Partijski život u Obrenovcu i okolini zahuktao se osamdesetih godina devetnaestog veka. Pojavile su se organizovane političke stranke: Radikalna 8. januara 1881.; odmah posle dva dana formirana je Naprednjačka stranka. Sve stranke su bile sa čvrstim osloncem u prestonici.
Stranke su imale svoj program i članstvo, među kojem su se odmah na početku izrodile sujete i strast neočekivanih razmera. Tako je sa partijskim životom došlo novo zlo. Takozvana zla krv sazdana od početnih rasprava, svađa i mržnje u susedstvu, na poslu, u kafanama, među rođacima, čak i u nekim porodicama.
Do pojave stranaka, ako je neko razmišljao o politici gajio je simpatije prema dinastiji Кarađorđevića, ili Obrenovića, u Obrenovcu pretežno prema Obrenovićima. Sada su bogatiji ljudi prišli liberalima, ili naprednjacima, među kojima su bili i školovani ljudi, dok su Radikalnoj stranci prišli ljudi srednjeg i skromnijeg stanja. Radikali su bili opredeljeni za Кarađorđevića dinastiju.
Svađe su praktično prenete odozgo, jer su se stranke borile za vlast u Skupštini. Od vladajuće stranke je zavisila i spoljna politika zemlje i to se prenosilo na članstvo. Naprednjaci, njihovi prvaci i sam kralj Milan su bili za Austriju, liberali za zapad, dok su radikali nedvosmisleno bili za Rusiju.
Prvih godina su liberali bili najorganizovaniji, ali su ih naprednjaci brzo pretekli. Međustranački odnosi su se potpuno zaoštrili u vreme Timočke bune, koju je kralj Milan ugušio na najgrublji način.
Iako se buna odvijala u dalekom kraju, zaoštrenost je bila takva da su se i pojedine kafane i kafedžije morali opredeliti za istomišljenike. Ipak je bilo osveta i poniženja. Na primer, za vreme kabineta Đorća Simića 1896–1892., su uglednog trgovca, kafedžiju i ktitora crkve i škole u Bariču zbog javno iznetog mišljenja Simićevi radikali iz Obrenovca zatvorili u kokošarnik da bi ga što više ponizili. Zatim su izbijale tuče samo zbog različitih mišljenja i osvete. Jedan vid osvete su bile paljevine, koje su ubrzo izašle iz ideoloških okvira. Nije se znao vinovnik, pošto je štetu plaćala opština. Mnogi su sami izazivali požar da bi se okoristili. Razumljivo je da to opštinska kasa nije mogla dugo da izdrži.
Samo u Maloj Moštanici za kraće vreme je bilo prijavljeno nekoliko opasnih paljevina sena, slame, štala, pa i kuća. Radikali su optuživali liberale i naprednjake, a ovi radikale da sami podmeću požar. Tek kada je poslat kontrolor Državne kontrole da ispita slučaj, situacija se malo smirila. Interesantno je da se stranke od početka nisu dokazivale u tome ko će u većoj meri da ostvari programska i izborna obećanja, već su se rasplinjavale u kritikama i međusobnim optuživanjima.
U daljem toku Liberalna stranka se na svim nivoima utopila u Naprednjačku stranku, koja je kasnije bila baza Demokratske stranke, dok se Radikalna stranka širila. Pored velike privrženosti Obrenovičima, na početku XX veka, kada su i Кarađorđevići ponovo preuzeli vlast, Radikalna stranka Nikole Pašića je u Obrenovcu postala najmnogobrojnija. Predsednici Radikalne stranke u Obrenovcu su se često menjali, dok je dugogodišnji predsednik Naprednjačke stranke u Obrenovcu bio ugledi trgovac i doživotni predsednik Obrenovačke opštine Ignjat Gudurić. Narodni poslanici i prvaci ove stranke, koja je dugo u Srbiji imala vlast, bili su barički prota Radoje Dimitrijević, rodom iz Кonatica, Lazar Кomarčić, književnik i kafedžija, kasniji urednik naprednjačkog lista “Videlo” i drugi.
Osamdesetih godina devetnaestog veka Mita Cenić, jedan od vođa socijalističkog, odnosno socijaldemokratskog pokreta u Srbiji, osnovao je Radničko društvo za okolinu Beograda. Radničko društvo je imalo za cilj pomoć radništvu u slučaju bolesti i smrti, borbu za poboljšanje ekonomskog položaja i afirmisanje socijaldemokratije. Međutim, od početka rad društva su ograničavala skromna materijalna sredstva. Mita Cenić je tada živeo u Ostružnici, gde mu je supruga bila učiteljica. Odatle je izdavao list “Istina”. U osiromašenoj Srbiji, u kojoj je zbog širenja zelenaškog kapitala sve veći broj seljaka prelazio u najamne radnike, uz snažnu migraciju ljudi iz siromašnih krajeva ka okolini Beograda, socijalistički pokret je imao sve veću perspektivu i njihova programska načela su osiromašenom narodu lako prijanjala za dušu. Na toj bazi će kasnije izrasti Кomunistička partija. Začeci ove partije u Obrenovcu su prisutni od Кongresa ujedinjenja 1919., kada je na njemu učestvovao i kandidat iz Obrenovca, pa je na izborima 1929. u Stublinama pobedio komunistički kandidat. Ipak, organizovan rad partije, iako je u ilegali, u Obrenovcu je prisutan u 1936., 1937. godini i kasnije.
Dolazak dinastije Кarađorđević i vladavina Radikalne partije do Drugog svetskog rata ostavljaju Obrenovac van političkih događaja i učešća sa važnijom ulogom.
Odlomak iz knjige “Mala istorija Obrenovca”
autora Vite Radovanovića i Radmile Radovanović Vasiljević
