Zamislite gradić na četiri reke, sa pozorišnom dvoranom, bioskopima, sportskom halom, šumom-izletištem, banjom, bogatom zelenom pijacom, ali i stočnom, jednom od najvećih u Srbiji, varoš u kojoj su i osnovne i srednje škole, crkva, bezbroj kafana i kafića, čak i po neka starinska zanatska radnja. Varoš sa sopstvenim radio-stanicama, televizijom, svojim novinama, Internet provajderima…
Zamislite varoš iz koje pre podne pešice možete prošetati i u prirodi brati šumsko zelje, sremoš, pečurke, a uveče otići u beogradsko Narodno pozorište ili Sava centar na koncert, gde stižete za pola, ili nepun sat, zavisno od toga da li ste se tamo uputili autobusom ili kolima. Kao da ste na Banovom Brdu ili Vidikovcu.
U stvari, ne mora se zamišljati. Ta varoš je Obrenovac, jedna od beogradskih (prigradskih) opština, samo što je ovako bajkovito ne doživljavaju ni meštani, jer su previše zauzeti svakodnevnim brigama, kao i većina ljudi u Srbiji. Treba sastaviti kraj s krajem, preživeti, opstati, napredovati.
Na ulazu u Obrenovac je hotel, a pored njega dva olimpijska bazena. Jedan otvoren, letnji i drugi zatvoren, zimski. Uz sam hotel, kao mali gejzir, izbija topla sumporovita voda. Tu bi trebalo da se izgradi moderna banja, ali zasad se niko nije pojavio s parama da je podigne. A mesto je idealno. S jedne strane je pored glavne saobraćajnice, a s druge, u zaleđu je velika šuma Zabran, pogodna za šetnju, stazama i asfaltnim putem koji vode do Save, do davnašnje obrenovačke plaže gde su riblji restorani, marina za čamce, ponton… Tamo gde u zoru čamcima pristaju ribari i prodaju svežu ribu znatno jevtinije nego što se može kupiti u ribarnicama.
Obrenovac, istina, ima banju, ali je to davnašnje zdanje (podignuto 1885. godine) u samom centru, što ne odgovara zahtevima ovog vremena. Lekovita voda je najsličnija onoj kakva je u banji u Karlovim Varima ili Visbadenu. Pored ostalog leči reumu, išijas, katar stomaka, creva i žučne kanale, otok jetre, sipnju i šuljeve. Istovremeno je i javno kupatilo, ali to nije to. Novo doba traži novo, moderno lečilište, sa svim pratećim službama koje jedna savremena banja podrazumeva. Onaj ko bi tu uložio pare još kako bi mu se isplatilo, ali takvog još nema. Obrenovac je izgubio status banjskog i klimatskog lečilišta još 1963. godine.
I danas, kao i pre sto godina, meštani ovu vodu koriste za piće, a naročito za kuvanje pasulja, i to petkom. Zašto baš petkom, niko ne zna pouzdano da objasni. Može i nekim drugim danom, ali nije tako dobar kao petkom. Kao što je i praseća pečenica najslađa za Božić. U poslednje vreme rasprostrlo se verovanje da ispiranje očiju ovom vodom popravlja vid, ali naučno još ništa nije potvrđeno, jer se nauka ovom pojavom nije pozabavila.
Obrenovac se prvobitno zvao Palež. Otuda što su ga Turci počesto palili. A kada se Srbija oslobodila i Miloš učvrstio vlast, smerni paleški trgovci, u zapregama, zapucali su u Beograd ne bi li se dodvorili knjazu i najbogatijem među trgovcima – moleći ga da im dozvoli da svoju varoš nazovu po njemu. On im je to velikodušno odobrio. U glavnoj ulici i danas je, obnovljen i preuređen Milošev konak, ili Česni dom, u kojem je smeštena gradska biblioteka. Tu se priređuju izložbe, održavaju književne večeri. U domu nepismenog Miloša zažižila prosveta i kultura. I ulica u kojoj je Milošev konak zove se po njemu. Do skora nosila je ime Maršala Tita.
