Ma koliko ćudljivi bili tokovi ekonomske istorije Obrenovca, ništa nije tako upečatljivo izmenilo sliku ovoga kraja i njegov identitet kao izgradnja dveju najvećih termoelektrana u Srbiji. Robusnošću postrojenja i nerazmrsivom izmešanošću sa tlom i naseljima koju je nametnula tehnologija, postale su neizostavan element vizure ovoga grada. A značajem za ekonomski život, mogućnostima koje su pružile i granicama koje su postavile, one su već više od tri decenije jednako nezaobilazan deo životnog horizonta Obrenovčana.
Zaposliti se na elektrani! Postati poslovni partner ovoj moćnoj “fabrici novca”. Izvući nešto od nje da se u gradu još ponešto izgradi, poboljša, ulepša. Potražiti donaciju i potporu od ovog moćnog i zahtevnog sustanara. Zaštititi se od njegovog razornog uticaja na životni prostor u koji se uselio… “Gde je Obrenovac? Svakako ste čuli za one velike termoelektrane?”. Teško je zamisliti da ove fascinantne konture nisu oduvek tu!
A uobičajeni opis njihovih performansi uvek ima lice i naličje. O polovini ukupno proizvedene električne energije u Srbiji Obrenovčani uvek govore sa dozom ponosa saučesnika u podvigu, ali bi rado sa drugima podelili bar polovinu od 25 miliona tona uglja godišnje, desetina miliona tona pepela, nekoliko hiljada tona dimnih gasova koji kao “potvrda” toga podviga neizbežno i u najvećoj meri ostaju – njima.
Elektrane su pokrenule jedan od najvećih talasa doseljavanja ljudi iz mnogih drugih krajeva u Obrenovac. Najpre tražeći i dovodeći obučene kadrove iz onih u kojima je takvih fabrika već bilo, a zatim su drugi dolazili sami, nadajući se da u razvojnom poletu koji su ove pokrenule u Obrenovcu mogu da pronađu dobre šanse i za sebe i svoje porodice. Ali su zadržale i mnoge Obrenovčane da isto to potraže u svom gradu.
Obrenovac je tako postao i veći i šareniji i kulturno raznovrsniji grad. U njemu su nikla nova velika naselja, koja mnogi kolokvijalno nazivaju Elektraninim, po brojčano dominantnim njihovim stanovnicima. Prisustvo elektrana jasno je primetno i u kulturnom i sportskom životu, jer su umnožile i obogatile njihov sadržaj, prednjačeći u misiji modernog mecenstva.
Obrenovačke termoelektrane, povrh svega toga, možete i samo – posmatrati. Zapravo, to jednostavno morate! Neiscrpni su prizori koji privlače pogled, traže objašnjenja, zaustavljaju dah. Izdaleka, izbliza, iznutra. I svi su puni života i ljudskog prisustva, ma koliko gromada ovih postrojenja izgledala kao neki zaseban, sebi dovoljan svet. I ma koliko čovek u njihovoj senci izgledao sićušan i slab. Jer upravo svojom veličinom i nepojmljivom složenošću potvrđuju da njemu pripadaju sve uloge u njima, i glavne i sporedne.
Obrenovac: fotografski zapisi
Miladin Čolaković, Nenad Radojičić, Galina Perišić
2004. godina
