Nema te televizijske emisije, bioskopske ili neke druge predstave koja bi narod odvratila od vašara. Slegnu se seljaci iz svih okolnih sela, izbrijani i doterani, da pod upeklom zvezdom prodaju japiju i ostalu drvenariju za gradnju kuća. Ko ima dobrog ždrepca, a trebaju mu pare, hvali ga na sva usta i kad ga proda zgužva negde svežanj novčanica dok mu oči (da li od znoja?) blago se ovlaže.
Kada padne veče, s šajkačom zaturenom na teme, možda baš onaj što je prodao deset sisančadi, od derta ili od veselja, pod razapetom šatrom crvenim novčanicama kiti razigranu pevačicu što dairama zveči iznad glava. Jer tako je to odvajkada bilo, pa zašto ne bi i sada.
I po ko zna koji put u istoriji vašara i narodnih svetkovina, u čvrstoj mesarskoj ruci satara odvaljuje komade rumenog pečenja, koje kao posečena stabla leže naslagana pored tezge.
Sinoć je bio glavni deo vašara, kada kao po pravilu, izađu varošani sa decom koju vode za ruku da se u toj vrevi ne izgube. Zvučnici su pušteni “do daske”, pa se ne razabire ni muzika ni glasovi i šarena svetla ringišpila se nepretano vrte, kao oreoli zakitili nebo. “Internacionalni aritsti”, po pravilu “iz insotranstva”, “na proputovanju” iz mističnih zemalja orijenta čine svakojaka čudesa od tela koje je, naravno “od gume”. Tu je i “pola žena, pola zmija”(duhoviti su se već dosetili da primete da to nije nikakvo čudo, jer su žene to odvajkada), “žena sa dve glave” (i, naravno dva jezika), smešna ogledala, bure smrti…
Deca ubrljana od alve i boje sa liciderskih kolača odlaze ranije, s roditeljima, duvajući u pištaljke i šarene trube, dok oni bez tih obaveza ostaju da po šatrom dočekaju fajront.
Kada sve to prođe, ulice se raskrče od svakojakih zaprega i automobila, trgovci i oni koji su došli da se zabave počinju da svode račune. Ovi prvi, koliko su zaradili, a drugi kako će izgurati do sledeće plate.
Kada sve to prođe nametne se i pomisao, pitanje, kakva je to draž koja toliki svet sakupi na jednom mestu? Oni koji su došli da nešto prodaju ili na neki drugi način zarade novac, znaju zašto su tu. Ali oni koji su došli da “vide vašar” često ne umeju da objasne šta je to što ih mami. Da li žal za vremenom detinjstva kada je vašar bio najveći događaj godine, ili draž neurbanizovane zabave u kojoj ima topline i romantičnosti, ili sve to i nešto treće, ne znaju.
Tek, vašar je ono o čemu se danas u Obrenovcu priča.
Slobodan Stojićević