Subota je pazarni dan u Obrenovcu. Tada se tu stiče poslovni svet iz cele okoline. Naročito padaju u oči mnogi Sremci, koji tu dolaze radi kupovine svinja i druge stoke. Ovde se nameće pitanje o potrebi jednog mesta na Savi, koji bi neopisnu korist donosio Obrenovačkoj pijaci, dovodeći u neposrednu vezu Srem sa našom oblasti. No da bi se do istog moglo doći, treba imati ljude na položaju, koji bi u državi imali većeg autoriteta, a i ljubavi za ovaj kraj.
Sama pijaca me nije oduševila. Nema na njoj onog uređenja, koje bi trebalo da ima svako jedno živo tržišno mesto. Kad je iole kišno vreme, blato hoće da te udavi, a kada je suvo hoće prašina da te uguši…
Na istoj pijaci ima najviše žita pšenice, koja se danas prodaje po 205-210 dinara 100 kgr. Što spram prošlogodišnje cene 250-270 dinara čini veliku razliku, zbog čega žitarski trgovci, koji su sa istom robom špekulisali gube velike pare. Ima dosta stoke, govedi, no me ista iznenađuje. Nema više onih lepih posavskih krava i volova, no je neka mešavina degenerisanih i ukrštenih Simentalaca i Kolubaraca. I to sve zapušteno, zakržljalo i sa hranom upušteno. Kroz ceo stočni pijac sam prošao i video sam samo jednu dobru kravu i dva para lepih bikova.
Svinje, tako isto su degenerisane i ne znaš kojoj pasmini pripadaju. Između ostalog, na svakom se svinjčetu vidi da kukuruz dve godine Posavinu izdaje.
Iznenadilo me je što na pijaci vidim ljude čak iz Podgorine – Družetića i Gole Glave – sa drvima i dugačkom graničevom japijom. Po tri dana oni tu probave, da dobiju za kola drva 120-130, a za kola japije 140-150 dinara tu cenu mogu imati i na valjevskoj pijaci. Isto tako ljudi ispod Maljena ceo dan dremaju sa kolima čamovih greda i rogova, da ih predveče dadu pošto – u bescenje. Ne rentira se više na volovskim kolima japiju i drva na dalje terati, kad nas voda i železnica snadbeva.
Obrenovac je jaka žitarska pijaca. Ona dolazi na treće il četvrto mesto u predratnoj Srbiji. Prošle godine izvezeno je oko 4000 vagona žita, najviše pšenice. Izvoz ide većinom za Čehoslovačku, Austriju i Italiju. No ove godine je većinom izvoženo za naše pasivne krajeve Hercegovinu, Dalmaciju i Crnu Goru.
Osim žita, Obrenovac izvozi još šljive, pekmez i stoku. Suvih šljiva odvozi se od 50-100 vagona godišnje. A što se tiče stoke, sam Sava Mićić ove godine sprema tj. gaji do 800 komada veprova i ušklopljenih krmača.
Ovde ima veći broj trgovaca koji se bave izvozom među kojima vidno i prva mesta zauizmaju Sava Mićić, Velja Jezdić, Radomir Matić, Jova St. Đorđević, Branko Vinterović, Jakov Ristović, Milan Novaković, Mika Mandžukić… a od novčanih zavoda: Obrenovačka Zadruga i Posavska banka.
Od većih radnji grosista sa manufakturom i kolonijalom vredno je spomenuti Čavića i Popovića i Mitra Simovića. Oni snadbevaju većinom sve radnje u Obrenovcu po beogradskim cenama. Naročito se ističe Čavić i Popović sa snabdevanjem svih Zemljoradničkih zadruga u srezovima Posavskom i Tamnavskom sa vrlo solidnim cenama.
U Obrenovcu jako pada u oči creparska industrija gde imaju tri ringlova i šest običnih ciglana. Ringlovi su Trajkovića i Milekića, Anastasa Jovanovića i Jovana Markovića Rvata. Produkcija ove industrije je vrlo velika. Sam Trajković i Milekić u svome ringlovu izradi godišnje 2.000.000 cigle i crepa.
Ovde imaju i dve velike strugare za preradu drveta, koje im većinom dolaze vodom. Prva je Strugare Mitra Simovića i Sinova, a druga A.D. Suvobor. I njihova je produkcija velika.
Od industrijskih preduzeća vredno je pomenuti fabriku leda Dragoljuba K. Pavlovića. Nije bez vrednosti da se pomene i brodarsko preduzeće g. Velje Jezdića, koji sa svojim malim parobrodom veliku uslugu čini kako Obrenovcu, tako i drugom putničkom svetu.
