Posao prosvetnog radnika je jedan od retkih koji daje čoveku, koji ga srcem radi, priliku da ostavi trag u svojoj sredini ostavljajući deo sebe mladim ljudima na njihovom putu sazrevanja. Dok smo učenici, važnosti uloge profesora obično nismo svesni. Kada odrastemo, rado ih se sećamo i nikada nam ne dosadi da prepričavamo doživljaje iz srednjoškolskih klupa.
Milana Đurđevića neće pamtiti mnogo generacija, jer se u Gimnaziji nije dugo zadržao (6-7 godina), ali oni kojima je u tom kratkom periodu predavao istoriju, sigurno hoće. Moje odeljenje (generacija 1999-2003) je imalo tu sreću da bude jedino kom je Milan bio razredni. Sećam se prvog dana prve godine kada je ušao u učionicu u sportskim bež pantalonama sa džepovima i kariranoj košulji podvrnutih rukava, a mi ostali zabezeknuti mladalačkim stilom oblačenja, a i ponašanja čoveka od (tad) 45 godina (u glavama dece od 15, četrdesetpetogodišnjak je star čovek, razume se). Nije to jedino čime nas je zatekao nespremne. Nastavio je da nas iznenađuje do kraja školovanja. To je bio njegov način da bude korak ispred nas, da obavlja ulogu profesora i pedagoga, ali drugarski, nenametljivo.
Ima profesora koji se ponašaju kao da su rođeni sredovečni. Milan nije bio jedan od njih. Sećao se svoje mladosti i pokazivao ogromno razumevanje za našu. Mogli ste ga često videti kako stoji na prozoru hodnika ispred zbornice i dugo gleda đake u školskom dvorištu. Nisam sigurna da li je tada video nas ili neke četrdesetpetogodišnje klince. Posebne simpatije je gajio prema mangupima, verovatno jer je i sam bio takav. Umeo je da napravi razliku između bezobrazluka i nezrelosti. Shvatao je mladalački bunt i nije ga osuđivao (jer buntu i jeste mesto tamo – u mladosti). Izgledalo je kao da se sa lakoćom nosi sa svim izazovima. Bilo je to vreme demonstracija, lažnih dojavi bombi, štrajkova i skraćenih časova, vreme u kom je u opštem sunovratu vrednosti i padu discipline na svim nivoima bilo teško zadržati učenike u učionicama, a prava umetnost zaokupiti im pažnju školskim gradivom pored svakodnevnih senzacionalističkih vesti. Profesor Đurđević je to činio započinjući rečenicu sa: “Vi, kao budući akademski građani ove zemlje…”, što je u nama, tada budućim akademskim građanima podsticalo odgovornost da smo baš mi ti koji treba da budemo svetao primer.
Kada smo kolektivno pobegli iz škole u kafić Black & White, utočište mnogih generacija gimnazijalaca, došao je, svima platio kafu, popričao sa nama, a kada je ustao, svi smo krenuli nazad u školu. Nije glasno kritikovao. Puštao nas je da sami donesemo ispravnu odluku. Na ekskurzijama nas nije gušio, nije zabranjivao, ali uvek je bio sa nama u diskoteci, kafani… I dok je nama izgledalo kao da se provodi jednako dobro kao mi, pronašao je način da motri na nas, ali da se ne osećamo nadziranim. Kada sam nedavno sa Katarinom Barjaktarević (tada Risojević) pričala o razrednom, napomenula mi je da je njoj ostalo upečatljivo da je Milan razvijao džentlmensko ponašanje kod momaka, a nas devojke učio da budemo dame. Prisetile smo se kako je u Ivanjici u diskoteci, kada su ušli neki lokalni momci, on zadužio ove naše da drže devojke na oku. Nikada nije bilo ni jednog incidenta. Govorio je: “Samo neka ste živi i zdravi. Ništa vi ne možete da uradite, što mi već nismo pre vas”. Nekoliko godina kasnije, kad već nije bio profesor u Gimnaziji, nego direktor biblioteke, rekao nam je da je sve godine našeg školovanja bio na smrt preplašen da se ne ogreši o nekog svojim postupcima, a da noćima pred ekskurzije nije mogao da zaspi.
Bili smo mu prva generacija. Nije imao priliku da se navikne na činjenicu da đaci dolaze i odlaze. Ispostavilo se i jedina. Ubrzo je otišao iz Gimnazije. Nažalost, prebrzo i sa ovog sveta. Nadam se da su ovi akademski građani ispunili njegova očekivanja.
Marijana Ljubenović
