Jedna od najsjajnijih zvezda u sazvežđu našeg detinjstva, koja i dalje sija ništa manjim sjajem, je sigurno naš obrenovački vašar. I to ne jedan, nego dva. Nikada nisam mogao da se odlučim koji mi je u to vreme bio draži, Petrovdanski ili Krstovdanski. Petrovdanski vašar su, iako je bilo leto, često pratile kiše. Dešavalo se da nas roditelji zbog toga i ne odvedu do vašarišta, a mi smo ostajali kod kuće kao pokisli.
Ta dva dana u julu, koliko je vašar zvanično trajao, su bila pravo osveženje u prilično dosadnim danima letnjeg raspusta koji je uveliko trajao. Krstovdanski vašar nam je nekako delovao veći, bogatiji i za nas je označavao definitivni kraj leta, koje se kalendarski završilo nekoliko dana ranije, a što je u prevodu značilo da je vreme igre prošlo i da se valjalo uhvatiti u koštac sa školskim obavezama.
U vreme kada nismo znali šta je kalendar i čemu on služi danima smo roditeljima postavljali samo jedno pitanje „Kad će vašar?“, na koje su nam oni odgovarali sve dok im to ne bi dosadilo. Međutim, kad smo pošli u školu i kada smo naučili kako se koristi kalendar onda je bilo lakše svima, mi nismo morali da zapitkujemo roditelje, a oni nisu morali da odgovaraju, nego smo sami brojali dane do njegovog početka. Da se on približava znali smo i po tome što su se u danima pre, za vreme i posle vašara u varoši pojavljivali Cigani mečkari. Uglavnom su to bili muž i žena koji su vodili sirotu životinju vezanu lancem, mršavu, izgladnelu, olinjalog krzna, sa crvenom maramom oko vrata ili kićankama iste boje na glavi. U to vreme se nije vodilo mnogo računa o pravima i maltretiranju životinja, pa je mečkar obavezno nosio veliku drvenu motku. Njome je kažnjavao svaku mečkinu neposlušnost. Pojava ove zanimljive družine na ulici, ispred zgrade u nekom od obrenovačkih naselja ili na zelenoj pijaci privlačila je pažnju kako dece, tako i odraslih. Mečka se na zvuke udaranja u daire i reči pesme čije je reči znao samo mečkar uspinjala na zadnje noge i počinjala neku vrstu plesa. Valjda je tako nastala i čuvena rečenica „Šta gledaš, je l’ igra mečka?“. Deca okupljena oko njih bi otvorenih usta posmatrala neobičan prizor, a odrasli bi bacali sitan novac koji bi mečkareva žena kupila, a uz put bi i dobacila ženama iz publike „Gospoja, da m’daš nešto za decu, ljubim te u dušu…“. U završnom delu ovog šou programa mečkar bi životinji pružao flašu piva, koju bi ona popila naiskap držeći je između kandži, na sveopšte oduševljenje publike praćeno smehom i aplauzima. Kao su se iznenada pojavljivali u varoši, tako su mečkari i odlazili iz nje.
Na vašar su nas vodili roditelji, babe, dede, starija braća i sestre, stričevi, ujaci i naravno tetke. Sa vašara smo se retko vraćali praznih ruku. Morala je obavezno da „padne“ neka igračka ili neki vašarski slatkiš. Ovim prvim bi se hvalili u narednim danima igrajući se sa drugarima, sve dok se igračka ubrzo ne bi pokvarila. Slatkiši su imali još kraće vreme upotrebe, neretko već na putu od vašarišta do kuće. Majke su na vašarima kupovale prahere za istresanje tepiha, drvene varjače, oklagije i špriceve za tulumbe, a očevi sitan alat, kaiševe za pantalone, manju ili veću burad za rakiju, kiseli kupus ili ribanac koje su posle morali da, zajedno sa nama na svojim ramenima, tegle sve do kuće. Nadali smo se da će roditelji bar jednom preskočiti kupovinu varjača ili kaiševa, znajući da se oni koriste i u vaspitne svrhe protiv naših nestašluka i neposlušnosti. Pravi doživljaj je bio onda kada su u završnim razredima osnovne škole roditelji procenili da smo dovoljno odrasli da nas puste sa društvom na vašar. Naravno, kući se moralo doći u tačno određeno vreme, a kašnjenja nije smelo biti. Na povratku se, po nekom nepisanom pravilu svraćalo u poslastičarnicu „Gazela“ kod Redže, ako ne na kolače, ono bar na sladoled i to na točenje. U danima koji bi usledili jedna od glavnih tema naših razgovora, a i ponekih govornih ili pisanih vežbi u školi, bili su naši utisci sa vašara, odnosno kako smo se proveli na njemu.
