Obrenovac bi možda još uvek nosio ime Palež da zbog svog geografskog položaja nije dugo u svojoj istoriji bio pogranično mesto. Miloš Obrenović tada ne bi baš u našu varoš dognavao svinje i noćivao u današnjoj biblioteci, kod svog ortaka trgovca Dimitrija Mihailovića u njegovom “česnom domu”, ili kako ga Оbrenovčani zovu Milošev konak. Birao bi ortake u nekom drugom mestu. Tad možda ne bi bilo ni prilike za udvoričku molbu Paležana da naše mesto dobije ime po knjazu.
Bilo kako bilo, Obrenovac je bio i ostao primamljivo mesto za nastanjivanje. O tome odakle sve dođoše i u Obrenovcu ostaše, govore i toponimi kao što su Rvati ili Bošnjaci; govore prezimena kao što su Grčić ili Bugarski. Pa kafana kod Cincarina i još koješta.
I teško da bi se našlo mnogo njih koji bi se požalili na to da ih Obrenovac nije prigrlio kao svoje najrođenije. Istina, ne može više čovek da napravi krug: kupi ‘leba kod Ljekaj Dode, produži na krempitu kod Redže u “Gazelu” i završi na staroj autobuskoj stanici kod Ceneta na bureku. Svakome ko je izjutra voleo da napravi takvu šetnju, uz obavezno svraćanje na pijac, nije milo što ovih naših sugrađana nema u Obrenovcu. Ali, eto… desi si i u devojke dete, pa šta da se radi.
E, a kad se stigne u Obrenovac, kad se doputuje i doseli, nastani i započne neki posao, kad krene svakodnevnica, onda se po varoši valja kretati, ići tamo ovamo… i tu nastaju problemi u komunikaciji s ovdašnjim narodom. Ako se dogovaraš sa prikom koji je tek onomad prispeo u varoš, i kažeš mu da ćeš ga čekati kod Dunava, džaba ti je da dreždiš ispred današnjeg “Maksija” ili dojakošnjeg “C marketa” na početku Treće ulice, pošto će tebe tvoj novi drugar sigurno čekati kod autobuske stanice ispred “Dunav osiguranja”.
S ulicama je tek posebna priča: Obrenovac ima tri ulice, Glavnu, Drugu i Treću (nekadašnji “kaljavi sokak”), i dva preka šora. U Glavnoj ulici nalaze se sve važnije prodavnice: “Stara robna kuća”, “Lovac”, “Moda”, “Bazar” ili “Zvezda”, ali i druge “institucije” kao što su slikari (fotografi) Luka i Jopi, ili Slavko abadžija. I sve se objašnjava i locira preko tih markera. Ako koga upitaš kako da stigneš do ove ili one ulice i počneš da pominješ ili partizanska ili kraljevska imena i prezimena, od tog posla nema ništa. Bolje se kači na internet pa gledaj šta te zanima.
Tako kad varošanke jedna drugoj objašnjavaju gde može da se nađe štagod povoljno za kupovinu, pa kažu: “Imaš to gore, na Džunića placu”, ne treba više ništa da se objašnjava. Ili na primer, kad nekom ko ne vlada obrenovačkim rečnikom treba dočarati kuda da ide na autobusku stanicu, čovek koji se rodio i odrastao u Obrenovcu počne da zamuckuje: “Čekaj, ne znaš gde je Drajića sokače? Pa odma’ pored Rušidijeve poslastičarnice ona uličica… Aha, ne znaš ko je Rušidi i gde je bila poslastičarnica “Beograd”. Pa vidi, kad ideš glavnom ulicom, prođeš štampariju… aha… ne znaš ni gde je bila štamparija? E pa, brate, kako da ti objasnim. Ne znam kako se zove ta ulica i ne znam šta se sad nalazi u tom lokalu… Šta da ti kažem, pitaj nekog usput, ja ti ne mogu pomoći!“.
To još i nije toliko zapetljano koliko situacija koja se može desiti, recimo, na “Maloj Rabi”. Ako kupiš seminke i, popodne ili predveče, svratiš da vidiš ko pika fudbal na rukometnom igralištu pored “Sokolskog doma”, pa zastaneš da malo ždrakneš i čuješ kako iz publike viču “Latinka, Šiljo, Latinka”, moraš da se nasmeješ. Dobro sad, ako ne znaš ko su Šilja Tranđin ili Sule, to se lako rešava, ali dok ti neko objasni ko je Latinka, prođe taman toliko vremena koliko je potrebno da se lopta koju je neko “dunuo” u susedno, Latinkino dvorište, nekako otud iskuka i donese. Jer, kad god neko hoće da zadržava vreme ili da malo predahne onda – Latinka, što znači: zvizni loptu da preleti ogradu.
Zvuči komplikovano, je l’ da? Znam. A nisam pomenuo ni stoti deo. Uzgred, i meni je trebalo vremena da sve pohvatam i naučim, samo – ja sam u Obrenovac stigao iz Zvečke.
Aleksandar Maksim Popović
