak. I zamiriše sagoreli eksploziv. Odricao sam se svih ostalih vašarskih mamipara, da mi više para ostane za strelište. Bio sam valjan strelac. Ali, nikad se nisam sit napucao, jer nije bilo tih para koje bi moju nišandžijsku žeđ utolile.

Priča se nastavlja u Valjevu. Moj stric rukovodi streljačkom sekcijom u Pošti, pa može kući doneti vazdušnu pušku i velike kutije sitnih olovnih metaka, “dijabola”. Konačno sam mogao pucati do mile volje. Imao sam osam-devet godina. Nedeljna šetnja po obližnjem brdu zvanom Pećina. Na terasi “Zdravljak” svi piju malinov sok, pivo i kafu, a ja s puškom odlazim za svoj groš. Nemilice trošim “dijabole”,  obaram šišarke. Sve dok nisam opazio ptičicu nežnih boja, senicu. Pretvaram se u lovca. U divljaka. Ko zna kakvi drevni nagoni katkad upravljaju nama. Senica je letuckala s grane na granu – nisam uspevao da je pogodim. U bunilu od lovačke strasti, jurio sam je po čitavoj Pećini. Najzad, valjda iz pedesetog puta – pogodak. Divlja sreća pobednika.  I odmah potom – udar užasa: senica leži na suvim četinama, sićušna kap krvi blista joj na kljunu. Ubio sam je ja lično. Divlji lovac je tad pobegao u tamne dubine poraženog dečačića. Lekoviti zaborav to je prekrio, ali ne zauvek. Ne bih ovo pisao da jeste.

***

Za još jednim praskavim oruđem žudela je moja duša. Reč je o prangiji.

Prangija je gvozdeni valjak, šupalj, sa debelim dnom. U rupu ulazi odgovarajući klin. Oba dela drži jaka, savijena žica. Prangiju puniš glavicama palidrvaca, klinom tresneš o nešto tvrdo, klin udara u ekspolozivno punjenje i ti dobijaš očaravajući prasak. Prangije su bile visoko cenjene i retke. Brat od tetke, Zdravko, u fabričkoj radionici gde šegrtuje, napravio mi je “profesionalnu” prangiju, na kojoj su mi svi zavideli. Snabdeo sam se šibicama. Beše suton. Drugara ni od korova. Prangijom  zviznem o gimnazijsku ogradu – bum jedanput, bum dvaput – a onda se zaori dreka: “Stoj, predaj se!”. Iza ćoška istrčava uzrujani milicajac (policajac) i otkopčava futrolu s pištoljem. Posle trena skamenjenosti, strugnem. On za mnom. Urla i vitla pištoljem. Prestravljen, zaždim preko crkvene porte, nisam se zaustavio do žbunja uz Kolubaru. Mrak. Milicajca nema. Srce bubnja. Polako se priberem. Izokola, preko komšijskih plotova, dobatrgam se kući. Grunu mi suze i odmucam nekako šta me snašlo. Zašto me je milicajac besomučno ganjao? Otac, katkad suvoparniji nego što očekujem, umesto da me uzme u krilo, odbrusi: “E, mamlaze, kud nađe da pucaš baš kad je umro Moša Pijade?!”

Radio je gudio upravo o tome. Posle, tužna muzika. Moša Pijade je bio visoki državnik, blizak saradnik onog nesvrstanog Tita.

Prangijao sam ja i posle, ali nije to više imalo onu slast. Svet odraslih ponekad je bio tako nejasan…

NIJE ŽIVOT ŠTO I POLJE PREĆI

Nije. Ne samo što to nadahnuto tvrdi pesnik Boris Pasternak, nego što to svi kad-tad osetimo. Čak i u detinjstvu.

Nisam podnosio da me raspilavljene “tete” cmaču, to su za mene bile teleće nežnosti. Kad dođu gosti, mrzeo sam: da sedim mirno, da učtivo odgovaram na glupa pitanja (“koga više voliš, mamu ili tatu”), da se smeškam na kvazi-šale (“imaš li devojku”), i uopšte da budem bezrazložno ljubazan prema osobama koje me ič ne zanimaju. Nisam voleo  matrosko odelo (prepravljeno od neke majčine teget suknje), jer sam morao paziti da ga ne uprljam, ili nedajbože poderem. Kosa mi se dizala na glavi (kad nisam bio ošišan “nularicom”) od jedne rečenice: nešto ne mogu da pronađem, pitam gde je, majka redovno odbrusi “tamo gde si ostavio”. Najviše sam mrzeo da ugledne varošane pozdravljam sa “ljubimruke”. To mi je zvučalo potpuno blesavo. Zar nije dovoljno “Dobardan”, ili skraćeno “Bardan”, ili samo “Dan” (uz neznatan osmeh,  koji ne košta ništa). A pravi užas me spopadao, kad mi – oznojenom u igri – moj brižni otac donosi suvu majicu, da se ne razbolim, pa mi se svi prisutni smeju. Nepodnošljivo poniženje.

Kako se izboriti sa ovim nedaćama? Roditeljima ne bih ni umeo razložno objasniti svoje otpore. A i kako bi to oni dočekali? Najverovatnije na rogulje (drvene vile za seno).

No, teleće nežnosti postepeno su prestajale same od sebe, kako sam rastao. Protiv uštogljenog ponašanja pred  gostima – digao sam bunu. Razjapio sam usta kao blesan i stao pokazivati polusažvakanu rusku salatu, kreveljeći se:”Nja-nja-nja!”. Prizor je bez sumnje bio odvratan, popio sam grdnju i po, ali su me posle slali u dvorište, kad primaju goste. Bravo ja!

