Branko Vinter je, za vreme minulog rata, spasao živote nekoliko hiljada ljudi. Ljudi ga se sećaju, naročito oni koji su spaseni i na tome je, zasad ostalo. Nema spomenika, nema pisanih tragova, ostale su samo uspomene koje blede, postaju sve manje pouzdane. Ovo što sledi je mozaik nastao prikupljanjem i upoređivanjem tih uspomena, tokom nekoliko godina, ali je to nedovršen posao.
Različite priče
U Obrenovcu jednu pesmu pevaju Romi: o stradanju za vreme rata. U toj pesmi se peva o Branku Vinteru, čoveku koji ih je spasao.
Ko je, zapravo, Branko Vinter? Najpouzdanija je, čini se, priča koja sledi.
Joca Mihailović, sin obrenovačkog trgovca, studirao je još pre Prvog svetskog rata u Beču. Tu je upoznao Franju Vintera, takođe studenta, rodom iz Ofenberga, kod Beča. Sprijateljili su se i Joca je svog druga pozvao u goste, u Obrenovac. Tu je Franc Vinter upoznao Zoru, sestru Joce Mihailovića i – oženio se njome. Promenio je veru i ime. Postao je Branko Vinterović. Radio je kao činovnik u Valjevu, pa potom u Obrenovcu, kod nekog Živanovića, žitnog trgovca. Za vreme Prvog svetskog rata, kao poručnik srpske vojske, prošao je i Solun.
Bio je to, kažu, tih, skroman čovek, ni po čemu upadljiv. Živeo je polagano svoj mirni, građanski život. Došao je, tako, i drugi rat. Branko Vinter je postao prevodilac u nemačkoj komandi u Obrenovcu.
Jedna od mnogih priča iz tog vremena glasi:
Došao seljak iz Konatica u nemačku komandu da prijavi brata (ili komšiju?) da krije pušku, tu i tu. Sluša ga Branko Vinter, a pored njega nemački oficir, očekuje prevod. Kada je seljak rekao šta ima, Branko, ni pet ni šest, nego zviznu dva – tri šamara tom seljaku i istera ga napolje.
– Na šta mi njemu ličimo?! – rekao je oficiru – Nama je došao da se žali što su mu ukrali kokošku…
Ko zna koliko je ljudi tako spasao. Kažu da su mu Obrenovčani, na putu od njegove kuće do Komande, svako jutro prilazili sa raznim molbama i da je on svakog saslušao i uvek učinio ono što je mogao.
Jednog dana doneta je odluka da se unište svi Romi iz Obrenovca. Branko Vinter je voleo Rome. Odlučio je da pokuša da ih spase. Pozvao je na ručak nemačkog komandanta sa oficirima. Olgi Vasić, svojoj kuvarici, rekao je da napravi ručak kakav u životu nije napravila. Došli gosti, a Olga samo leti po kući. Oduševljen ručkom, nemački komandant pita ko je to pripremio. Evo ova devojka, to je jedna od onih koji treba uskoro da budu streljani. Nemački oficir je pogledao začuđeno. Olga Vasić je bila plava, mlada i lepa, a još specijalno za tu priliku udešena, nimalo nije ličila na komandantovu predstavu o Romima. Tada mu je Branko Vinter objasnio da je to radan, vredan narod, da su to pretežno umetnici, muzičari koji žive od svog rada.
– Uostalom, to možete i da proverite – rekao je Branko Vinter – Poći ćemo kod njih sutra.
Razgaljen dobrim ručkom i gostoprimstvom, nemački komandant je pristao. Iste večeri Branko je javio u “Muzičku koloniju” da se pripreme za sutrašnji dan. Da obuku najčistije, najnovije, da se udese kao nikad do tada i da pripreme instrumente. Moraće svojom svirkom, igrom i pesmom da dokažu da su umetnici, u protivnom, ode glava.
Tu noć pred veliki ispit obrenovački Romi nikada neće zaboraviti.
Osvanulo je jutro i na ledini u “Muzičkoj koloniji” stajali su okupani, izbrijani Romi, devojke u najlepšim haljinama. Komandant je došao sa pratnjom. U dva automobila su bile i nekakve žene, a došla su i dva kamiona s vojnicima. Oni će da obave svoj posao ako se gospodinu komandantu učini da ovi ljudi ne treba više da žive.
Pobedila je muzika
Muzičari su rastegli harmonike, violinisti dograbili violine, devojke se uhvatile u kolo. Igrale su, travu nisu dodirivale. Sami sebe su ispraćali u smrt, a opet, nadali su se. Onda se sve utišalo i violinu je uzeo Ljubomir Vasić Ica. Svirao je Lehara, Štrausa, svirao je svaku nemačku pesmu koju je čuo, svirao je kao što je Aska igrala pred vukom i – muzika je opčinila ljude u čizmama, šlemovima, s oružjem u rukama. Umesto štektanja mitraljeza, začuo se aplauz.
Posle rata Branko Vinter je, uvažen i poštovan od naroda, nastavio da živi svoj svakodnevni građanski život. Bio je, kažu, zamenik direktora banke, a umro je pedeset i neke. Bila je sahrana kakva se ne pamti ni pre ni posle. Umrla je i njegova žena Zora. Grob Branka Vintera na obrenovačkom groblju zarastao je u travu i korov. Na jednoj maloj, koso položenoj mermernoj ploči ispisani su podaci. Grobar kaže da je tu ploču nedavno sam postavio ovdašnji kamenorezac Džunić. Niko mu nije poručio. U Mesnoj zajednici “14. oktobar ” (tako se danas naziva bivša “Muzička kolonija”) odavno nameravaju da mu podignu bistu.
Ono što je nameravao i mogao za života, Branko Vinter je učinio.
Slobodan Stojićević