Novčanih zavoda ima tri: Obrenovačka Zadruga, Posavska Banka i Obrenovačka Štedionica. Nisam proverio sa kojim kapitalom i kojom kamatnom stopom rade.
Govoriti o obrenovačkoj pijaci, a naročito ne istaći jednu krupnu i uglednu figuru iz trgovačkih redova varošice Obrenovca, značilo bi ogrešiti se o stvarnost. Ta je ličnost gazda Sava Mićić. Nisam se upoznao sa gazda Savom i ovo što ću o njemu reći, nije iz njegovih usta već sam to čuo u Obrenovcu i okolini.
Gazda Sava je potomak čajetinskih tj. užičkih serdara Mićića. Na obrenovačku pijacu došao je kao zreo čovek i počeo trgovati.
Čovek, po prirodi bistar, zdravih pogled na trgovinu i život brzo je u svome poslu napredovao i stekao zavidno imanje. No meni nije cilj da ovde ističem njegovo bogastvo. Ima i bogatijih ljudi, koje svoje blago zatvore u kase te od njega niko vajde nema. Radi bi bili da ga sa sobom i u grob ponesu. On i sada neumorno radi i po onoj mudroj izreci: radi i podaj drugome da radi – pomaže svakoga koji hoće pošteno i vredno da radi. Vredno je naročito istaći njegov rad na obnovi svoga kraja posle našeg oslobođenja. I ako je to sve bilo uz njegovu trgovačku računicu ipak se može s pravom reći da je on više učinio za obnovu svog kraja no i Ministarstvo Obnove – Privrede i naša Samouprava. Da se nebi reklo da je to samo onako rečeno, evo nekoliko primera.
Gazda Sava je video da je rat i neprijatelj ostavio ceo srez bez volova i druge zaprežne stoke pa je znajući da je zaprežna stoka osnov ekonomskog napredovanja kupio preko 100 pari volova i razdao po srezu poznatim vrednim domaćinima i domaćicama. Dao im je to na rad i izranu. Kada su ljudi uzorali, letinu sredili i došli do para, mnogi su volove platili, a mnogi popravljene vratili te ih je on rasprodao…
Video je da je narod ostao bez prevoznih sredstava. Otišao je preko Save u Novi Sad i u Zagreb te kupio preko 100 kola-razno-razni. Doterao u Obrenovac za gotovo a nešto na veresiju. Kako tako, tek je narod došao brzo do prevozni sredstava što je bilo od koristi i gazda Savi i okolini.
Dopala se gazda Savi pšenica sa Kumanovskog polja a vidi da se Posavska pšenica istura, degeneriše. Kupi 4 vagona kumanovke, dotera u Obrenovac te nešto rasproda a nešto razmeni za seme.
Po savetu i u društvu sa vrednim marvenim lekarom, predsednikom Sremske Poljoprivredne Podružine g. Milutinom Gecom i sreskim ekonomom g. Tijanićem, da bi dobili zapat svinja, kupili su dva vagona priplodnih svinja čiste šumadinske iz Ratarske Škole u Kraljevu. Sve su to rasprodali po okolini dobrim odgajivačima, te se sada širi čist zapat te dobre pasmine svinja, koja je vrlo dobra za naše krajeve.
Kada Sava vidi na pijaci dobrog nerasta ili dobru krmaču, odmah to kupi i smisli kome će to dati: Krmaču dade nekoj sirotoj ženi ili čoveku koji su bez svinja a nerasta nekom domaćinu za popravku njegove pasmine svinja. Krmaču pošto odoji jedne ili dvoje prasce Sava dobije natrag sa polovinom prasadi. A i nerasta pošto oplodi izvestan broj krmača – primi natrag, pa i krmaču i njega uštroji i zatvori u obor te goji za izvoz.
Tako isto radi kada vidi dobrog bika. Kupi i dade nekom dobrom domaćinu, koji ili mu ga plati ili uranjenog vrati, te ga onda proda. Iz Kraljeve štale kupio je dve junice i dao jednom domaćinu u Ušće, koji ih gaji.
Eto svi ovi primeri i masa drugih koje sam čuo a i koje nisam čuo, dokazuju da je gazda Sava, pored toga što je dobar i vredan trgovac, još i prijatelj svoga kraja, kome želi dobra. Želi da se njegova okolina ekonomski podigne. Kada bi svi imućni ljudi tako radili brzo bi zavladalo narodno blagostanje i nebi seljak gledao na varošanina kao na narodnu pijavicu ni varošanin na seljaka kao “ovčicu” koju treba samo šišati.
Sa moje strane neka je hvala gazda Savi Mićiću i neka me izvini za ovo nekoliko redaka. Kamo sreće da o mnogima ovako mogu pisati…
N.S.S
Glas Valjeva
nedelja, 4. avgust 1929.