Rekoh, bilo je mnoštvo filmova svih žanrova i puno filmskih junaka, ali se ja uvek sećam serijala filmova o indijanskom poglavici Vinetuu. S velikim nestrpljenjem smo čekali da dođe neki od filmova sa njim kao glavnim junakom. Onda nismo ni znali da su se svi ti filmovi snimali na Plitvičkim jezerima, Velebitu i kanjonu reke Krke,  za nas su ti prelepi pejzaži bili delovi Divljeg Zapada. Dva sata bi sedeli u bioskopu i netremice gledali u platno. Vinetu je bio oličenje hrabrosti, plemenitosti, dobrote i, naravno, bio je nepobediv. Kada su se prikazivali filmovi o Vinetuu doći do karte je bila prava avantura. Nije bilo važno u kom se redu sedi, važno je bilo da se dođe do malog perforiranog papira sa kuponom za ulaz. Ja sam imao sreću da je veliki ljubitelj filmova bila i baba mog najboljeg druga Dragana Ostojića Bage i da nam je ona kupovala karte i vodila nas u bioskop. Čuvena baba Merika je poznavala ceo Obrenovac, a i on nju, jer je bila žena neverovatne energije i dobrote. Naravno, kao obavezni rekvizit uz bioskopsku predstavu išle su i semenke, i možete zamisliti kakav je bio pod bioskopa nakon filmske projekcije. Bukvalno prekriven ljuskama od semenki i papirima od fišeka.

Danima posle gledanja filma, mi klinci smo se igrali kauboja i Indijanaca i svako od nas je želeo da bude Vinetu. Imali smo razne puške i pištolje i do mraka jurcali i kobajagi pucali. U filmu je Vinetu imao neku specijalnu pušku dvocevku, čiji kundak je bio optočen srebrnim nitnama i ukrasima. Jednom sam sa gomile drvenih okrajaka koji su se kupovali u preduzeću “Bora Marković” i služili kao dobar ogrev uzeo jednu letvu koja je imala oblik puške. Nožem sam je oblikovao i na kraju rajsnedlama optočio kundak, i niko srećniji od mene. Neki od nas su imali pištolje koji su pucali na kapisle. Za one koji ne znaju, kapisle su bile rolne tankog papira na kome su bile utisnute male crne tačke ispunjene barutom i kada bi udarač na pištolju udario tu tačkicu čuo bi se prasak. Koje uživanje za igranje kauboja i Indijanca. Kasnije su se pojavili pištolji koji su se punili crvenim kapislama i one su mnogo jače pucale. Srećnici sa takvim pištoljima, odnosno revolverima, su bili glavni. Nikad nam nije smetalo što se u filmovima o Vinetuu i njegovim prijateljima Old Šeterhendu, Old Šurehendu i Old Fajerhendu govorilo na nemačkom jeziku, nama je bilo važno da je film dobar i da pravda pobeđuje, i da naš junak bude heroj.

 

Pošto su filmovi o Vinetuu snimani prema romanima nemačkog pisca Karla Maja, koji uzgred budi rečeno, nikad nije bio u Americi, onda je i snimljen film u kome, na žalost, Vinetu gine. Sećam se da je premijera filma bila u bioskopskoj sali u Zadružnom domu na Zabrežju. Onda nam se činilo da je Zabrežje na kraju sveta, ali smo vođeni željom da odgledamo i taj film peške išli “čak” do Zabrežja. I onda kad smo videli da Vinetu gine, reka suza se prolila po olajisanom podu malenog improvizovanog bioskopa u hladnoj sali zabreškog doma. Posle toga došli su neki novi filmovi i Vinetu je za sve nas bio ponovo živ, i ponovo smo jurili u bioskop da gledamo nove avanture našeg junaka.

 

Ne sećam se tačno koje godine, mislim sredinom 60-tih, u Obrenovac je, na Vašarište, dolazila grupa kaskadera predvođena čuvenim Miroslavom Bukovčićem, da pokaže veštine jahanja, pucanja i raznih kaskaderskih vratolomija. Bili su obučeni u indijanska i kaubojska odela i čini mi se da je pola Obrenovca došlo da ih gleda. Svi oni su učestvovali u snimanju filmova o Vinetuu, a i drugih koprodukcija koje su se snimale u našoj zemlji. U biblioteci na sadašnjem trgu smo uzimali da čitamo romane Karla Maja i zamišljali naše junake sa filmskog platna onako kakvi su bili u filmovima, iako ih je pisac nekada potpuno drugačije opisivao.

Pre par godina sam na internetu pogledao par tih starih zaboravljenih filmova. Naravno, sve je sada drugačije i bio sam sebi smešan kako sam mogao da se oduševljavam takvim filmovima. Ipak, na trenutak sam se vratio u detinjstvo i podsetio kako je ono bilo drugačije i, slobodno mogu reći, lepše nego što je današnjoj deci.

Bojan Pešić