Ako železničku stanicu zamislite kao veliko tamno oko, onda je Obrenovac njegova bela obrva, a Rvati su donja zelena trepavica.

Rvati su oduvek bili selo koje tek dvadesetak koraka deli od varoši, ali je svaki taj korak, u istinu, bio dug najmanje godinu dana. Tako su Rvaćani, iako licem u lice sa varošicom, bili nešto između, neka vrsta slepog creva koje nije ni za operaciju, ni za organizam. Oniske kuće, štale, magaze, mlekare, bašte, voćnjaci, konji, krave, guske, patke, georgine, muškatle, šeboj… Kasnali su ždrepci po prašnjavim i blatnjavim sokacima, njištali su konji, brektale su vršalice, škripali đermovi na bunarima.

Život uz prugu merio se redom vožnje, u Rvatima petlovima. Dečaci iz Rvata bili su kao i sva druga deca. Pa ipak, u svom svetu, severno od pruge i južno od Trudbenika, bili su posve drugačiji. Vlaška bašta je bila samo njihova, pravo na pecanje u Kupincu samo njihovo pravo… Prolaznike su, tano se činilo,  gledali ispod oka kad su leti prečicom išli na Bresku.

Dečaci sa pruge prvi put su došli na Vlašku baštu zbog vašara i to sa roditeljima – za svaki slučaj. U hladovini bagremlja i kiselog drveća bile su tezge sa liciderskim srcima, orasnicama, lizalicama, ćetenovom alvom, ušećerenim jabukama, bombonama… Na sredini se vrtelo kolo. Svirali su prijatelji iz Muzičke kolonije. Rvaćansna deca su trčala po toj čudnoj pozornici, a deca sa pruge su uz roditelje stajala i gledala. Kad su začkiljile sijalice na krivim banderama, kad su zaigrali plamičci u fenjerima, jer svi nisu imali elektriku, svet se počeo razilaziti.

Sledeći korak u upoznavanju Rvata bilo je truckanje na kolima čika Pantinim koji je dečake vozio na Trudbenik po pesak. Tamo, gde su danas poligoni obrenovačke kasarne, nekad su ljudi vadili pesak. U polasku na praznim, a u povratnu na punim kolima peska, dečaci su krstarili kroz Rvate zagledajući u dvorišta, u bašte, u voćnjake.

Potom je došlo leto. U modi nije bio Zabran nego Breska. Tamo gde je danas elektrana bila je dugačka peščana plaža. Dečaci su tu provodili svoje leto. Naravno, da bi se došlo do Trudbenika i Breske, moralo se proći kroz Rvate. Tako su dečaci pešice tapkali po prašini sokaka i sad potpuno ohrabreni gledali oko sebe. Na dnu dvorišta, u debeloj hladovini pod senama dženerika i jabuka, sedeli su stari ljudi. Dotrajavali su. Mnogi od njih rođeni su osamdesetih godina prošlog veka. Bili su to ljudi nekako posebnih lica. Bio je to soj koji nestaje.

Kad je došla jesen započele su utakmice dečaka sa pruge i dečaka iz Rvata. Na jednoj strani Dragan, Bobika, Acika, Guga, Toma, na drugoj Išika, Taćika, Toma, Slavko, Jumba, Levi, Ciga, Ćure, Mile, Mirko… Onda su se železnička deca pojačala železničkom decom sa Trijangle: Dragan, Vrke, Jere, Lune, Mini, Duja…

Tako su se konačno združili oni severno od pruge. Na dečake iz varoši sad su oni gledali ispod oka. I tako do kraja detinjstva, do ukidanja pruge… Svakoga dana, po prispeću “beogradskog voza” počinjala je utakmica. Druženje se završvalo kad bi se oglasila manevarka iz Zabrežja. I tako, između tih zvučnih signala koje je ponekad remetila sirena iz zabreške strugare, odvijao se naš život leti i zimi.

Iz knjige “Umiranje pruge”
Pavle B. Nikolić

Comments

comments