Od matroskog odela odbrane nije bilo, sve dok mi nije omalilo. Ali, deca brzo rastu, zar ne?

Od onog živcirajućeg “tamo gde si ostavio” – odbrane nije bilo uopšte. A kako u o p š t e čovek može znati gde je nešto ostavio, ako ga upravo traži?!

Za “ljubimruke” – nećete mi verovati – smogao sam hrabrosti i promucao protest. Otac je mirno odgovorio da taj pozdrav slobodno izbacim iz upotrebe, i sam ga je mrzeo najviše na svetu, pogotovu što je on starijima morao  odistinski da ljubi nadlanicu. Kuku!

Suvim majicama nije bilo leka. Od oca je to bilo jače. Čak i kad smo vršnjaci i ja – oko male mature – već uredno preplivavali Savu, otac me je jurio čamcem, da se ne udavim. A meni je dolazilo da se baš udavim, od muke, i za inat.

Naravno, da se udavim nisam bio lud – život je nenormalno lep. Ponekad bolucka, jeste, ali to prođe. Na psu rana, na psu i zarasla. Nije čula sreda, nisu iskuljala creva.

Lep jeste, ali ponekad bogami ume da bude “čupav i dlakav”, kako smo voleli da govorimo. Izbije ti tle ispod nogu tako da ne znaš šta te snašlo. Hajde malo o tome. Počinje pitomo, pa se posle zaošijava…

Moja nepismena nana Ljubica znala je naizust više čika-Jovinih pesmica; ja sam najviše voleo “Nježnog Aristida”. Majka mi je čitala knjige, otac se opredelio za pripovedanje. Najviše sam voleo podvige delije Miloša Vojnovića: njega zavidljivci opanjkaju, pa ga ujak ne zove u svatove; a ujak je car Šćepan (onaj Dušan Silni iz istorije). Miloš se svatovima priključi prerušen, kako bi ujki ipak pomogao da od lukavih Latina isprosi Roksanu đevojku. Prezreno momče u bugar-kabanici napravi u Latinima ršum: izbegne stupice, sva lukavstva nadlukavi, suparnike pobedi, tri glave odrubi Balačku-vojvodi, srećno ujaka oženi i na kraju skromno otkrije svoju pravu ličnost. Ujka-car je dirnut i zahvalan. U školi kasnije otkrivam – moja ljubljena priča zapravo je narodna pesma, u desetercu. Otac je znao šta detetu više odgovara, a i sebi je olakšao život – da mi ne objašnjava svaki čas nepoznate reči i nejasne delove pesme.

E, sad se stvar zaošijava…

Moja tetka Lepa imala je “poučnu” bajčicu, od koje zamalo nisam osedeo u četvrtoj-petoj godini. Neki  dečak je zločest, sekira majku koja na nos pada od posla. Ako nastavi da je sekira – upozori ga majka – ona će se pretvoriti u pticu. Uh. Dečak tera po svome. Majci niče perje – za svako sinovljevo nevaljalstvo po jedno pero. Uh. Obrazuju joj se krila. Uh. I tako, jednoga dana, to više nije majka, nego ptica koja odleti zauvek. Joj!

Užasnut, trudio sam se da majku slušam u svemu. Poslušnost je trajala kratko. Zaigrao bih se i bio kakav jesam – i dobar, i zločest, najčešće nešto između toga. Jezivu priču sam posle prerastao. Blažen neka je lekoviti zaborav!

Život je divan, ali katkad veoma zamršen. Zastaneš pred nečim nedokučivim za tvoje godine i tvoju  pamet. Ovo najčešće ima veze sa Svetom Odraslih…

Valjevo, leto, ja imam manje od pet godina. Ispentrao se na jorgovan uz tarabu i mljackam komad hleba s pekmezom. Nailaze odrpani vojnici – nekako sam znao da su Nemci i da su zarobljenici. Njih petnaestak sprovode naoružani stražari, naši mladići stroga izgleda. Jedan bledunjavi Nemčić pilji gladno u moju užinu. Ja mu pružim, on zgrabi. Istog trena dobija kundak u leđa. Hleb pada na zemlju, a ja s jorgovana, od dobijene šamarčine. Nastaje ludnica. Mog oca zadržavaju brat Pera i zet Radisav da golim rukama ne zgromi stražara, koji se usudio da darne njegovo dete. Mladić se prvo breca, preti, a onda se povlači pred očevom jarošću. Svi žurno odlaze. Na zemlji ostaje hleb, pekmezom okrenut nadole. Epilog ne pamtim, najverovatnije su oca odvratili od odlaska u neku Komandu da prijavi nepočinstvo. Bio je on predsednik Sreskog suda u Obrenovcu, njegova bi se slušala. Da ga nisu smirili. Kad bes prođe, otac opet postaje blag, vedra plava pogleda.

Svet Odraslih decu i zanima i ne zanima. No, kad te nešto iz tog Sveta u ranim godinama očepi, neminovno pokušavaš da pronikneš – šta odrasle navodi da postupaju tako kako postupaju. Ne čekaš da porasteš i razmisliš, pa da ti se kaže samo. Ali, Svet Odraslih je često maglovit i nedokučiv.

Do moje pete godine živimo u našoj kući, lepoj i prostranoj, skoro gospodskoj, kakvu je pred Drugi svetski rat mogao svojoj porodici priuštiti marljivi mladi advokat, moj otac Raša. Po majčinoj priči: kad sam se ja rodio, Raša sedi na pragu, plače od sreće i peva “Internacionalu”. Bio je levičar. Kao kraljev stipendista studirao je rudarstvo u Pragu. Ocinkarili su ga da naginje komunizmu, pa je stipendiju izgubio i morao kući. U Beogradu, izdržavao se dajući gimnazistima kondicije (privatne časove), živeo krajnje skromno i završio prava briljantno. Advokatsku kancelariju otvara u Obrenovcu, zaljubi se u lokalnu lepoticu, sazida za nju kuću, venčaju se i ja im se rađam prvih posleratnih dana. Otac na pragu peva, ulicom prolazi partizanska vojska – golobradi mladići, slabo uhranjeni. Jednom koji hoda bos po krhotinama stakla, Raša poklanja svoje oficirske predratne čizme.

