Početkom maja 2010. godine prerano nas je napustila Svetlana Babić, slikarka koja je na svojevrstan način obeležila poslednje dve i po decenije likovnog života Beograda i Obrenovca, član ULUS (Udruženja likovnih umetnika Srbije). Brojnim grupnim i samostalnim izložbama, od kojih valja izdvojiti izložbu u Domu omladine u Beogradu, izložbu u Kući Krsmanovića u Beogradu i onu u galeriji Kolarca, te predanim pedagoškim radom po kome će je pamtiti mnoga talentovana obrenovačka deca, Svetlana Babić je ostavila dubok trag u srpskoj likovnoj umetnosti.
Njenim slikama divili su se brojni poštovaoci likovne umetnosti, od Dejana Medakovića i Miće Danojlića, do običnih ljudi koji su sa pažnjom upijali umetničke bravure Svetlane Babić.
Imao sam zadovoljstvo da otvorim izložbu “Kokoške” i tom prilikom sam rekao:
“Gospođe i gospodo,
zahvaljujući svom, bezmalo desetogodišnjem interesovanju za stvaralaštvo Svetlane Babić, stekao sam privilegiju da kažem kraću najavu za izložbu koju od večeras, pa u naredne dve nedelje, imate priliku da vidite u ovoj galeriji.
Kogod bi se možda mogao upitati: kako to da se Svetlana Babić baš setila da slika kokoške? Pitanje je odlično, možda i logično, osim što ima ozbiljnu manu: nije potrebno na njega odgovoriti. A nije, pošto pitanje u sebi sadrži i odgovor. Odgovor se nalazi u reči – setila!
Kada se umetnik nečega seti, i na tome umetnicima treba zavideti, tad u njegovom sećanju ništa ne manjka. Umetnikovo sećanje je kompletno. Ali, sećanje je i tiranin. Bogatstvo sopstvenog unutrašnjeg sveta nateralo je Svetlanu Babić da načini ove radove. Kokoške koje se pojavljuju na slikama kojima smo okruženi nisu ni viđene, ni izmišljene: one su materijalizovani deo duha slikarke izliven na ploče lesonita.
Slikarka nam, uprkos intimne note koju nose njeni radovi, nudi mnogo nivoa komuniciranja: od čisto slikarskih do literarnih, ako neko i to želi. Zato smatram, da sa ove izložbe niko neće otići neokrznut emocijom, neuznemiren.
U Svetlanino ime želim da se zahvalim svima koji su pomogli da se ova izložba postavi i naravno svima vama koji ste večeras ovde. Izložba je otvorena. Hvala.”
Priča “Kokoši” napisana je za katalog izložbe iz ciklusa “Kokoške” (ulja, pasteli, komibnovane tehnike) u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu 1999. godine.
KOKOŠI
Na osnovu svega prethodnog, znao sam da će biti nužno da hrabro iskoračim ustranu da bih sretao njene kokoši. Prividna svedenost izražajnih elemenata nije me zavarala, niti pokolebala.
Pritisnut snagom tla naročitog brižljivo zamešenog lika, posmatrao sam volumene jačeg duha no forme, trudeći se da budem diskretan.
Oko nas, soba puna kokoši.
– Pusti ih… – molim zainteresovano, dok razgledam odslikane ploče lesonita.
Svetlana ćuti, kao da do tančina zna šta će biti. Vidim, smejala bi se, ali ipak ćuti.
Pravim još jedan korak ustranu da bih joj pokazao svoju rešenost. Ona, pak, i dalje ćuti i jedva suzdržava grohotan smeh.
– Neka…. – kažem odlučno.
Osmehnuvši se kao pred put, Svetlana duboko udahnu vazduh te širom, kao nikada do tad, otvori oči; rukama načini nikom znani pokret i kokoši krenuše iz mraka na svetlo iz svih dimenzija i uglova. Naizgled stidljive i varljive kao izmaglica, pojavljivale su se oprezno, idući nogu pred nogu; paze da ih kogod ne pomeša s kokoškama. Svoju bol, nežnost, ljutnju ili požudu, skrile su maskom jednostavnosti. Prizori istog i sličnog, nenametljivo se rasplinjuju od jednog ka mnoštvu.
Poneka otvori kljun i iznenadi i nas, i sebe.
Dok predano uklapam parčiće slagalice za koju se delovi još prave, osećam kako mi polako ulaze u krvotok.
Usred mnoštva – jedna Bella; nakinđurena i umivena, snega najedena, prava za paradu. Nevino se smeškamo jedno drugom.
Kada sam pomislio da pokušava da me zavede, Bella se već gnjizdorila u mom krilu. Pomišljam kako sam još uvek kadar da se suprotstavim, pa ipak, ne činim to dovoljno odlučno. Pristajem da putujem sa njom, poznatim, a novim prostranstvima. Sedimo i pevamo; sada već sasvim glasno pevamo. Bella bez zazora koristi moju učtivost i sve je slobodnija i razuzdanija.
– Stani – molim je uljudno. – Stani, kad ti lepo kažem… Imam ja dovoljno svoga posla i nemira… Nameran sam da završim svoje putopise…
Govorim da me čekaju obaveze, da je ona Svetlanino čedo i briga, ali osećam kako se nejake reči razbijaju u paramparčad čim provire iz mojih usta. Kao da ni sam više ne razumemem jezik kojim govorim, ali govorim i dalje. Uzalud govorim.
Ona je napast.
– Prostakušo! Obrisaću te gumicom… Ni perja na sebi nemaš. Od proste linije sačinjena nakazo, ostavi me! – pokušavam da je uvredim.
Svetlanin smeh mi deluje poznato i plaši me više od kokoši.
– Obuzdaj je… Zatvori ih… sve… nju posebno!
Tek tada vidim žicu između sebe i kokoši. Nastojim da osetim ko je u žici.
Hvatam sebe kako pišem, a Bella… kljunom dodaje znakove koje nehotice propustim da zabeležim.
Aleksandar Maksim Popović
