Krojač i ratnik, učitelj i kafedžija, a u duši zakleti novinar, Komarica je doživeo najviše društvene i književne počasti, da bi poslednje godine skončavao u ljutom siromaštvu i krajnjoj bedi.
Jednom je Branislav Nušić, razljućen lošim položajem pisca u Srbiji, rekao: „Bolje je biti beogradski kafedžija, nego srpski književnik“. Život Lazara Komarčića – krojača, učitelja, kafedžije, novinara i književnika – najbolja je potvrda ovim rečima. Dok je radio kao kafedžija, materijalnih problema nije imao. Kada se počeo baviti pisanjem – jedva je sastavljao kraj sa krajem.
Lazar Komarčić Komarica rođen je u selu Glogu: 9./22. januara 1832. godine (u enciklopedijama piše da je rođen u selu Komarici kod Pljevalja. U tom kraju ne postoji, niti je postojalo selo Komarica. Postoji samo porodica Komarica, naseljena u nekoliko sela pribojske opštine. Selo Glog danas pripada mesnoj zajednici Bučje. Mada je geografski bliže Pljevljima pripada opštini Priboj, ali u njemu danas nema Komarica. Raselili su se po obližnjim selima i širom zemlje).
Komarice su bile bogata i velika porodična zadruga. Zbog jednog sukoba sa Turcima, kada su poginula dva člana porodice, morali su da se rasele. Lazarev otac Milinko, zbog pokušaja organizovanja pobune, biva uhapšen i odveden u mostarski zatvor. Uspeo je da pobegne i nastanio se u Valjevu, gde je radio kao zidar. Posle kraćeg vremena tamo je odveo i svoju porodicu, ali su on i njegova supruga ubrzo umrli. Lazara je prihvatio valjevski crkvenjak Danilo, koji ga posle osnovne škole dade na terzijski (krojački) zanat. Lazar je bio jedan od najboljih učenika na zanatu, pa se ubrzo, kada je postao kalfa, preselio u Beograd. U Beogradu je radio u krojačkoj radnji Živka Đorđevića i vredno pohađao gimnaziju. Pored toga, privatno je učio nemački i francuski jezik. Kada su 1862. godine Turci sa Kalemegdanske tvrđave bombardovali Beograd, Lazar uzima pušku i odlazi na barikade da se bori. Tu je bio ranjen u desnu ruku, tako da je ostao nesposoban za krojački zanat. Polaže učiteljski ispit i 1867. godine, dobija mesto učitelja u selu Lipe kod Smedereva. Tu se Lazar i oženio, u tom braku Lazar je imao dvoje dece, koja su na žalost umrla pre njega. Kako je njegova sestra Jelica ostala udovica, pozove Lazara da nastavi vođenje kafane njenog umrlog muža, u selu Crna Bara kod Šapca. On se lako odlučio na to, jer je učiteljska plata bila mala.
U Crnoj Bari je Lazar Komarčić započeo svoj novinarski i knjiženi rad. Često će kasnije za taj period rada u kafani govoriti: „To su bili moji univerziteti“. Prvi put se oglasio u listu „Jedinstvo“, februara 1869. godine, tekstom „O osnivanju nedeljnih škola u Srbiji“. Od tada pa do 1908. kada mu je objavljen poslednji prilog u „Svetlosti“, Komarčić je sarađivao u većini javnih glasila tadašnje Srbije – „Budućnosti“, „Sadašnjosti“, „Domovini“, „Srpskom zavetu“, „Beogradskim novinama“, „Trgovinskom glasniku“, „Nedeljnom pregledu“… Sarađivao je i u listu „Srbija“, koji je širio ideje Svetozara Markovića i oko sebe okupljao naprednu omladinu. Taj list je smatran kao nezvanični organ Ujedinjene omladine srpske. Godine 1875., odlazi u Kragujevac i pokreće svoj list „Zbor“ u kome nastavlja da širi ideje Svetozara Markovića, kritikuje duštvenu stvarnost, oštro napadajući socijalne nepravde. Ali ubrzo list, u koji je uložio svu ušteđevinu iz Crne Bare, propada. Komarčić odlazi u Beograd, gde je jedno vreme uređivao listove „Budućnost“ i „Novi zavet“.
U ratovima Srbije i Turske 1876-1878. godine, učestvuje kao dobrovoljac, iako je bio invalid. Posle rata 1879. nastanjuje se u Obrenovcu, gde je otvorio kafanu, nadaleko čuvenu „Narodnu gostionicu“. U „Narodnoj gostionici“ kod Laze Komarca, kako su Komarčića popularno zvali, skupljala se elita ondašnjeg Obrenovca i okoline. Ljudi su dolazili ne samo zbog pića i dobrog jela, već i zbog onog što je kafedžija Laza pričao. A on je umeo da priča o književnosti, filozofiji, astronomiji. I o mnogo čemu što je moglo zainteresovati slušaoce raznih zanimanja i obrazovanja.
Dolazili su i gosti sa strane, među njima i književnik Ljuba Nenadović, koji je manje poznat kao pokretač prvih novina u Valjevu. Jednoga dana došao Ljuba kod Laze, a Laza ga posle pozdrava pita: „Šta ima novo Ljubo u našem Valjevu?“. „Šta ima novo – kaže Ljuba šeretski i tako da cela kafana čuje. – Palanka, Lazo, k’o palanka! Sad baš prave od komarca – magarca“. Smeje se kafana, smeje se i Laza, ne ljuti se, već smišlja kako će sledećom prilikom vratiti Ljubi istom merom.