Raša postaje predsednik Sreskog suda (za srez Posavski). Koju godinu kasnije, ispostavlja se da gradska vlast nema zgradu za kancelarije. Mog oca nagovore (taj nagovor bio je verovatno bespogovoran) i on našu kuću ustupa za Gradsku upravu, privremeno, dok se njima zgrada ne sazida. Mi se selimo nedaleko, u manju, neugledniju, tuđu kuću.

To su činjenice.

A kako to petogodišnjak doživljava? Ne shvata ništa. Otac je poslovan, majka potajno plače, a selidba – veličanstven doživljaj: vozim se kolima na gomili nameštaja, posle dodajem alatke majstorima što nam od dasaka grade letnju kuhinju i šupu. Posle? Sve biva obično. Deca su svuda kod svoje kuće, valjda. Mada…

Svakog dana posle ručka, mati me vodi na Petlovo brdo (obrenovačko predgrađe), gde žive porodice mojih tetaka, sa nanom Ljubicom. Moramo proći kraj naše kuće, koja više nije naša. Majka okreće glavu na drugu stranu, ja bojažljivo virkam kroz gvozdenu kapiju, tamo gde sam se doskora igrao. Nikog nema, zapušteno, tuđe. Beli jorgovan cveta. Taj miris sam obožavao. Po mraku, drhteći od straha, ušunjam se i pokradem buket jorgovana. Kradeš svoj rođeni jorgovan – ko to da razume.

Svet Odraslih ume da te skroz naskroz zbuni i zaboli. Prosto ne znaš kako se zoveš. Tačnije: znaš ti kako se zoveš, ali ne znaš kako se zove ono što te snašlo.

U novom staništu živeli smo valjda sedam godina, onda smo se nekako dokopali svoje kuće. Majka je do kraja života žalila za politiranim podovima i stepeništem, koji su upropašćeni ribaćom četkom.

U onoj našoj a tuđoj kući uz crkvu, rodila mi se sestrica, koja je poživela kratko. Bolovala je od srčane mane – to se u ono doba nije lečilo. Malena nije imala snage da prohoda, noktići su joj bili modri. Nosili su je stalno. I onda, jednog jutra, čudna tarapana u kući. Tetke, nana, komšiluk. Otac kao furija šparta dvorištem i puši, puši. Namiruju me rođake, ja tražim majku, mrmljaju mi nejasne odgovore. A slutio sam – majka se negde krije da ja ne vidim kako plače za detetom. Imao sam nepunih sedam godina. Bio sam ošamućen. Ali, detinstvo je to – zaigraš se, zaboraviš. Roditelji preda mnom nisu pominjali gubitak, trudili su se da me poštede, a ja sam to prihvatao – bilo je bezbolnije. Deca se često prave luda da lakše prebrode neku muku.

U svakom slučaju, za sve te rane pravi lek je posle dve-tri godine bila Branislava, koja nam se rodila da vrati smeh i pesmu u naš dom.

Međutim, jedan prizor nije prestao da me uznemirava, evo, šest punih decenija. Pokockanom ulicom ka groblju ide pogrebna povorka. Popovi pevaju; moja nana je zahtevala popove, a njena se poštovala. Za mrtvačkim kolima idemo majka i ja, bez oca – komunisti ne smeju u crkvu, niti s popovima. Zamerili bi ocu to, možda bi ostao bez posla, a šta bi onda bilo s nama? Ipak, on je blizu. Uz pokockani put lome se kukuruzi. To Raša korača kao lud njivom, razmiče šušketave stabljike, drži korak sa sahranom.

Uzgred budi rečeno, taj stari levičar – koji je sina krstio po Majakovskom i Lenjinu – na kraju se razišao sa svojom Komunističkom partijom. Ili se ona razišla s njim. Tako više nije mogao biti sudija i ostao je bez posla. Pa je tek uz pomoć jednog (moćnog) prijatelja otvorio advokatsku kancelarije. Buran život. Mada verujem kako je Raša priželjkivao manje buran, po cenu da se čak pomalo i dosađuje.

Raša mi je deljao mačeve, vodio me na more, učio da rešavam ukrštene reči u “Politici”. U Ninu” (nedeljnim novinama) pokazao mi je ime nekog Dušana Radovića, pisca neobične pričice – o Joji i njegovom ćaletu, koga su šilom uboli u oko, ali mu “ništa ne bi bilo, da nije umro”.

Raši sam se – kao sin prvenac – mogao “peti na glavu”. Imao je, međutim, jednu blentavu šalu, koju je uredno rabio u kafani, posle ića i pića: zove kelnera, pa se uz mangupski osmeh okreće meni – “Hajde, Lale, plati”. Umirao sam od stida. I mrzeo ga iz dubine svoje ranjene duše. Jedno kraće vreme. Možda deset minuta. Pet.