Kroz glavu mi prolazi slika niza tezgi sa plastičnim igračkama duž obe strane ulice koja vodi kroz vašarište. Te igračke se inače nisu mogle kupiti u prodavnicama ili robnim kućama, a ja nikada nisam uspeo da saznam gde su se pravile i kako su dolazile do vašara. Bilo je tu svega, od plastičnih automobilčića i kamiona, plastičnih lutaka, kaubojskih pištolja sa futrolama na kaišu od skaja, pušaka „vinčesterki“, mitraljeza, pištolja na kapisle ili vodu, kaleidoskopa, plastičnih vampirskih zuba i čega ne sve još. Tezge sa igračkama su mestimično prekidali veliki roštilji iz kojih je izbijala jara od izgorelog ćumura na kome su se pekle pljeskavice, kobasice, porumeneli prasići i jaganjci koji su se vrteli na metalnim ražnjevima, a koje su neki ljudi počadili od dima kvasili pivom da bi „kožura“ bila hrskavija. Mit o čuvenoj „vašarskoj“ pljeskavici i dalje je neispričana priča. Ko bude otkrio njenu tajnu morao bi dobiti bar Nobelovu nagradu.
Duž te vašarske „promenade“ nezaobilazni su bili prodavci šećerne vune i ušećerenih jabuka, sodadžije sa flašicama klakera i kabeze koje vire iz burića i korita ispunjenih vodom i ledom. Prodavci kuvanog i pečenog kukuruza su takođe u vašaru videli priliku da nešto zarade. Oni koji su jeli pečeni kukuruz, na vašaru su se mogli bez greške prepoznati po ustima i zubima crnim od gareži od prepečenih klipova. Tezge sa gumenim i svilenim bombonama, šarenim lizalicama, lušama, šećerlemama, orasnicama, liciderskim srcima i alvom su i tada, a i sada, upotpunjavale vašarsko šarenilo. Iako su nas sedamdesetih i osamdesetih godina obasipali „Ki-Ki“, „Bronhi“, „Negro“ i „Šumi“ bombonama, te vašarske, ručno pravljene bombone su uvek bile na vrhu naše liste želja, a alvi eto, ne mogu da odolim ni do današnjih dana.
Ono zbog čega se uvek rado išlo na vašar je njegov zabavni deo koji su činili nezaobilazni saloni zabave sa fliperima, stonim fudbalom i prvim video igricama (onim sa malim volanom, u kojoj ti u stvari učestvuješ u trci formule jedan ili onim u kojima u dalekom svemiru besomučno pucaš i uništavaš neprijateljske vasionske brodove). I dok mi igramo stoni fudbal, u kome nije dozvoljeno „roštiljanje“, sa velikih zvučnika dopire muzika, toliko glasna da ne čujemo jedni druge. Snaga se pokazivala udaranjem u „krušku“, a ko to nije probao, kao da i nije bio na vašaru. Valjalo se nekad okušati i u streljaštvu, ne bi li se tako osvojila neka od primamljivih nagrada u vidu plišanih igračaka, veštačkog cveća, privezaka ili nekih drugih đinđuva. Pošto nam to nije baš uvek polazilo za rukom, bili smo uvereni da su vlasnici streljana namerno krivili cevi vazdušnih pušaka da strelci ne bi mogli da pogode metu i osvoje željenu nagradu. Posebno mesto su imali ringišpili, mali i veliki. Na ovim prvim smo se prvi put kao deca vozili sami, na konjićima, u autićima, lokomotivama i to bez roditelja, ali uz njihovu neprekidnu pažnju. Na ovim drugim, u tinejdžerskim godinama, smo imali priliku da pokažemo hrabrost trudeći se da uhvatimo „patku“ ili lutku koja visi na metalnom stubu sa strane, a što je automatski značilo još jednu vožnju, i to nagradnu. Koliko je to zabacivanje na ringišpilu bilo važno, a nekada i presudno, shvatio sam kad nam je otac ispričao kako je na jednom od vašara početkom sedamdesetih zabacivao svoju buduću suprugu, a našu majku dok je sa ozvučenja dopirao svetski hit „Dilajla“ Tom Džonsa, najpoznatijeg rudara iz Velsa.
