Maštao je da napravi kuću još od kada je dobio premeštaj za Obrenovac. Stančić u glavoj ulici je bio pristojan, sprijateljili su se sa komšijama, ali to je ipak bilo privremeno rešenje. Želeo je da njegova deca imaju kupatilo i svoju sobu, jer tamo odakle je on došao, to je retko ko imao. Možda nije bilo pravo vreme da žena ostane u drugom stanju, baš kada je udaren temelj i započeta gradnja, ali tako je kako je. Uostalom, bilo je vreme da ćerka dobije sestru ili brata. Nije imala neko društvo, u dvorištu Bilića je bila jedino dete.
Iz noćnih smena bi dolazio ujutro kući, iz uniforme ulazio u radno odelo i odlazio na gradilište. Samo on zna koliko muke je uloženo u kuću koja je polako dobijala svoj oblik. Nije mu teško padalo, nekada je nadničio po selu, radio u rudniku. Njegovi su bili jako siromašni, rano je ostao bez oca. Uostalom, tada su svi došljaci imali slične sudbine. Dolazili su iz raznih krajeva Srbije, nalazili poslove i počinjali da prave kuće na periferiji. Iza njih su ostajali neki lepi predeli, bez perspektive. Država je tada bila u izgradnji i bez obzira na povoljne kredite, živelo se skromno i sa puno odricanja.
Ćerku su upisali u novoizgrađenu školu “Posavski partizani”. Imala je dosta da pešači do drugog kraja grada, a nije imao ko da je prati. On je bio na poslu, ili je pomagao majstorima. Žena je bila zauzeta obavezama oko mlađe ćerke koja još uvek bila beba. Znao je da je to samo privremeno i da će se uskoro preseliti. Kuća je bila daleko od svakog komfora, ali sve je bilo bolje od plaćanja kirije. Uostalom, i došao je u grad da stekne nešto svoje.
Ulica Popa Leontija Markovića, te 1969. god nije izgledala kao danas. Nekada ulica 20-ta, sa isto tako brojčanim nazivima poprečnih ulica, se dugo zvala i Mladena Pantića. Sa njene leve strane, gledano iz današnje Nemanjine, skoro celom dužinom protezalo se kukuruzište i šipražje. Sa desne su bile današnja Lazara Komarčića, Kninska i Fruškogorska. I tu su bili kukuruzi, kakvih danas ni po selima nema. Čitav kraj je imao svega dvadesetak izgrađenih kuća. Nedovršenih i najčešće neograđenih. Pravi raj za igru žmurke, koje su se deca igrala po ceo dan, dok su odrasli imali preča posla. Ulica je bila duga i neasfaltirana. Veći deo godine prekrivena blatom i barama. Bilo je nemoguće ići u školu ili na posao, a ne isprljati se.
“Ovo dete nema gde da vozi one njene rolšue”, rekao je jedne večeri ženi, pošto su deca zaspala.
“Jeste, vala, greota, a i ove godine će biti odlična”, složila se majka. “Eto, prošle godine nam upade u komšijsku krečanu, kad ne nastrada dete. Ovaj Miljkov mali, Ljubičina Svetlana i ona, po ceo bogovetni dan vijaju po ovim tek ozidanim kućama, nabošće se na neke zarđale eksere. Niko ih i ne gleda. Vrat će polomiti jednoga dana.”
“Razmišljao sam nešto, možda bismo mogli da joj kupimo poniku. Lakše će preko ovog blata.”
On nikada nije imao bicikl, niti je znao da ga vozi. Nije znao ni da pliva, iako je odrastao pored reke. Ćerke su se čudile i pomalo ih je bilo stid. Pa ko to još ne zna? A on je bicikl prvi put video kada je došao u Beograd. Što se plivanja tiče, nije imao ko da ga nauči. Nije se imalo ni kada.
Sve što on nije mogao, bio je ubeđen, moći će njegova deca. Završiće škole i neće se mučiti ovako kao on. Naravno, zaposliće se i imaće dobru platu. Živeće u bogatoj i srećnoj zemlji. Putovaće. Nikada više neće biti rata, zbegova i straha za dečije živote. Ljudi će biti zdravi i zadovoljni. Neće biti siromašnih i gladnih.
Razboleo se mnogo godina kasnije. Budućnost u to vreme nije izgledala kako je zamišljao. Možda je podsvesno izabrao tu strašnu bolest u kojoj je počeo da zaboravlja blisku prošlost. Pamtio je samo lica i događaje iz detinjstva i mladosti. To je bio njegov otklon od svega što je dočekao. Bližnjima je bilo za utehu, da kao i u svačijem, i u njegovom detinjstvu i mladosti, je moralo biti onih posebnih trenutaka, u kojima je bio nasmejan, zadovoljan i srećan.
Mirjana Lainović
