Kako bi bilo lepo da imamo banju, kad već imamo banjsku vodu, pa da lečimo nerotkinje. Što pod vodom, što u žbunju, što na suncu, što na mesečini. Ali ne umemo mi to. Ne vredi. Nemamo gde. Ovi što imaju reumu, išijas i naherene koske, nekako se snađoše sami. Čuče ispod ona četiri tuša na livadi kod hotela. Leže u zagušljivom kupatilu u centru grada sve dok ih neko ne izvede napolje, obriše im zamagljene naočari i pokaže im vrata.
Ali nerotkinje su ugrožene. Stidljivo je to. Isprepadano. Njima treba prava banja sa sve suncobranima, recepcionarima, medicinskim sestrama, lekarima, prodavcima cveća i uličnim fotografima. Da, i policajkama na konjima. Da, i magarcima sa kićankama, da malo i one jašu. Ne umemo od korisnog da napravimo lepo, pa to ti je. A mogli bi. Ili možda ne bi? Od samog početka, 1898. godine, stvar je baksuzna. Niko tu lekovitu vodu nije ni zvao. Narod je tražio vodu za piće, a dobio je tečnost koja miriše na mućak. Pokvareno skroz. Posle se ispostavilo da je voda lekovita. To je lepo, šta lepo – to je neverovatno kad se čovek malo zamisli nad sudbinom ovog gradića, ali i dalje nema dovoljno pitke vode. Da nismo na pogrešnom mestu u obe varijante? Banjsko mesto bi trebalo da izgleda skroz drugačije. Nikako ovako ofucano, prljavo, nezanimljivo i ravnodušno. Da bar hoće da nam se pojavi Gospa, da bar hoće da naiđe nekakav vampir i pridavi nekog? Jok. Ništa. Elektrane dime, dokle pogled dopire razmrežili se dalekovodi, putevi asfaltirani novim crnim asfaltom koji odbija svetlost, i podignuti dvadesetak santimetara nad bankinom, a hitna pomoć još u staroj zgradi. Kolubara ističe iz pakla. Jedino nam crkva valja i noću sija kao Las Vegas. Al’ to je za život posle smrti, kad ti reuma ne znači više ništa. Zar se tako dočekuju bolesni gosti iz belog sveta? Zar se tako postaje milijarder?
Dobro. Neko se ipak preračuna i krene da leči reumu, neuralgiju ili neku ginekologiju ovde kod nas, ni ne sluteći da može dobiti astmu ili hronično pobrkane nerve. Ako na Dubokom ne dobije morsku bolest i bez ekološkog šoka prebrodi Kolubaru, ugledaće iza hotela, na livadi, gomilu ljudi koja bespomoćno leži ili čuči, a neki i stoje. Gledano sa puta oni liče na avionsku nesreću, na neki rasuti teret, ali nije to. To su dobrovoljci skupljeni oko četiri tuša nove bušotine sa banjskom vodom kojima bi mogla da se pozabavi sociologija kao nauka i psihologija kao praksa. Sto metara od ta četiri malaksala tuša su bazeni, dva kilometra dalje je Zabran, šuma panjevača, naša dika i turistički adut, a raja, na sred livade i pod nemilosrdnom zvezdom stoji u redu da bi koji munut žmurila pod lekovitom vodom koja smrdi na pokvarena jaja.
Ima naroda i iz inostranstva. Deda Tihomir došao čak iz Slovca. Dobro, ćerka mu je udata u Bariču, pa je deka u posetu unucima uklopio i posetu lekovitim tupševima. A sam Bog je hteo da to bude za onih najvećih vrućina. Pitam ga – “Pomaže li lekovita voda?”, “Pomaže, kako ne pomaže, koleno me više ne boli.”
A izgoreo kao rak. Nemam pojma kako ga neko dobronameran do tad nije hospitalizovao. I smrdi na jogurt. Nisam ga ni slikao. Bilo je malo tužno. Naravno da ne oseća koleno kad oseća sve ostalo. A okolo nigde ni jednog suncobrana, ni jedne klupe, ni jedne kante za đubre. Nema ih valjda u urbanističkom planu, pa ih nema ni na javi. Što se tiče države – nema ništa džabe. “Oćeš besplatno da se lečiš? Samo izvoli, dok ne donesem uredbu po tom pitanju, i ne postavljaj mi potpitanja.” Pojedinci slute da je to kupanje protivzakonito, pa se kupaju noću. Tuševe aktivira fotoćelija, ali fotoćelija nema pojma da li je izašlo Sunce ili joj sija baterijska lampa. Njeno je da pusti vodu. Čudo od naroda. Snalažljivo je to i onako bolesno. Mada ima i nerazumljivo mnogo zdravih i mladih na tom dosadnom mestu. Oni valjda vežbaju za stare dane koji ovde stižu ranije nego u ostalim delovima planete.
Izgleda da ne vredi lupati glavu zašto Obrenovac nije postao banjsko mesto? Zašto ja, recimo, nisam postao Švarceneger? Ili Božidar Đelić? Ili Osama Bin Laden? Sudbina je to, ljudi! Možda ta lekovita voda uopšte nije naša čim ne umemo sa njom? Ko zna ko je nju trebalo da pronađe i iskristi pametno? Možda je trebalo da izbije u Košutnjaku, on je ispod Dedinja, zgodno je, a mi slučajno probušili, našli je i sada ne znamo šta ćemo dalje. Trebalo bi to zapušiti da ne curi džabe i uznemirava narod. Još će nekog udariti sunčanica na onoj praznoglavoj i bezdušnoj livadi.
Dragan Babić
