Sasvim slučajno su se poklopili 19. septembar 2016., kad sam sa suprugom posetio porodičnu grobnicu Ranisava Rankovića na starom obrenovačkom groblju i tekst koji je objavila “Politika” o stogodišnjici stradanja ruskih i italijanskih zarobljenika 1916. na izgradnji čuvene “Šarganske osmice”. Ranisava Rankovića (1878-1970), koji je na izgradnji pruga širom naše bivše domovine proveo, kao pružni nadzornik, preko 60 godina, upoznao sam 1967. godine služeći vojni rok u inženjeriji-Obrenovac. Upravo te godine sam, sa još pet golobradih regruta (ja sam već bio inženjer), doputovao iz Kraljeva u Obrenovac popularnim “Ćirom”, a već sledeće,1968., počela je demontaža te uske pruge i rušenje čeličnih mostova ka Beogradu u kome je učestvovala i naša vojna jedinica.
Pruga je prolazila tik pored skromne kuće od čerpića i bašte deda Ranisava, uz savski rukavac zvani Kupinac, gde se nalazila i stražarska železnička kućica. On bi, pričaju komšije, svakoga dana sedeo pored kućice i pušeći lulu sačekivao da prođe “brzi” iz Metkovića za Beograd. Tu smo ga i upoznali dok smo radili na demontaži pruge i započeli sa njim priču o prugama. Tada je već imao 90 godina.
Deda Ranisav je rođen u selu Vrbiću, blizu Loznice i već sa 18 godina se zaposlio na železnici, a prva pruga na kojoj je radio bila je na pravcu Stalać-Kraljevo-Čačak-Užice-Mokra Gora, građena od 1907. do 1912. Zatim je otišao, najpre u Balkanske ratove, pa u Prvi svetski rat, prešao albansku golgotu i preživeo Solunski front, dobivši pri tom nekoliko odlikovanja i “Albansku spomenicu”. Po završetku rata putovao je u Bizertu i doveo teško ranjenog brata. Kao već prekaljeni ratnik, graditelj pruga, ali i borac za radnička prava,bio je delegat Železnice na Kongresu Socijalističke radničke partije u Vukovaru 1920., koja je tada dobila ime Komunistička partija Jugoslavije. Već 1921. Godine Železnica ga šalje na izgradnju pruge Užice-Mokra Gora, pa preko Šargana za Višegrad. Austrougarska je tu, na Šarganu, za svoje vojne potrebe 1916. pokušala da savlada visinsku razliku od oko 300 m koja se isprečila na pravcu Sarajevo-Dobrun-Mokra Gora i to se završilo velikom nesrećom i pogibijom pomenutih zarobljenika. Ovoga puta naša strana je osmislila novu trasu sa 5 mostova i 22 tunela, od kojih je najduži imao 1825 metara. Vrednost radova je najpre bila 35,8 miliona dinara, a na kraju se popela na 93,4 miliona. Prema priči deda Ranisava, glavnog nadzornika, uz naše ljude radili su i austrougarski zarobljenici, a bili su, kaže on, veliki majstori za kamene podzide i propuste. Od njega sam prvi put čuo, a znao je svaki metar “Šarganske osmice”, da je to jedina pruga u svetu koja na tom mestu dva puta prolazi kroz istu geografsku tačku (na različitim visinama). Inače, deda Ranisav je nastavio sa gradnjom prema Sarajevu, pa jednim krakom preko Konjica i Mostara za Metković, a drugim za Trebinje, pa od Huma za Dubrovnik ili Zeleniku. Zato je, kad bismo pričali o toj pruzi uskog koloseka, koja mu je prirasla za srce, a mi je rušili, onako omalen, ali čvrst i uvek u kačketu, pomalo zasuzio na jedno oko. Drugi svetski rat ga je zatekao na Unskoj pruzi u Bihaću 1942. i tu su ga, pod sumnjom da je komunista, uhapsile Ustaše i zatvorile u zloglasnu Bihaćku kulu gde je mučen i prebijan. Kaže da ga je spasilo nekoliko muslimana, njegovih radnika sa pruge i stočnim vagonom ga prebacili u Železničku bolnicu u Beogradu, gde se oporavljao nekoliko meseci, a onda je nastavio kao ilegalac KPJ do kraja rata. Nova vlast i sada JDŽ ga već 1947. šalje da gradi u Albaniji prugu Drač-Elbasan, ali se on 1948. izjasnio protiv IB-a(Informbiro) i Staljinove politike prema Jugoslaviji i peške, preko albanskih planina, drugi put, prebegao u svoju zemlju. Kad je penzionisan, javio se kao dobrovoljac da gradi sa omladinom pruge Šamac-Sarajevo i Brčko-Banovići.
Skrasio se sa svojom baba Simkom, pedesetih godina, konačno u Obrenovcu. Na svaku veću svečanost, iz Beograda je dolazio crni mercedes da ga odvede i vrati sa proslave. 1970. godine, u 92. godini, na obrenovačkoj “kocki”, kako su zvali ulicu Mila Manića gde je živeo, udario ga je auto, a izdahnuo je nakon dva dana. Neko vreme jedna je ulica nosila njegovo ime, ali su isti oni vandali koji su rušili biste Narodnih heroja na Kalemegdanu i drugim parkovma širom Srbije devedesetih izbrisali ime toj ulici, a njegov nadgrobni spomenik na kome je bila petokraka i pisalo da je učesnik Vukovarskog kongresa, pokušali da oskrnave. Rodbina je, da bi spomenik sačuvali, isklesala krst preko petokrake, ali njeni kraci ipak vire ispod krsta. Od deda Ranisava su ostale dve fotografije: jedna grupna iz Kremne, kroz koju je prošla “gvozdena zmija” (pruga) koju je spominjao prorok Miloš Tarabić, gde deda stoji pored kralja Aleksandra i druga kako sedi u Domu sindikata između Tita i Rankovića. I naravno, čuveni pozlaćeni džepni sat sa lančićem koji su nosili svi znameniti železničari.
Miroslav Simeunović-Simeun, arhitekta, Beograd