Letnje jutro devedesetih godina, oko sedam sati. U naselju Staro igralište (SIVK), između zgrada, u hladu lipa, šahovsku bitku biju dva stara znanca, profesor ruskog jezika Vitomir Marjanović, zvani Vita Rus, i Miša Bajić, alijas Majstor Miša.
Igraju devethiljadapetstodvadesettreću partiju šaha.
Pošto je Vita Rus šahista sa renomeom, a Majstor Miša amater, rezultat je otprilike 9001 prema 521 u korist profesora. Na repertoaru je poznata varijanta takozvanog “ušćanskog gambita” u kojem je Majstor Miša na isti način izgubio skakača bar nekoliko stotina puta, ali je uporno igrao isto otvaranje. Inače, Majstor Miša je bio osnivač i vedeta tog šahovskog kluba pod otvorenim nebom, u kojem je svaki čovek dobre volje mogao da bude član. Za sebe je voleo da kaže: “Ja sam čovek masovik!”, “A, šta vam je to masovik, Majstor Mišo?”, upitali bi ga često kibiceri. “To vam je čovek koji okuplja mase”, odgovorio bi Miša. I tako je i bilo. Po ceo dan su se u toj oazi zabave, smeha, šale i, naravno, šahovske umetnosti, okupljali ljudi najrazličitijih profila. Tu ste mogli da vidite kako zajedno igraju inženjeri, lekari, direktori, radnici, penzioneri, seljaci, klinci iz naselja koji uče da igraju šah i razni drugi svet. Svima njima zajednička je bila ljubav prema šahu i ljudima. Na tom mestu bi i ljudi sa najtežim problemima zaboravljali surovu stvarnost i prepuštali se magiji drevne igre.
Majstor Miša je u II svetskom ratu ostao bez noge, ali ga taj hendikep uopšte nije sprečio da vodi potpuno normalan život. Imao je porodicu, vozio automobil, čak je jednom prilikom za opkladu vezanih ruku na leđima preplivao Savu. Inače, nikada se nije ljutio kada izgubi partiju. Šah mu je u stvari bio oruđe za zbližavanje sa ljudima.
Mi, tadašnji klinci iz naselja, često smo svraćali u klub “Pod lipom” da “odlupamo” poneku partiju pre ili posle kupanja u Zabranu. Bili smo i mi uvučeni u Bermudski trougao majstorovog kluba, gde bi čovek često izgubio silne sate misleći da se zadržao petnaestak minuta.
Ali da se vratimo na čuveni meč sa početka priče. Oko deset sati bi se naseljem razlegao Majstor Mišin usklik “Ćućoleee!”. To je značilo da je dobio partiju (prvu od deset). Uz usklik je obavezno išla i rečenica “Ja sam Majstor Miša, kovač potkivač!”. Nikada nisam tačno umeo da objasnim sadržinu i smisao tog “ćućoleee”, ali najbliže bi se moglo protumačiti kao špansko “Ole!” ili rusko “Ura!”.
Tada bi se meč završavao i nastavljao u popodnevnim satima i naravno sledećeg dana.
Ponekad se i danas setim tog nesrećnog vremena, ratovi, sankcije, nemaština, ali se uvek ozarim kad pomislim na taj kutak sreće koji je prkosio teškoj stvarnosti i na divne ljude koji su ga činili: Majstora Mišu, Vitu Rusa, Baju, sjajnog Mirka Ciganina, Nidžu, koji je tako jako udarao figurama da je jednom prilikom probio šahovsku tablu, čika Dimčeta i mnoge druge.
Danas nema više ni kluba, ni Majstor Miše, ostale su samo lipe. Ali ko zna, možda će jednog dana neki drugi majstor ponovo okupiti ekipu i zaploviti u neki novi magični svet.
Marko Petrić