Od mladog bića život ume katkad da napravi i budalu. Posle onog grdnog straha da će mi se majka pretvoriti u pticu i odleteti, doživeo sam još jedan, od kojeg su mi se odsekle noge. Imam oko dvanaest-trinaest  godina. Posle školske priredbe, vraćamo kući ćilime što su krasili pozornicu. Dragica – starija jedan razred – i ja dodirujemo se laktovima. To je očaravajuće. Ne usuđujemo se da ukrstimo poglede. Ja slutim da me ona voli. Ona mora znati da ja volim nju. Ja znam da ona zna, da ja znam, da ona zna, da ja znam, da ona zna… Samo, ko to da izrekne naglas? Reči se popreče u grlu, pa ni makac. Najzad, Lale Rašin nalazi tupavo rešenje, promuca – “Ich liebe Dich” (ih libe dih, na nemačkom volim te) – Dragica je u nemačkom odeljenju, a ja nemački učim privatno kod profesorke gospođa – Branke Đurić. Nije li tupavo? A čarobno…

NJEGOVO VELIČANSTVO RADIO

Ako je polovinom dvadesetog veka išta iz temelja promenilo život svake srpske palanke (ne računajući Titovu Revoluciju) – to je radio.

Obrenovčani su na radiju, recimo, kao opčinjeni pomno pratili biciklističku trku oko Francuske “Tour de France” (Tur d Frans). Znali smo ko je pobednik etape, pa je poneo žutu majicu, ko je drugi, ko treći, ko je favorit u sledećoj etapi.

Ali ja, po običaju, trčim pred rudu…

Radio je kod nas imao preteče. Najpre smo priljubljivali uvo na železničke šine kao Indijanci i osluškivali približavanje voza “ćire”. Potom smo uvo prislanjali na telegrafske stubove i kao čuli brujanje glasova onih što telefoniraju. Onda su nas gradske vlasti častile limenim, trubolikim zvučnicima, okačenim na drvene bandere, ispod belih porcelanskih “čašica” (izolatora za strujne žice). Iz tih zvučnika, koji su uredno krčali,  slušali smo Titove govore i partizanske pesme.

Moja braća od tetaka načinila su detektor – u drvenoj kutijici kristal kvarca i žičice, plus slušalica. Iz tog sokoćala dopirao je program Radio Beograda, pošto je u obližnjem selu, Zvečkoj, bila dignuta glavna antena, činilo se do neba.

A onda, jedne olujne noći…

Šalim se, ne sećam se kakve su bile vremenske prilike. Otac se samo pojavio s radiom “Kosmaj” pod miškom i ponosno saopštio da je aparat sklopljen kod nas od Filipsovih, ej, delova. Radio – čarolija od politiranog drveta, sa kružnom skalom, i tri filaretice (letvice) kao zaštita platnenom pokrivaču zvučnika. Priče iz tog vremena o radiju slične su. Upaljen je od rana jutra do odlaska u krevet. Tih godina još je velika retkost, pa se muški deo komšiluka nedeljom po podne okuplja da sluša radio-prenose fudbala; živopisno i dramatično, malo promuklim glasom, utakmice dočarava reporter Radivoje Marković: “Trenutna situacija… Golman degažira loptu… Desno krilo prihvata  i nabacuje u kazneni prostor… Dropkik – leva polutka plasira u same raklje, golman se izvija i boksuje, centarfor dočekuje na volej… Šut… Daleko, visoko preko golaaa…”

Utakmice iz Zagreba (i Splita) pedantno je prenosio uglađeni Hrvoje Macanović.

Subotom, okuplja se i muški i ženski deo komšiluka da sluša humorističku emisiju “Veselo veče”. Zasmejavaju nas seljaci Trivun i Mijailo, penzioner čika-Proka i Rafailo-Raf Maksić, seosko-prigradski sitni vlastodržac i mućkaroš. U vreme “tršćanske krize”, kad mi kao Italijanima ne damo Trst, jer “Trst je naš” i kad na mitinzima italijanskom državniku viču “Pela džukela” – pojavio se novi lik na “Veseloj večeri”: Mario, gruba karikatura Italijana. Kukavica – za razliku od naših hrabrih vojnika – govorio je nakaradnim srpskim i stalno zvao mamu u pomoć; to je trebalo da bude smešno. Ovo je moj sadašnji stav, naravno, onda sam se kliberio sa ostalima.

Bilo je ozbiljne muzike, narodne, meksikanske, muzike za igru američkih revijalnih orkestara; džez se tek ušunjavao. Nerazumljiva i zamorna jedino je bila muzika savremenih domaćih kompozitora; zapamtio sam imena Krste Odaka, Mihajla Vukdragovića i Krešimira Baranovića.

Narodnu muziku pevaju: Zorka Butaš, Vuka Šeherović, Danica Obrenić, Vule Jeftić. U frulu svira Sava Jeremić.

Sredom uveče slušala se kod nas opera, pobožno. Pre onog rata, roditelji su posećivali operu, majka češće. Tako je mogla da mi prepričava sadržaj, jer se s radija pevalo na italijanskom, francuskom, nemačkom, ruskom. Majka je obožavala tenora Benjamina Điljija, otac sopranistkinju Toti Dal Monte; mati ga je uvek peckala, budući pomalo ljubomorna, jer ocu se nekad omakao gustiozni komentar kako je Toti Dal Monte “zgodna – mala, pa debeljušna”. Moja mati je, inače, bila “feš, kao muškacona”. Ja sam voleo fabule “Trubadura” i “Kneza Igora”, a bilo mi je žao što ubiju slikara Kavaradosija u “Toski”, i to baš kad on otpeva “Toska, meni je život mio”. Operske arije volim i danas.

Pamtim prizor idile u našem domu: na radiju opera, roditelji trebe pirinač od crnkastih znaca kukolja, u šporetu pucketa vatra, a na plotni se uvija kora jabuke, cvrči i zanosno miriše.

Četvrtkom, u pola devet uveče emitovana je radio-drama. Slušao sam kao začaran. Moja lična drama odigravala se u devet, kad sam morao u krevet, bez čutog dramskog raspleta na kraju. Ipak, posle grdnih moljakanja, smilovali su se – u krevet četvrtkom mogao sam posle devet, kad se radio-drama okonča.

