Nikad ne možeš da budeš načisto kakva te sudbina čeka. Ni dal tu išta od tebe zavisi. Dal te je sreća pogodila kad si se već rodio u obrenovačkom porodilištu? Možda su ti zvezde bile naklonjene, pa si ceo život nečiji sin, unuk, brat, muž, razredni starešina, drug iz detinjstva… A moguće i da je sticaj okolnosti doprineo da danas budeš baš to što jesi. Istina, smatrao si da je najmanje što, ipak, možeš, da budeš prvo poslušan i lepo vaspitan, onda redom: dobar đak, vredan student željenog fakulteta, uzoran nastavnik … znate već kako to ide; da u međuvremenu ne padaš u iskušenja, pa ne sediš na ‘ladnom betonu na školskom igralištu, ne zapališ ni jednu cigaretu kad su svi počinjali da puše, ne baviš se politikom kad su… ma da.
I bio si srećan što si gledao Tarzana u bioskopu “Palež”, nosio leviske, imao svoj gramofon i ploče pride, izlazio u “Konkord” i “Sedmicu”… Provodiš tako ceo život u jednoj varoši, jasno vidiš sva njena lica, uočavaš kako se menja… A onda počnu da ti se vraćaju slike iz nekih godina pre. Sa njima dolaze i glasovi, mirisi, ukusi… Prolaze ti čitavi filmovi pred očima sa nekih rođendana, ekskurzija, iz škole i vojske… I tu su opet Nazmija poslastičar, i nastavnik Pera, i Ilijaz – Sinatra sa Stare pruge, i Kuza; i osećaš ukus soka od zove, pogačica iz PKB-a i baklava iz Redžine poslastičarnice, i još je vruć hleb iz pekare prekoputa Male Rabe; i čuješ sasvim jasno hitove Holi DŽonsona i Done Samer kako odjekuju iz diskoteke pod lipama. I osmehuješ se. Da, baš tako kao i vi sada. I lepo ti je, a ne pričaš mnogo o tome nikom. Možda to dolazi svima u ovim godinama, misliš. Pitaš se da nisi odveć sentimentalan, il nostalgičan. Ma jesam, zaključiš. Šta je, tu je.
I tako, bez nekog posebnog povoda, i skoro mimo tvoje volje, kreneš da zapisuješ te svoje uspomene. Tako jedne noći, pa druge, treće… Pročitaš ih sutradan, i opet se pojavi onaj osmeh. I opet ti lepo.
Dragi moji, tako je nekako sve počelo pre godinu il dve, ne sećam se više. Prvi od tih zapisa su me sačekali u inboksu, uz poruku “Ajd pročitaj ovo, pa javi kako ti se čini. Pozdrav, Koča”. Iako se poznajemo više od 30 godina (zar je već toliko!?), nisam ni naslutila šta me čeka. A pisalo je odprilike ovako:
Ono što je posle usledilo, mogli smo svi da čitamo. Ipak je ponešto i u tajnosti pripremano. I danas je knjiga “Obične obrenovačke priče” Dejana Kovačevića, našeg Koče, u izdanju obrenovačke biblioteke, krenula put svojih čitalaca. Da je čitamo, da se osmehujemo i da nam bude lepo.
Ivana Janošević
(uvodna reč na promociji knjige “Obične obrenovačke priče” Dejana Kovačevića, održane 30. maja 2019. u prepunoj čitaonici obrenovačke biblioteke)
