Pradeda Milan se 1918. godine vratio iz Prvog svetskog rata. Stigao je u Obrenovac u vojničkoj uniformi u kojoj je preko Кajmakčalana ušao u svoju zemlju. U kući u Ulici Save Gembeša, tada Joksimovića sokačetu, dočekali su ga porodica i komšiluk.
Osvrnuo se po sobi, spazio plavooku devojčicu nalik svojoj ćerki, pozvao je i nežno stavio u krilo. Mazio je grubim rukama, a ona je umiljato upijala njegovu ljubav i sreću.
Prababa Кosa je sačekala malo, pa sa blagim prekorom rekla: “Milane, uzmi malo i našu Daru!”.
Sakrivena iza zavese, ljubomorno je provirivala porasla plavokosa lepotica Dara.
Baka mi je pričala kako se onda, danuvši dušom, ugnjezdila na svoje mesto u očevom krilu, pa kako je sreća kratko trajala jer je vojnička uniforma strašno smrdela na svašta, a ponajviše na paljevinu i duvan…
Milana Joksimovića, artiljerca Moravske divizije, toga dana su dočekali sin David, ćerka Dara i supruga Кosa. Najmlađi sin Nikola je umro u zbegu.
Silno uživajući u ovoj priči ja sam je videla u boji, pradeda je neizostavno morao u Obrenovac ući na belom konju, pod kopitama je praštala obrenovačka kaldrma, varnice su iskakale, konj se pred kućom propinjao i frktao, narod ih je zasipao cvećem, zamišljala sam i vreo letnji dan, avgust po svaku cenu, zelenu boju teške zavese iza koje se krilo dete…
Biljana Mijalković
