Nasip u Velikom Polju, koji je Kolubara u petak (2o. marta) probila i sjurila se u Obrenovac, postoji ponovo. On se još gradi, ali je od prekjuče izvirio iznad vode, ponovo joj se isprečio. Nasip su načinili vojnici iz garnizona JNA “Bora Marković” iz Obrenovca, seljaci iz mnogih obrenovačkih sela, sa svojim traktorima, omladina, kamiondžije “Bore Kečića” i “Komgrapa”, ljudi iz beogradske vodovodne organizacije…
Prekjuče, nešto posle ponoći, stigli smo u Veliko Polje. Sa nama je Gradimir Đorđević, iz opštinskog štaba. Na mestu gde moramo da ostavimo automobil stoji milicioner Rista Lazić. Iz mraka se pojavljuje Mića Matić, sa kapuljačom na glavi, čovek koji ovde dežura već nekoliko dana. Ovde je brdo kamenja koje su, sa Termoelektrane “Nikola Tesla”, prevezli kamioni “Bore Kečića” i “Komgrapa”. Kamioni ne mogu dalje, raskvašenim i uskim nasipom, do mesta proboja. To samo traktori mogu.
Od devetnaest časova prethodnog dana, do sedam ujutru, za upravljačima traktora sedeće seljaci iz Konatica, njih 38. Konatičani su smenili Draževčane, a ove će seljani nekog drugog sela. Radi se dan i noć.
Pristižu evo, na traktorima, Slobodan Spasojević, za njim Dragan Todosijević, pa Marko Stanimirović, Petar Pajić, Milenko Todorović… Kapetan JNA, Slobodan Zdravković, budi usnulog vojnika u kabini utovarivača ULT – 15o Daglasa Račića. Daglas Račić je ovde od subote. On i vojnik Mitić se smenjuju u utovarivaču. Sada Mitić spava, tu u obližnjoj seoskoj kući. Pomaže im samo stariji vodnik Hamzalija Kopčalić.
Zubi utovarivača grizu kamen koji tupo pada u prikolicu traktora. Prikolice su seoska kola koja su prikačena za traktore. U njima ne može da stane ni ceo kubik kamena. Odavde, do mesta proboja, nasipom traktoru treba sat ipo da bi prešao ta četiri kilometra. Terenskom vojnom vozilu “picgaueru”, treba manje. Za volanom je vojnik Francek Harset, metalurg koji za dan dva ide kući. Juče se, dakle već razdužio, obukao civilno odelo i danas je u svom Sisku. I on, na svoj način doprinosi da se nasip zapuši, kao i njegov kapetan Zdravković, iz Žitišta kod Aleksinca, koji nam je omogućio da se dopremimo do gradilišta. Negde na polovini puta je milicionar, koji je u ulozi skretničara. Pomoću toki – vokija on omogućava da traktori, na tom mestu, mogu da se mimoiđu, jer je to na svim ostalim mestima nemoguće. To je možda Miodrag Vučković, možda Stojan Mirković, ne vidi se u mraku. Malo dalje, jedan utovarivač na prikolice pune kamena dosipa zemlju. Na cilju, tamo gde je nasip već iznad nivoa vode, vojnici i omladinci istovaraju zemlju i kamen. Rade to lopatom i rukama. Osvetljava ih snažan reflektor. Na prikolicama, oni se saginju i uspravljaju, sa stenama u rukama, bacaju ih dole. Nasip raste. I voda. Ljudi su, zasad brži. Ove noći, ovde radi osamnaest omladinaca i jedna omladinka. Ona se zove Snežana Stepanović (22), student je Više pedagoške škole. Ona jedina ima rukavice. Dao joj ih je Milovan Vučković (23), radnik TE “Nikola Tesla”. Milan Vučković (24), radnik “Prve Iskre” ovde je već drugi dan. On neće da ga neko smeni.
“Ovi mladi ljudi su čudo”, kaže Gojko Škorić, rukovodilac tehničke operative iz vodoprivredne organizacije Beograd. Njemu nije čudo kada za njega kažu da ovde radi “dvadeset i četiri sata, u proseku”. Nije mu čudo ni kada sam kaže: “Naučio sam da ne spavam…”. Lice mu je pocrnelo, pa ne može da ga osvetli ni svetlo reflektora.
Čuje se samo tupo padanje kamena na kamen i šum zemlje koja pada iz prikolica, sa lopata vojnika. Istovaraju kamen i zemlju Gvido Kafler (iz Maribora), inženjer Rudolf Keveži (iz Subotice), Boro Pejčinovski (iz Bitolja), Živko Starčević (iz Malog Prnjavora, Doboj), Ante Bajić (iz Prilja). Oni su iz jedinice poručnika Draga Petojevića.
Draga Petojevića ovaj izveštač je upoznao jedne slične noći, na sličnom poslu, kada je voda napala Priboj. Petojević je bio na najkritičnijem mestu, na Kolovratu. Kolovrat je izdržao. Kapetan Zdravković kaže da Petojevića šalju uvek tako gde je “najgušće”. Poručnik Petojević je uvek izvršio zadatak na najbolji mogući način.
Nasip u Velikom Polju ponovo postoji. Ljudi su ponovo stali ispred reke i zaustavili je.
Slobodan Stojićević
28. mart 1981.