Nedeljom u osam ujutru slušamo dramu za decu. Bila je neka o savesnom poštaru, koji je pevao: “Nek magla zavije breg, nek veje beli sneg, nek reže vetar oštar, na vre-he-he-he-me stiže poštar.” Čuli smo i “Kapetana Džona Piplfoksa” – moj prvi susret sa nečim potpuno drugačijim od svega do tad pročitanog i čutog. Bilo je divno, urnebesno. I zbilja nije ličilo ni na šta poznato. Deci se “Piplfoks” dopao, odrasli su bili podeljeni. Milenkov otac gunđao je kako je to obično glupiranje, ali se moj otac slatko smejao. Već je on neobične duhovitosti Duška Radovića čitao u nedeljniku “Nin”. Pamtim njegovu izjavu – da tako šašavo piše još samo onaj Anri-Pjer Kami. (Koliko ja znam, u nas ni danas nema izdate knjige sa prevodima tog ludog francuskog genija smeha.)

Kad se nedeljom dečja drama završi, na radiju počinje koncert orkestra Garde, diriguje potpukovnik Vaclav Mali.

Od stranih stanica dobro se čuje Radio Budapest i Bukarest, a uz krčanje i zavijanje čak i “Glas Amerike” – to iz prekomorskih daljina novu Jugoslaviju opanjkava zloglasni Grga Zlatoper.

Kao sumanut slušao sam čak i “Izveštaj o vodostanju”, u pola jedan – na srpskom, ruskom, čini mi se i na mađarskom. Bilo mi je divno. Priljubljen uz radio upijao sam i neki od skandinavskih jezika (valjda švedski) na stanici Hilversum. Majka se krstila i čudila: “Jesi li udaren mokrom čarapom, Lale, što to puštaš kad ništa ne razumeš?”

Nisam ništa razumeo, tačno, ali sam uživao u  slatkoj muzici jezika. Zar to nije dovoljno?

SVET IZA OGLEDALA

ili

KAO KAD LJUŠTIŠ LUK

Ko u detinjstvu nije virio iza ogledala, da vidi ima li tamo nekih tajanstvenih predela? I šta je tamo nalazio? Zid, prašinu i paučinu. E, ja ne. Ja sam nalazio samo zid, jer prašina i paučina nisu mogle da se sakriju nigde od moje majke.

Zanimljivo: kad zaviriš deseti, ili stoti put –  znaš da nema ničega, a opet se nadaš. Ovo ne važi samo za ogledalo.

Preko puta bioskopa bio je stari zid od cigala prošaranih lišajem. I jedna zarđala, teška gvozdena vrata. Imala su kvaku i ključaonicu sa poklopcem; uvek su bila zaključana. Zamišljao sam čarobne vrtove iza, prizore iz bajki i snova. I često probao kvaku. Odmicao sam poklopčić i pokušavao da virim kroz ključaonicu, ali – sa unutrašnje strane beše namaknut drugi poklopčić. To je trajalo mesecima, možda i više od jedne godine. A onda, zastao sam skamenjen – vrata su zjapila širom otvorena, a unutra…

… unutra čičak, kopriva, kiselo drvo, izdžikljala travuljina. Video se zadnji deo kafane, koja je izbijala na drugu ulicu, odakle su ulazili gosti. A uz kafanu, s ove strane – krš: pivski burići, gajbice, prazne flaše, kante splačina, đubrište. Razočaranje beše ogromno. Posle, vrata su opet bila neprekidno zaključana. I malo po malo – iza zida opet je bujao zamišljeni čarobni vrt. Nisam se ja dao. Nećete vi meni tek tako oduzeti moje maštarije!

Ljudska bića sklona su nadstvarnim predelima i događanjima, slatkim varkama koje su začin – katkad suvoparnoj – svakodnevici. Rasprši se jedna slatka samoobmana, iluzija, ali ubrzo sanjariš i gradiš drugu. To ti je kao da ljuštiš neki divovski crni luk – ispod jednog sloja uvek je sledeći.

Dosta umovanja, moj Andriću, pređi na stvar!

Najdostupniji “svet iza ogledala” od početka nam je tu, pod rukom. Knjige. Rastao sam okružen knjigama. Mamin izbor beše klasičan – sve klasik do klasika: Dostojevski do Tolstoja, Mopasan do Flobera, Luis Sinkler do Teodora Drajzera, Hamsun i Silanpe do Turgenjeva i Čehova. Očev ukus se bitno razlikovao: Dima (skoro metar knjiga u polici), Dode (Pisma iz mlina i Tartaren), Anri-Pjer Kami, Kola Brenjon, Sirano, Klošmerl – sve to na francuskom. Pa onda raskošan izbor prevedenog svetskog humora: od Apuleja, preko Erazma i Rablea, do Pikvika, pa Tarber, Tven, Džerom K. Džerom, Pirandelove sicilijanske priče, Iljf i Petrov, Zoščenko, Averčenko i – bravo, Rašo! – Veliki Vinaver.

Otac mi je pripovedao, rekoh već, a majka mi je čitala. Prva obožavana moja knjiga bila je “Vini Pu”. S  prvog mesta moje top-liste nije sišla do danas. Ako je nisam pročitao pedeset puta, nisam nijednom!

Naučio sam da čitam kradom, oko pete godine. Tada je vladalo pedagoško uverenje kako deca ne treba da se opismene pre škole. Ali, učiteljica Pravda (nikog posle sa tim imenom nisam sreo) dala mi je neki stari bukvar. Krio sam ga ispod dušeka i nekako “provalio” tajnu čitanja.