Glavna ulica bila je u stara vremena i jedina. U njoj su radnje i kuće za stanovanje imale zanatlije i trgovci, kao i državni činovnici. Prva osnovna škola nastala je još 1824. godine. Živeli su svi kao jedna porodica. Između dva svetska rata Obrenovac je izrastao u bogatu varoš o čemu svedoče građevine preostale iz tog doba. Zgradu u kojoj je danas kafana Central, u centru Obrenovca, na primer, podigao je trgovac Antonović. Na spratu su bile sobe za prenoćište, a u prizemlju gradska kafana na evropskom nivou. Stari Obrenovčani pamte zeleni tepih i livrejisane momke na vratima. Bilo je i puno običnih kafana, krčmi za običan narod, od kojih je ostao samo trag o Malom parizu, kafani preko puta današnjeg bioskopa Palež. Ni to se ne bi znalo da nije ploče koja kazuje da su se tu sve do početka Drugog svetskog rata okupljali napredni radnici i, između ostalog, dogovarali o štrajkovima.
I pored promena koje je donela revolucija, duh obrenovačke varoši održao se i posle rata. Luka Slikar, Rada Brica, Sloba Sarač i još nekolicina u to doba sredovečnih zanatlija svake večeri su se okupljali u kafanici pored tada napuštene zgrade bivše železničke stanice. Kafanica je imala nekoliko stolova, dok se leti sedelo u kafanskoj bašti, u hladovini vremešnih lipa. Tu su stari majstori pevali starogradske pesme kojih u to vreme nije bilo ni na radiju. Mezili su projaru, pihtije i slične đakonije koje su donosili od kuća, a zalivali vinom iz bokalčića od po tri deci, umereno. Slušali su ih tadašnji studenti i od njih učili kako se i peva i ponaša. Pod debelom senkom lipa, noću, kao da su sijale samo glave tih mladih ljudi, od ushićenja i punoće života. Jer, oni su tu raspravljali i o filosofiji, politici, ljubavi, smislu… Ta se kafana zvala Kod Sokola, po čuvenom Sokolu Miloševskom, kelneru koji nije otaljavao svoj posao, već ga je radio s ljubavlju. I još je živ. Zgradica kafanice Kod Sokola je srušena, a zgrada bivše železničke stanice obnovljena i pretvorena u autobusku stanicu koja ima čekaonicu i bife na kojem krupnim slovima piše: Soko.
Kod Sokola, ali i u Centralu, Ribici, Prvom maju, Kod Cincarina, Kod Vlaščeta, okupljali su se i varoški intelektualci među kojima je bilo dva-tri pisca, po koji slikar, profesori varoške gimnazije i gdekoji student koji nije žurio da diplomira, zaposli se i oženi, već se spremao da menja svet.
Obrenovčani su leti porodično odlazili u Zabran na kupanje. Išli su pešice, a biciklima imućniji. U pletenim korpama žene su nosile paradajz i slaninu, taze ‘leba, pecaroši udice i tamo provodili po vasceli dan.
Mada je tada Obrenovac uveliko imao već tri glavne, uporedne ulice (i niz poprečnih), meštani su se i dalje poznavali kao da su članovi iste porodice. Što se dece tiče, cela varoš je bila jedno dvorište, jer se nisu ograđivala. To je lepo prikazano u mnogo puta ponavljanoj televizijskoj seriji RTS-a, Sazvežđe belog duda, Dragana Aleksića, Obrenovčanina.
Gledano iz današnjeg vremena, to doba (pedesete, šezdesete godine) čini se gotovo idiličnim, iako je bila nemaština.
A onda je počela izgradnja Termoelektrane. Počeli su dolaziti graditelji, radnici iz cele ondašnje Jugoslavije. Radili su mnogo i teško, ali su bili odgovarajuće plaćeni. Odvojeni od porodica i zavičaja, oni su posle posla odlazili u kafane. Tu bi se opijali i počesto vadili ćakije. Kavdžili su se međusobno, ali su nasrtali i na meštane u početku sasvim nespremne. Za kafanske tuče se do tada u Obrenovcu nije znalo. Novo vreme i ekonomski napredak donosili su i po nešto što nije ličilo na dobro. LJudi su počeli da se dele na Obrenovčane i došljake. A bilo je i još podela.
Sezonci su odlazili, ali su dolazili novi radnici, inženjeri, stručnjaci iz svih krajeva Jugoslavije da se na elektrani zaposle. Dobijali su stanove i postajali novi stanovnici. Nastanjivali su se na po nekoliko godina i Nemci, Francuzi… Plate na elektrani su bile svima poželjne. Broj stanovnika je naglo rastao. Menjao se izgled i duh negdašnje varoši. Stari Obrtenovčani su vremenom postajali manjina. Nekako su skrajnuti. Ko god se od njih, ili njihovih zaposlio na elektrani, nije imao ništa protiv nje. Dočim, oni drugi gunđaju. Ako ništa drugo, a ono zbog zagađenja.
Slobodan Stojićević
