Ova priča imala je svoju uvertiru koja je otprilike izgledala ovako…
Skoro će ponoć, Maja uveliko spava, a ja zurim u plafon. Okrećem se, obrćem, ne vredi, neće san na oči. Da li zbog super-Meseca ili je nešto drugo u pitanju, ne znam. Prisećam se ukusa i mirisa detinjstva. Otkud znam zašto! Valjda sam sad u tim godinama kad više volim da budem u prošlosti, nego da razmišljam o budućnosti. I tako, u nekim prisećanjima, padne mi na pamet ideja za novu priču. Skočim iz kreveta i u mraku spavaće sobe na stolu pored računara napipam listove papira i olovku i pravac u dnevnu sobu. Sednem na pod pored malog stola, upalim lampu i počnem… Redovi se nižu sami od sebe. U tom stvaralačkom zanosu nisam ni primetio da se i Maja probudila i da me traži po stanu. Kada me ugledala, samo se prekrstila i rekla:
“Da li si ti normalan!? Šta radiš u ovo doba?”
“Pišem priču, rekoh, sinula mi nova ideja.”
“I baš sad?”
“Sad, inspiracija ne bira vreme.”
Pogleda me belo i reče: “Čovek postao književnik… Ti definitivno nisi normalan”, pa ode.
A ja nastavim da pišem i evo te priče…
Prebirajući u sećanjima po ukusima detinjstva setio sam se jednog o kome i danas stanovnici Obrenovca rado govore. Za razliku od današnjeg vremena kada je đacima na raspolaganju različita zdrava i manje zdrava užina u vidu bureka, pica, kuvanih đevreka, žu-žua, kroasana, pljeskavica, čipsa i raznih drugih grickalica, u vreme kada sam ja išao u “Posavce” jelovnik školske kuhinje je bio dosta skroman. Užina se dobijala za bonove, a nismo imali priliku tu mnogo da biramo. Iz dana u dan smenjivali su se: kriška hleba namazana paštetom, sutradan marmeladom, mešanom ili od šipurka, pa onda s margarinom sa dva koluta neke salame, potom meni omražene zelene kisele jabuke sa dva “pti ber” keksa. Te jabuke su bile toliko tvrde da su češće služile kao zamena za loptu na velikom odmoru, nego kao užina. Kasnije sam saznao da se ta sorta zove “greni smit”. Ej, “greni smit”! Možeš misliti! Ono čemu smo se najviše radovali bio je dan kada smo za užinu dobijali viršlu u kriški hleba. Ponekad smo imali i gotovo luksuznu varijantu ove užine, kada su kuvarice Mica i Rada kašikom iz velike tegle zahvatale senf i njime premazivale viršlu. Naravno, samo onima koji su to želeli.
Kako smo rasli, apetiti su se povećavali i nismo se zadovoljavali samo školskom užinom već smo za vreme velikog odmora preskakali ogradu školskog dvorišta i u obližnjoj prodavnici kupovali pogačice iz obrenovačke pekare. Bile su to čuvene pogačice. Pekara takođe. Dve pogačice od neke vrste lisnatog testa, upakovane u providnu najlon kesicu na kojoj je ispod logoa preduzeća pisalo PKB RO “Dragan Marković” Obrenovac, OOUR Pekara, bile su najpoznatiji proizvod naše pekare i neizostavni deo đačke užine. Mogle su se naći i u torbama i kancelarijskim fiokama većine radnih ljudi Obrenovca tog vremena. Šta ih je činilo tako posebnim? Naravno, njihov ukus. Ukus nekog peciva iz brojnih današnjih obrenovačkih pekara ne može se uporediti sa njim. Veoma poseban ukus imale su one pogačice kod kojih je, greškom u proizvodnji ili slučajno, između listova testa bilo malo više masti koja se lepila za nepca, a koja se vrlo uspešno uklanjala gutljajima jogurta, onog u tetra paku u obliku piramide, s roze-belim šarama (njega je, nekako u to vreme zamenila, sada već čuvena “kravica”). Odmor od dvadeset minuta je bio kratak da bismo mogli da uživamo svim čulima u užini. Zato smo sa punim ustima, pogačicama u jednoj, a jogurtom u drugoj ruci, trčali ka školskom dvorištu da na vreme stanemo u red kad bi zvonilo. A kad bi i poslednji zalogaj nestao u našim ustima, naduvali bi kesice i onda rukom udarili po njima, da pukne jako. Tako smo, valjda, stavljali do znanja da smo obavili neki važan posao.
Te pogačice su na rang listi omiljene užine imale vrlo ozbiljnog konkurenta u vidu para viršli u zemički (sa senfom, po želji). Kupovali smo ih čuvenim crvenim kioscima preko puta starog dragstora u ulici Bore Ćirića i kod “Zmajeve” škole. Ali, ipak su zbog mogućnosti stavljanja u džep ili u torbu bile mnogo praktičnije nego viršle. Više se, na žalost, ne proizvode, ali ih pamte mnoge generacije Obrenovčana. Ni nekad čuvena obrenovačka pekara, iz koje se svakog jutra širio neodoljivi miris svežeg hleba, više ne radi. Izgubila bitku sa tranzicijom. Naše, obrenovačke pogačice porazila je neprincipijelna koalicija koju čine francusko lisnato testo, bavarske kifle, italijanske pice, bosanske pite i burek, grčki giros i suvlaki…
I eto, da ne beše super-Meseca ova priča možda nikad ne bi bila napisana. A možda sam samo ogladneo, al neću da priznam! A ko i ne bi kad mu se ova sećanja vrate, makar i usred noći.
Dejan Kovačević