Kupovali su mi knjige, sećam se nekih naslova: “Pročitaj, proskitaj i Pariz i Kitaj” mog imenjaka Majakovskog, zatim “Pale sam na svetu”, “U gostima kod majmuna”, “Zunzarina palata”, a nekako mi je stigla i “Antologija poezije za decu”, predratna, sastavio Živojin (čika Žika) Karić.

Upamtio sam nekoliko tih čika – pisaca za decu: čika Jova, pomenuti čika Žika, čika Andra (Franićević), čika Brana (Cvetković) i čika Desa (Maksimović). Desanka mi je ovaj mangupluk svojevremeno oprostila.

Dok se ljubav s Rusima (Sovjetima) nije pokarabasila, prevedeno je nekoliko brojeva ruskog časopisa za decu “Šumske novine”, povezanih u jednu knjigu. Tu nisam proskitao Pariz i Kitaj, već sibirsku tajgu. Od silnog čitanja knjiga se potpuno ofucala. Obožavao sam je. I žarko želeo da postanem šumar. Možda ne bih pogrešio – bio bih, verujem, savršen šumar.

On nekoga sam nasledio atlas i postao probisvet – probijao sam se kroz svet prateći reke, planinske lance, morske struje. Tokom čitanja nezaboravne knjige “Deca kapetana Granta”, ucrtavao sam u mape crvenom olovkom maršrutu ekspedicije koja traži brodolomca Granta.

U drugom osnovne “otkrio” sam Gradsku biblioteku. U dnu našeg dvorišta rasli su orasi. Na jednom – našao sam sedlo, gde se od stabla odvaja široka grana. Tu bih se ugnezdio i čitao, nekad po ceo dan, za vreme ferija (letnjeg raspusta), kad se društvo raspe po dedama, babama, selima, morima, planinama i banjama. Kad sam prvi put u biblioteku predveče vraćao knjigu uzetu tog jutra, morao sam je prepričati – bibliotekar čika Čeda Mihajlović (sa brcima a la Maksim Gorki) proveravao je jesam li je uopšte pročitao. Taj ispit sam prošao i zaslužio dve knjige na dan, kad bi me uhvatilo ludilo čitanja. Karl Maj, Žil Vern, Ostrvo s blagom, Tri musketara, Brodolom “Pacifika“, Baf vođa karavana, Blago trećeg vodopada, Karkadžu, Kožna čarapa, Kroz pustinju i prašumu, pa Sjenkevič po redu, pa Hajduk Stanko, Srpska trilogija, Veliki Mon…

Nad dva prizora iz knjiga umirao sam na nogama. Kad se “Devojčica za žigicama” greje na palidrvcima, ali  ipak umre od studeni, i kad Karl Maj ubije najboljeg od najboljih – poglavicu Vinetua. Čitajući “Vinetua” više puta, krišom sam se nadao da će možda toga puta poglavica ostati živ. Ništa od toga. Posle je K. Maj valjda uvideo  svoj zločin, pa je u jednoj knjizi oživeo Vinetua. Bilo je kasno, bar što se mene tiče. Takva nepočinstva ne opraštam.

Po nagovoru majke Vukice, prelazio sam polako sa pustolovne na ozbiljnu književnost, počev od zamorno raspilavljenih “Prolećnih voda”; Turgenjev me osvojio tek “Lovčevim zapisima”. A Vukici sam ostao dužan čitanje “Devajtisa” Marije Rođevičeve. Upamtio sam da je to neki cvetak, evo, sećam se i imena književnice, ali – šta da radim – oduvek sam izbegavao sentimentalne pripovesti. Okretao sam se britkosti, recimo, Marka Tvena (posebno  “Doživljajima Haka Fina”). A iščekivali su me – i ostali smehotvorci.

Svet koji sam uzalud tražio iza ogledala, našao sam u zagušljivoj tami varoškog bioskopa. Na platnu se dva sata zbivao neki drugi život, boravio je svet priviđenja življih od života (ne samo naše male varoši).

Mati me je uvela u svet filma, koji oca nije privlačio; ja sam joj pravio društvo.

Najranija bioskopske uspomene…

… Neki što liče na Eskime govore ruski, od snežne oluje sklanjaju se u mračne kolibe, tu teško ali neumitno prodire revolucija, zli su protiv nje, glavni junak je dečak Gajči.

… Opera koju znam sa radija: grbavac Rigoleto, dvorska luda, po nalogu gospodara, svirepog vojvode, izbode nožem nekog u džaku, a to bude njegova kći Đilda, odbačena vojvodina ljubavnica; pa Rigoleto silazi s uma od bola.

Velika “kuca” ulazi u šator usnula čoveka kom noga truli, i hoće da ga pojede. Majka me je morala izvesti iz bioskopa, toliko mi je pozlilo; povraćao sam. To su bili “Snegovi Kilimandžara”, “kuca” je bila hijena, a u opasnosti se našao Gregori Pek.

Posle sam se osamostalio i filmove gledao s drugovima. Najviše smo voleli Tarzana, Džejn i majmuna Čitu. Rasle su nam zazubice gledajući njihove obede od nama nepoznatog voća. Uživao sam i u filmovima sa jahanjem i mačevanjem, kakav je “Ajvanho”. Ostavljali su me bez daha kaubojci: “Šejn”, “Slomljena strela”, “Poslednji Apač”, “Hondo”, “Nosila je žutu traku”. Zapravo, nijedan film nisam propuštao, sem u slučaju bolesti.

Davali su mi pare za kartu, ali pustolovina me je mamila, pa sam, uprkos užasnom strahu, lepio testom otcepljene kupone i pravio šverc-karte. Uspevalo mi je, dok me nisu ukebali i tužili ocu. Grdnja, vrelo kajanje, sve u svemu dan-dva, pa lekoviti zaborav i opet sve po starom. Deca su beskrajno otporna.