Autodromi sa automobilima na električni pogon koje treba voziti tako da izbegavate sudare sa ostalim vozačima bili su uvek velika atrakcija. Zaglušujuća muzika i mnogo posmatrača na platformi su uobičajeni prizor na autodromu. A kad sirena označi kraj vožnje i kad se automobili zaustave počinje sumanuta trka za prvim slobodnim. Onda ti, u stilu velikog mangupa, pokažeš da u ruci imaš bar još jedno tri, četiri žetona, a potencijalni vozač mora da potraži drugi slobodan automobil dok se sirena ne oglasi početak nove vožnje. Pored tebe sedi, normalno, neka „drugarica“, a ti nonšalantno prebaciš ruku preko njenog ramena. Ne zbog toga što ti se ona dopada, nego da joj se slučajno nešto ne dogodi ako neki od drugih vozača udari direktno u vas. I onda te ona posle nagovori da odete zajedno na „balerinu“ koja se vrtela za nas tada neviđenom brzinom, dok sa zvučnika trešti najnoviji hit grupe „Modern talking“. Tebi onda ne preostaje ništa drugo nego da progutaš knedlu, stisneš zube i sedneš na sedište sa unutrašnje strane, jer bi se tako ona sasvim oslonila na tebe. Tako se nekad učila fizika. Ja sam sa „balerinom“ za sva vremena raskrstio na Krstovdan davne 1995. godine, jer mi je od nje (mislim na balerinu, ne na godinu) bilo muka.
Ljudi mi ne veruju kad im kažem da sam na jednom od vašara video i veliku montažnu karting stazu sa drvenom podlogom. Svaki put kad čujem pesmu „Pakleni vozači“ setim se čuvenog „zida smrti“ koji je do skoro bio neizostavni deo vašara. „Dva brata rođena na zidu smrti“ pokazivala su svoje umeće vožnje motocikala (u većini slučajeva je to bila čuvena „java“ sa koje su poskidani svi suvišni delovi), „fiće“ ili „peglice“, prkoseći zakonima fizike i ostavljajući bez daha prisutnu publiku, a posebno one najmlađe. Ispred te neobične konstrukcije, a i na njenom vrhu, uvek je bilo dosta znatiželjnika koji su sa velikom pažnjom posmatrali vratolomije momaka prilično neurednog izgleda, duge kose, obučenih u kožne pantalone i sa kožnim prslucima na golom telu, koji su podsećali na likove iz filma „Goli u sedlu“. Tu na vašaru prvi put sam probao i pića do tada meni nepoznatog ukusa, klaker i kabezu. Dok sam bio mali na vašar me je uglavnom vodio deda, a on i ja smo najviše vremena provodili ispred ,,kace”, kako je moj deda zvao zid smrti, jer ga je ta građevina podsećala na veliko drveno bure. Dok je on ispijao hladno pivo kupljeno ispod neke vašarske šatre, ja sam uživao u klakeru. Deda nije mnogo mario za fiziku, pa su mu gravitacija, centrifugalna i centripetalna sila bile potpuna nepoznanica. Sa ništa manje ushićenja u odnosu na mene, posmatrao je paklene vozače na zidu smrti luna parka „Plava ptica”, braće Maksimović iz Velike Moštanice, kako „bez ruku”, stojeći upravljaju motorima. Točkovi su se okretali preko pokretnih valjaka, uz zaglušujuću buku koje su mašine pravile radeći bez auspuha, i tako privlačile publiku na sledeći nastup u zidu smrti. Klaker i kabeza se više ne prodaju na vašaru, a ni zid smrti nisam baš odavno video na njemu…
Na vašarima su se nekada mogle pogledati i prave pravcate cirkuske predstave sa artistima koji su dolazili ko zna odakle. Klovnovi, žongleri, bacači noževa, artisti na tarpezu i dresirane životinje privlačili su veliku pažnju, pa su cirkuske šatre redovno bile pune. Uz njih su kao obično bili i mali zoološki vrtovi. Potencijalne posetioce su privlačili tako što bi neko od ljudi koji brinu o životinjama uzeo nekog velikog pitona, obavio ga oko vrata i pozvao nekog odvažnog iz publike da učini to isto. Među tim odvažnim je jednom prilikom bio i moj otac, koji je na taj način želeo da zadivi svoju taštu, a moju baku. Ona je bila toliko impresionirana da ga narednih sedam dana nije pustila da uđe u kuću. U malim kavezima koji su bili smešteni u kamionskim prikolicama mogli smo da vidimo različite vrste majmuna, neke olinjale divlje mačke, papagaje i zmije. Za razliku od našeg oca, moj brat Srđan i ja nismo bili skloni takvim vašarskim egzibicijama, osim ako se u to ne može uvrstiti i pokušaj da sa babom uđemo u „Kuću strave“ jednog Krstovdanskog vašara početkom osamdesetih godina. Kažem pokušaj jer nismo stigli ni do njenog glavnog dela zato što nas je nešto sve vreme hvatalo za noge, mi posrtali i padali, a baba zapomagala i zvala Boga u pomoć. Nekako smo se jedva dočepali izlaza, Srđan i ja razočarani, a baba bez marame na glavi.
