U Srbiji, javljeno je, od poplava najugroženiji je Beograd. U Beogradu opština Obrenovac, u Obrenovcu Zabrežje. Javljamo se sa Zabrežja. U noći koja je upravo minula bili smo svedoci drame koja se dešavala na nasipu pored Save: ljudi se bore sa rekom.
Danas oko podne očekuje se najsnažniji plavni nalet vode na odbrambeni bedem od zemlje i peska, od džakova naslaganih kao ispred rova. Ako se Sava otme, sjuriće se u Zabrežje, a onda i u Obrenovac, koji je na nižoj nadmorskoj visini. Kad ova novina bude pred čitaocem, ishod će biti izvesniji, ma šta bilo, znaće se šta je. Ovako, neizvesnost pritiska, gotovo kao i voda.
Putem od Obrenovca do Zabrežja (nekoliko kilometara) podmukli tutanj kamiona “Bore Kečića”, “Komgrapa”, krcatih zemljom. U centru Zabrežja kod Doma kulture, vojnici iz jedinice kapetana Radomira Dimitrijevića trpaju zemlju u džakove. Latili su se posla u 7 ujutru, a evo noć je uveliko. Dokle?
“Do daljnjeg” – kažu Strumičani Vančo Dodorov i Efti Belovski.
“Do daljnjeg” – kaže Željko Tomašković iz Zagreba.
Zvonko Bisrović iz Čakovca potvrdno klima glavom.
“Radimo po potrebi” – kaže Vebi Ramadanov iz Skoplja.
“Naravno”, kaže desetar Rajko Banjac iz Bosanskog Petrovca.
“Vozač Mirsad Kervić, Titograđanin, pet dana pred odlazak iz vojske dobrovoljno je i na lični zahtev došao da radi, iako to nije morao” – kaže njegov kapetan.
“Nisi upisao nikog iz Vranja, a taj sam: Dobri Stanković, lično”.
Smeju se ovoj dosetci i Mile Acov iz Šapca i Bakim Djiha iz Prištine i Ljubomir Vukobratić iz Karlovca.
Crna je zemlja koju lopatama vojnici trpaju u džakove. Crna je noć nad rekom koja se nadima. Gori svetlo u Domu kulture. U kancelariji gde je Leka Ranković, predsednik Mesne zajednice Zabrežje, gde su ljudi koji donose vesti, koji dolaze i traže pomoć i savet, gde su rezervisti Zabrežani u uniformama.
Vodi nas na nasip rezervista, Slobodan Mićić, zidar, čovek koji od petka još u krevet nije legao. Baterijsko svetlo, blato, voda, deset-petnaest minuta kroz mrak i – eto ga nasip. Taj deo Zabrežja zove se Pervaz. To su ljudi i bedemi džakova. Radovanu Jeftiću (59) pukao je šraf na protezi leve noge (ranio ga Švaba u poslednjem ratu), a to je nekako zategao i došao da brani Zabrežje od vode. Da spava, ne može, nikako. Sve misli da on tamo fali, na nasipu. Istovaraju džakove. I jedna devojčica među njima baca džak na rame. To je Ljiljana Vićentijević – Vikor, profesor u obrenovačkom školskom centru. Niko je dosad, nije zvao, veli, a ona nije mogla da ne dođe. Došla sinoć. Slaviša Tomašević ima 17 godina i dovoljno snage da brani Zabrežje od vode. Ne da se ni penzioner Petar Tomašević (53), ni Konstantin Jovanović (35), zidar koji sada zida džakove umesto cigli, a poštar Dragan Damjanović (25) nosi zemlju lako kao pisma, kao telegrame, jer i ovo je sve hitno da se uradi, voda se ne šali.
Svima onima koji su zaposleni, na poslu će opravdati izostanke. Autolimar Miladin Mićić (23) sam sebi opravdava izostanke sa posla. On je privatnik. Stavio je katanac na radnju, do daljeg, kako bi to rekli vojnici.
“Samo da ne bude kiše i vetra” – kažu iz mraka Tihomir Srećković i Aleksandar Ćeran, radnici Termoelektrane “Nikola Tesla”. Danju dežuraju na termoelektrani, noću ovde. Umesto vatre greju ih džakovi. Greje ih njihova sopstvena ljudska energija.
Treba živeti sa vodom. Ćudljiva je ona, znaju to Zabrežani dobro i čekaju svaki dan na nasipima, stojeći pred vodom kao da su brda, a ne ljudi.
Slobodan Stojićević
25. mart 1981.