Leti radi bioskopska bašta. Nezaboravno. Posle vrelog dana sveža noć, ti gledaš “Crvenog gusara”. Ako ožedniš od slanog kikirikija, između prvog reda i platna imaš pumpu. Pumpa je škripala tokom čitavog filma, uvek je neko bio žedan. A ja sam zavideo stanovnicima kuće čiji  prozori gledaju na baštu – oni su mogli da gledaju svaku predstavu, a ne samo svaki film kao ja.

Mnogi filmovi koju su me uzimali pod svoje u detinjstvu, ispostavilo se, dela su značajnih reditelja. Na primer: “Mobi Dik” i “Blago Sijera Madre” dela su Džona Hjustona, a “Osuđeni na smrt je pobegao” Robera Bresona.

Samo što to ne menja stvari, zar ne? U bioskopu – vredeo film ili ne – čudo je uvek bilo na delu. Na platnu su živeli bestelesni junaci, a mi smo s njima, bez daha, voleli i mrzeli, gonili i bežali, preživljavali i ginuli.

SVET IZA ZAVESE

Zimsko veče, sneg. Imam pet-šest godina. Roditelji me vode u Dom kulture, koji majka zove Sokolski dom. Kao devojka, bila je član “Sokolskog društva” i tu vežbala na spravama. Na istom mestu ja ću biti član DTV (Društva za telesno vaspitanje) “Partizan” i vežbati možda na istim spravama. To su barne (razboj), kozlići, karike i vratilo. U parteru, vežba se na strunjačama. E, sve sprave i sve strunjače sklonjene su te večeri u ćošak, a varošani sede na drvenim klupama bez naslona. Smeštamo se i mi. Svi smo u zimskim kaputima i duvamo u ozeble prste. Nešto se sprema, ja pomalo strepim. Svetlo se gasi, pretrnem, grabim oca za ruku. Onda se diže olinjala somotska zavesa i zamiriše poznato – na stolarsku radionicu (čamovina i tutkalo). Na bini (pozornici) je neki salon sa neobičnim nameštajem, a kroz prozor vidi se nacrtana planina. Smešno odeveni ljudi kreću se po salonu, oslovljavaju se tuđinskim imenima, nešto uzbuđeno govore. U kaminu svetluca “vatra” – sijalica umotana u guveriranu crvenu hartiju. Svi se grejemo – mi u ledenoj sali i oni na ledenoj bini – na toj vatri – igrački. Tačnije: svi zaboravljamo studen. Neko milje nas obuzima i uvlači u svet na bini, oko metar iznad gledališta, a malko valjda – i iznad života. To je bila moja prva pozorišna predstava. Ponekad mi se učini kako iz pozorišta otada nisam ni izlazio. A predstava zasad još traje…

Kroz dve-tri godine, ne plašeći se više mraka pred dizanje zavese, gledam “Hajduk Stanka” (knjigu sam već više puta čitao). Stanka igra trbati Vita Zira, a njegovog oca čika Radojica Trišič, krojač. Najpre sam zgranut, no ubrzo – to tamo na bini prestaju biti čika Raka i čika Vita, sad su oni Stanko i njegov otac, kome su Turci dali preslan pasulj sa suvim mesom, ali mu vode ne daju – muče ga žeđu. Meni se srce cepa. Posle, kad ih srećem u varoši, opet su to Vita Zira koju sudi fudbalske utakmice, i čika Raka, naš komšija, koji mi šije mantilić od gabardena. To vam je čarolija pozorišta. Svet iza zavese, ako i nije stvarniji od ovog sa spoljne strane zavese – uzbudljiviji je svakako.

Tokom letovanja u Banji Koviljači, jedan naočiti, oronuli starac, u lanenom belom odelu, drži me u krilu; svečano mi saopštavaju da je to Dobrica Milutinović, najveći srpski glumac. Tek mnogo godina kasnije to ostavlja utisak na mene.

Kao klinac, glumom sam se oduševljeno bavio. U školskim  priredbama recitujem, vodim konferansu, igram u skečevima. U “Družini Pere Kvržice” dobijam ulogu spadala Šila. Na priredbi hor peva “Kad zasviti rujna zora – tralala, tralala – krećem stado ja iz dvora” (tralala, tralala). Pitam se – kakvo je to stočarsko carstvo, kad se stado na pašu izvodi iz dvora. Preterano sam čitao o kraljevima, mačevima i vračevima, a nisam znao da se u nekim krajevima Jugoslavije za okućnicu, dvorište kaže – dvor. Hor peva još: “Heroj Tito, borac za slobodu, vodi narod naš” i “Partijo naša, za velika dela steg nas je vodio tvoj”.

Posle drugog osnovne, za vreme raspusta, naša veranda (u onoj kući kraj crkve) postaje pozornica, a moji drugovi Nikola Lalić, Boba Colović, Miša Janda i ja – u nastavcima nedeljama izvodimo “Decu kapetana Granta”. Mi glumimo sve likove, skačući iz jedne uloge u drugu, a tim spektaklom bez gledalaca rukovodim ja lično; još dugo neću znati da se to zove režija. Meni je komanda pripala kao strasnom čitaocu Žila Verna, koji potragu za kapetanom Grantom znam napamet; a kretanje ekspedicije – kako prethodno napisah – već sam ubeležio crvenom olovkom u atlas. Veranda je čas Patagonija, čas Novi Zeland, čas parobrod “Dunkan”. Ja najviše volim da glumim smešnog geografa Žaka Paganela.