U Obrenovcu je Lazar Komarčić dovršio roman „Bezdušnici“, koji je započeo u Crnoj Bari i objavio ga tokom 1880. godine u listu „Otadžbina“ u nastavcima. Iste godine, dok je živeo u Obrenovcu, izašla mu je prva knjiga, roman „Dragocena ogrlica“. Iz Obrenovca Komarčić je počeo da sarađuje u „Videlu“, čiji će, kasnije, postati urednik. To je tekst „Povodom predloga o putnim troškovima policijskih činovnika“, objavljen februara 1881. godine.
Pisao je članke i polemisao sa mnogima o mnogo čemu. Od politike, školstva, poljoprivrede, ženskog pitanja, književnosti, državne uprave, do uređenja Male pijace. Polemisao je sa Simom Mataveljem, Perom Todorovićem, Jankom Veselinovićem, Jašom Prodavnovićem. Godine 1881. prelazi u Beograd i posle kraćeg rada na mestu korektora Državne štamparije, postaje glavni urednik „Videla“. Kada je polazio iz Obrenovca, preporučio je školskom odboru da njegovu kafanu uzmu za školsku zgradu. Ipak je iz kafedžije progovorio narodni učitelj.
Često se Komarčić u svojim delima vraćao u Obrenovac. „Provodio“ svoje junake kroz njega, „prevodio“ skelom na Kolubari, „svraćao“ na konak „Kod tri vojvode“, kafane koja se nalazila nedaleko od njegove „Narodne gostionice“. I dalje je održavao vezu sa Obrenovcem kao poslanički kandidat Naprednjačke stranke.
Lazar Komarčić je pripadao Naprednjačkoj stranci, koja je bila stranka dinastije Obrenović. Tačnije, kralja Milana, koji se češće ponašao kao stranački vođa nego kao kralj. Bio je poslanik te stranke, biran u srezu Posavskom (Obrenovac). A Obrenovčani su bili poznati kao naprednjaci i pristalice Obrenovića. Kao izbeglica iz krajeva pod turskom vlašću on nije mogao da shvati borbu naroda Srbije za političke slobode i demokratiju. U njegovom zavičaju Srbi su bili proganjani i ugnjetavani. On je želeo oslobođenje i ujedinjenje cele Srbije, pa je zato želeo moćnu i jaku državu. Takvu državu je video u Srbiji kralja Milana i njegove Naprednjačke partije. A „Videlo“ čiji je on bio urednik, bilo je zvanični organ te stranke. Komarčić je bio i predsednik Srpskog novinarskog udruženja (1895-1897), čijem je radu znatno doprineo.
Iako je kao književnik u svoje vreme bio dosta poznat i popularan među čitaocima, od zvanične kritike nije bio najbolje prihvaćen. Jednom je Jovan Skerlić istakao da je po anketi Narodne biblioteke na početku veka, Lazar Komarčić bio najčitaniji pisac. Ovo je Skerlić izneo da bi pokazao rđav ukus čitalaca. Nije ga uneo u svoju „Istoriju nove srpske književnosti“, jer ga nije ni smatrao za pisca. Bez obzira na to, Komarčić je dobio najviše književne nagrade toga vremena u Srbiji. Za roman „Jedan razoreni um“, koji je objavljen 1893. godine, dobija nagradu Srpske kraljevske akademije za najbolje pripovedačko delo. Godine 1907. Srpska kraljevska akademija, nagradila mu je roman „Mučenici za slobodu“. U tom delu Komarčić je propovedao bratsku slogu i versku trpeljivost pravoslavnih i muslimana.
Kada je kralj Milan abdicirao, naprednjaci su prešli u opoziciju. Krajem veka „Videlo“ prestaje da izlazi, Komarčić postaje urednik „Srpskog zaveta“, ali je to kratko trajalo. U sve je težem materijalnom položaju. Dolazi 1903. godina i majski prevrat. Dinastija Obrenović nestaje sa političke i životne scene. Za Lazara Komarčića više nema mesta u političkom novinarstvu.
On pokušava da ostvari svoja interesovanja iz rane mladosti. Od detinjstva se zanimao za tajanstveno i vanzemaljsko. Jednom je kao dečak na nekoj licitaciji kupio Cimermanovu knjigu „Podzemna čuda“ i „Svet pre čoveka“ Kamila Flamriona. Od tada njegov interesovanje za naučnu fantastiku ne prestaje. Bio je pisac prvog srpskog naučno-fantastičnog romana „Jedna ugasla zvezda“.
Pokušao je da izdaje časopis „Dva sveta“, kako u pozivu na pretplatu piše, „da će to u neku ruku biti glasnik tajanstvenog sveta iz carstva duhova“. Ali i taj časopis se ubrzo gasi, a Komarčić ostaje bez sredstava za život. Tih dana napisao je Pavle Popović: „Davno nije bilo književnika koji je tako dugo ostao van svakih normalnih uslova za život, kao Komarčić“. Dobija malu državnu pomoć. Pomaže ga i sinovac Tanasije od svoje skromne učiteljske plate. Pera Savić urednik „Malog žurnala“ organizuje koncert u korist Laze Komarčića. Prilog je dao i kralj Petar Prvi Karađorđević, preko svog ađutanta.
Lazar Komarčić je umro u bedi i siromaštvu, na svoj rođendan 9./22. januara 1909. godine u Beogradu. Opština beogradska sahranila ga je i podigla mu kao zaslužnom književniku i novinaru spomenik o svom trošku.
Novica Jovanović Soleničin