Drugi deo vašarišta, skoro sve do igrališta „Radničkog“ zauzimale su velike vašarske šatre u kojima su nastupale poznate muzičke zvezde tog vremena, kao i one koje će to tek postati, a koje u ovo današnje vreme sebe smatraju džet-setom. Iznad ulaza su visili veliki posteri koji su najavljivali njihov nastup. Gomila radoznale svetine se tiskala ispred uvek punih šatri ne bi li uživo videla pevače koje je inače mogla da vidi samo na televiziji ili da čuje na radiju. Iz jedne šatre se čuje Vesna, iz druge Nada, a u trećoj Era. U toj preglasnoj kakofoniji zvukova najteže je bilo ušima. Lete novčanice, znoj kipti sa čela, meša se miris jagnjetine i prosutog piva, ali niko ne posustaje. Ko zna koliko je tu spiskano novca od prodate stoke ili kubika drvne građe… A na kraju vašarišta, iza velikih šatri, neposredno uz stadion „Radničkog“ jednom smo probali i mlado vino, „širu“. I toga je nekada bilo na vašaru.
Vašar je bio i jedinstvena prilika da čovek vidi različita bića skoro pa mitska. Ma, prava čuda prirode! Takva je, recimo, bila „pola žena-pola zmija“ („gleedaj, gleedaj… šta je majka rodila, šta je majka gajila..“), mada će mnogi reći da su se kasnije i lično uverili da takvo biće zaista postoji. Iako smo znali da se radi o prevari, ipak smo priželjkivali da vidimo i to čudo. Ko je platio ulaz, mogao je i da gleda. Ali, još jedno „čudo“ smo mogli da vidimo potpuno besplatno. Bila je to čuvena Sunđerka. Povezana maramom, u bluzi od cica, napadno našminkana, sa jarko crvenim rumenilom na obrazima i karminom na usnama. Žena tankih nogu, umotana u sunđer iz samo njoj poznatih razloga, privlačila je pažnju kako odraslih, tako i dece, ali su je se ovi drugi i plašili jer joj nije prijala tolika količina znatiželje, pa smo je tako zastrašujuću krišom posmatrali sakriveni iza nogu naših roditelja.
Od tada do danas vašar se i jeste i nije promenio. Mada mi deluje da je nešto manji nego što je bio (ili mi se čini tako zato što sam ja porastao, ne znam šta je u pitanju). Na vašar se i dalje ide da bi se nešto kupilo, da bi videli i da bi bili viđeni, da bi se provozali, pojeli pljeskavicu, alvu ili šećernu vunu. Neke vašarske atrakcije su, izgleda, zauvek nestale. Nema više Sunđerke, nema zida smrti, nema ni cirkusa sa artistima i životinjama. Od kako su ove naše domaće medvede zaštitili kao i njihove daleke rođake sa severa, nema više ni mečkara. Balerina se još nekako i drži, mada je zrela za penziju. Dobila je konkurenciju u nekim još strašnijim spravama za vožnju u koje ne verujem da bih seo ni da sam nešto mlađi. I posle toliko godina volim da prođem pored nje ne bih li opet čuo „Modern talking“ sa zvučnika, ali se sad sluša neka druga muzika u koju se baš i ne razumem previše.
Dejan Kovačević