Sledećeg raspusta, šalju me sa đacima na kolektivno letovanje, u selo Prijevor kod Čačka. Spavamo u školi, slamarice su ubačene u dve učionice – devojčice u jednoj, dečaci u drugoj. Uveče svetla se rano gase, a ja celoj spavaonici prepričavam ono što sam tog dana pročitao u romanu Henrika Sjenkeviča “Ognjem i mačem”. Pred kraj boravka spremamo priredbu za domaćine. U komadu koji pamtim pod naslovom “Aršin Brada feder-čovek”, mada je naslov sigurno drugačiji – tumačim lik Ace Golmana.

Voleo sam da ulazim “pod kožu” raznim likovima, koji uopšte nisu ličili na mene. U to vreme sebe sam doživljavao kao neku kombinaciju Idijanca, Robina Huda, Šejna i Miloša Vojnovića. A nikad  nisam igrao junake u svojoj đačkoj glumačkoj karijeri. Nije mi bilo krivo, naprotiv. Moji likovi bili su zanimljiviji. Tako sam prirodnim putem osetio kako je nezahvalno glumiti one skroz dobre, pravedne i hrabre, jer su svi na isti kalup. A da su osobe sa slabostima i manama mnogo slađi glumački zadaci.

Sa dvanaest godina, u “Biberčetu” Ljubiše Đokića, igrajući Biberčetovog druga Svadišu, otkrio sam slučajno, sam od sebe – veliku (a prostu) tajnu glume. Poveriću je čitaocima. U predstavi, ne čekaš svoj red da progovoriš, ne preslišavaš se, ne biraš izraz lica i boju glasa. Nego? Nego učestvuješ u zbivanju. Sve vreme pratiš radnju ne kao Lale Rašin, nego kao taj Svadiša. Igraš se toga. I zamišljaš – opet kao da se igraš – kako je priča o Biberčetu istovremeno i izistinska i kobajagi. I onda – Svadišine reči, koje je napisao pomenuti Ljubiša Đokić,  izgovaraš kao da su tvoje rođene i kao da su ti tog trena pale na pamet. I onda ti gledaoci veruju. Pa ti pljeskaju. A ti rasteš kao kvasac. To vam je gluma.

Glumac nisam postao, ali mi je ostala velika ljubav prema glumicama i glumcima. Oni su divan svet – sviraju, slikaju i pišu sobom na sebi. Ulažu mnogo, celog svoje biće, ali uživaju u tome. A s njima i mi.

ODVOD, KAKO BI REKAO A. A. MILN (U PREVODU LUKE SEMENOVIĆA)

Ostareli pesnik Gete kaže (beležim po sećanju)…

Sad sve oko sebe vidim kao u daljini,
a što nekad beše – blisko mi se čini.

Ovo je savršeno – kao što vidite – prepevao Velimir Živojinović-Massuka (ili, kako ga je u šali zvao  pisac i natsmehovni smejač Stanislav Vinaver: Mussaka).

Ne osećam se kao Gete. Blisko mi je i ono nekad i ovo sad. Zanimljivo pitanje je – ima li neke suštinske veze između njih? Jesam li ja – i pored proteklih decenija – još uvek u duši onaj štrkljasti dečačić, ošišan do glave kod brice Ljube Murara? Čini mi se – i jesam i nisam.

Nešto me i brine – jesam li ovo sve dosad zapisano, ako ne izmislio – možda domislio? Naknadno rastumačio?

Namera mi je bila da ništa ne poetizujem, da ne dozvolim znanju da mi se umeša u čistotu sećanja. Nisam hteo da se pravim pametan. Želeo sam da čitaocu dočaram sve onako kako je bilo. Ali, kako se o v o m pameću može do dna razumeti o n o detinjstvo? Ne bih rekao da je to baš sasvim izvodljivo. Rezultat deljenja đaci proveravaju množenjem, rezultat sabiranja – oduzimanjem. Možda se verodostojnost pamćenja da proveriti samo osećanjima? Znanje se uvećalo, iskustvo takođe, promenio se i način mišljenja. Osećanja su možebiti najmanje podložna vremenu, htenjima i ostalim uticajima? Samo zažmuriš i – ono što je bolelo, bolucka i sad; ono što te zarilo – ozari te i sad.

E, ali ja imam i neke “arheološke artefakte”, koje sam iskopao iz tavnih dubina mojih fijoka (ladica), i drugih budžaka. To su opipljive karike između nekad i sad. Mislim najpre na sveščicu iz mog prvog razreda, sa listovima istanjenim od pritiskanja gumicom, tamo gde pisanje nije teklo glatko. Jedan balon opleten prućem, u kojem se donosila banjska voda za kuvanje najukusnijeg na svetu pasulja. Tu su takođe albumi sa sličicama (iz čokoladica) ondašnjih glumaca i fubalera. I kutija od cipela puna filmskih programa. Oni su slični pozorišnim programima,  mogli su se kupiti na blagajni, uz bioskopsku kartu. U njima su: kratak sadržaj, imena glumaca, reditelja i njegovih najbližih saradnika; i fotografije nekih scena. Eto, samo to i nekoliko fotografija pouzdano svedoče da je ono detinstvo bilo izistinsko, a ne “omama ljudskih očiju” (M. Crnjanski); a ja sam slobodan dodati – niti omama ostalih čula, razuma i duše.

Eh, kad bih mogao još da nađem onu razglednicu iz Burme, koja – živo se nadam – nije zauvek izgubljena, nego se samo negde krije. No, u svakom slučaju, možete me probuditi iz najdubljeg sna i ja ću vam bez oklevanja istog trena izrecitovati fudbalsku reprezentaciju snova: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec…

***********************************

 

Vladimir Andrić

Comments

comments